Док нас астма не растави

Био сам успавана лепотица
ноћног аутобуса
и сва велика дела су била моја.
Лево су биле две курве
које ништа осим надрканости не знају,
а десно је била илузија,
привид једне од оних
природних лепотица са
погледом који те руши
попут каквог потеза
нинџицу мајстора.

Вече сам сањао изгледа,
седео сам са
човеком који се каје
и женом која се не каје,
и са мном који сам негде између.
Све су веселе песме биле наше,
све су тужне песме биле наше,
све су слике у томе пабу биле наше
и све накарадне столице...
Тај паб је био наш,
тај конобар је био наш,
иако је у суштини у власништву
велике фукаре која носи кајлу
и два пиштоља,
попут Дивљег Била Хикока,
само са мало мање стила...

И размишљао сам,
где је судбина била то вече,
зашто аутобус није учинио нешто за мене,
зашто човек који се каје није довео неку другу жену
која би била кандидат за моју сјајну драгу...
Аутобус је кочио и курве су падале на мене,
али та мачка са убилачким погледом није.

Да ли је то моја судбина?

И мрачне душе Анонјумоус Асоцијешн оф Астмастикс,
су пиле, пушиле и сањале да ће их нешто друго сахранити
нешто узвишеније од астме.
Било је сјајно.