Страх ме је

Стојимо на том месту и питам се да ли да те понудим да седнеш. Поглед ти лута и понекад ме окрзне мало. Страшно ти је непријатно што зурим у тебе, али немаш довољно смелости да ми узвратиш. Шта ако сам манијак? Пијанац, убица? И зато ти поглед, оправдано, шета и попут клатна окрзне мој образ, руку, око с времена на време. Померим се корак један, да ти будем ближе. Бука је велика, наводно луда журка. Питам те - желиш ли да седнеш? Ти ме зачуђено погледаш, знаш да мораш да играш ту игру, не смеш показати страх, не смеш бити безобразна, шта ако сам манијак, пијанац, убица? Нисам сасвим пијан, тек овлаш, али твој страх то примећује. Стидљива си попут тигра. Кажеш - не, хвала. У реду - кажем - али јеси ли сигурна? Мислила си да си се извукла, али изгледа да ствари не функционишу увек на најбољи начин. Мораш да одговориш, а нешто ти говори да можда не би требало. Ако кажеш да си сигурна да не желиш сести, да ли ћу то протумачити као увреду? Шта ако сам манијак, пијанац, убица и само чекам да се то деси? 

С друге стране, шта ћеш да радиш? Можда ћеш морати продужити агонију и сести са мном. Одговараш - па где да седнем, зар не видиш ову гужву? Кажем - дођи, има једно место за које не знају сви "ови интелектуалци". Не, не, добро ми је сасвим овде - ужурбано одговараш. Схваташ да си можда погрешила. Манијак, пијанац, убица? Прилазим човеку који може у зубима да ме носи и кажем му да се склони са тог кауча. Он устаје без речи и одлази у непознатом правцу са девојком. Ти не знаш да је то мој пријатељ Ћефи, грађен сасвим као дрвосеча. Твоје сумње се продубљују. Изгледа да сам заиста манијак, пијанац, убица.

Кауч је увелико слободан, велики тип је уплашено отишао након две речи које сам му рекао. Седиш поред мене и гледаш у једну тачку. Покушавам да будем духовит, а ти се присилно смешкаш. Загрлим те, осећам жмарце како ти струје кроз кожу. Ти се заиста бојиш. Или си баш узбуђена. Знам да искористим ситуацију, пољубим те баш баш страсно. Много и дуго. Када је то било готово, осећаш да треба нешто да кажеш. Можда... Можда ово иде мало пребрзо - изустиш тихо. Ма какви малена, сасвим је у реду - одговарам ја. Желиш ли да одемо до мог стана - стидљиво питаш. Ох Боже, мислим, ово је сан. Ја сам сексуална машина, правим чуда у кревету, билдујем си его пред очекивано... Ходамо улицом и твоја коса лепрша у неком правцу. Ветра готово да ни нема, али она лепрша. Сјајна си. Сјајан сам. Сјајни смо. Мислим како је сјајно први пут победити у некој менталној игрици и освојити девојку. Ти мислиш о ономе што се спремаш управо да учиниш. Осећаш се неморално, покварено, лоше. Можда све испадне добро на крају, мислиш. Стижемо до твојих врата.

Откључаваш, дивно место, али плочице су мало старе и пожутеле. Све је сређено осим кухиње. Извињаваш се због тога, кажеш да је ускоро она на реду. Опраштам ти јер си одважна. Сипаш нам по чашу вина и пустиш тиху музику. Сместиш ме на кревет, а потом легнеш покрај мене. Попијемо две чаше вина и љубимо се. Видим да си још увек уплашена, подилазе те жмарци јаче него пре. Можда је од вина. Онда нагло станеш. Питаш - да ли си ти манијак, пијанац или убица? Зачкиљим мало. Прозрела си ме. Време је за грдну истину и игри је крај. Кажем - нисам драга, ниједно од наведених.

Штета, одговараш кикотаво, били бисмо сјајан пар. И игри заиста беше крај.