Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

20. јун 2014.

Свет није полудео, свет је сјајан

Овај свет је полудео драга - кажем док улазим у кућу и раскопчавам панталоне. 
Наравно да је полудео - одговара ми одсутно док лакира нокте у јарко црвену боју.

Седнем у фотељу онако раскопчан, слободан, уморан од живота. 
- Знаш ли да ме је неки кретен напао у жељи да ме пробурази маказама? 
- Стварно? И шта си ти урадио поводом тога.
- Па седим овде, зар не?! Измакао сам се и побегао. 
- Ох... Сјајно.
- Кажем ти, све је лудо. Била је и та клинка, човече, скоро да је гола ишла улицом. Пензионере сам виђао како бале за њом.
- Да, све је лудо. У ствари, није све лудо.
- Шта ти је? 
- Напуштам те. Нашла сам неког лепшег, јачег и сјајнијег.
- Па, погоди, то и није било тако тешко, зар не? Курво!
- Нисам ја курва, него ти мене не волиш, педеру!
- Зашто си још увек овде, зашто не покупиш своје ствари и одеш код "лепшег, јачег и сјајнијег"?!
- Није ми се осушио лак на ноктима!
- Чуо сам негде да је жена беспомоћна једино док јој се лак не осуши. 
- Да, то је добра фора. 
- Одлучио сам да је искористим. Повалићу те. 
- Наравно да ћеш покушати. 
- А шта ћеш ти да урадиш? Беспомоћна си, зар не? 

Кренуо сам ка њој. Бежала је око стола. Корак лево, корак десно, као на невидљивом подијуму смо мало заплесали, а онда сам је ухватио за зглоб и савио јој руку иза леђа. Потом сам јој другом руком раскопчао панталоне и свукао их. Онда се десила једна сасвим чудна ствар. Наиме, потпуно беспомоћна жена се мало осврнула и изгребала ми цело лице једним потезом. Било је страшно. Крв, очи су ми били затворене, био сам полу-слеп, изненађен, ошамућен. Пао сам на под. Она је села на фотељу и испочетка лакирала нокте. Било је неког поноса у њеном држању. Ум ми се разбистрио. Јурнуо сам у кухињу у потрази за неком крпом или фластером. Ничега није било. Само огледало. Узео сам га и принео лицу. Човече, биле су то бразде, заорала је четири велике дубоке бразде по мом сјајном лицу. Била је луда, заиста. Чуо сам је како виче. 

- Налакирала сам нокте, Оливере. Одлазим, збогом!
- Моје име није Оливер, ти дрољо, преваранту, варалице!
- Ма, као да је важно како се зовеш. Ћао аморе.
- Пуши га.

И тако је отишла још једна жена коју сам волео. Или сам тако мислио. Изашла је из стана натакарена на штикле и кренула преко пусте улице. Однекуд се створио неки прастари комби и бацио је на хаубу. Истрчао сам напоље. Била је баш лоше. Једну ствар сам научио тог дана. Жена није беспомоћна када лакира нокте. Али је поприлично беспомоћна када је у колицима изгураш из Ургентног центра. Волели смо се, пржио сам на кајгана и садио петуније, стављао облоке од камилице на моје сјајно лице, а она је била заиста мирна, и повремено је умела да саслуша моју најновију теорију о свету који је полудео.

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren