Мет-нем и стан смрти!

Лежим, уплепљен од зноја и са крмељима величине кромпира гледам у плафон и кажем себи - морам људима испричати причу. Причу о Мет-нему, супер хероју људског рода. Мет-нем је испрва био сасвим просечан зависних од кристал мета, још један од оних који су гледали популарну серију па одлучили да пробају, али нажалост, одмалена нем. Једног дана је ишао улицом и видео човека како баца наизглед поцепан чаршав и чарапе. Иако није знао шта ће му, узео их је и однео у своју јазбину. Његова јазбина беше картонска кутија мало надограђеног дизајна, а прве комшије су ми били цигани свирачи. Њих је заиста много волео. Нарочито малог десетогодишњег цигана са полупаном хармоником на којој је и даље, за неко чудо, успевао сасвим добро да свира и да гура у аутобусе своја два млађа брата од по три и четири године, терајући их да певају. 

Ту сада ја ускачем у причу. Био сам код мог великог пријатеља Кокиша Александровића на преноћишту, након бурне ноћи и полупијанке у парку пуном неонацистички настројених навијача, коју смо сјајно запечатили разговорима о несрећним судбинама нас психопата. С обзиром да четврти спрат поседује предуслове за глобално загревање, пробудили смо се тек што смо легли, обливени знојем стана који беше сауна. Устао је Кокиш и отворио прозор. Устао сам и ја, па се вратио у кревет. Чинило да ће бити све у реду, ветрић је пиркао. Одједном, из ведра неба, огромни лустер осликан попут урне фараона се зањише и крену да пада право на мене. У задњем тренутку сам успео спасити живу главу бацивши се на под. Кокиш се само насмеја и рече - добра фора стану, ал' ни овај пут ме ниси преварио! А онда се врата залупише! Крикнух од стра'. Мет-нем беше пролазио покрај те зграде баш тада, вукући чаршав и чарапе са прања. Онда му сину идеја, паклена идеја! Бићу Мет-нем! Навуче чарапе на главу, привеза чаршав као плашт и узвера се уз олук ка стану.

Потом клинци, потомци неонацистичких навијача бацише неке бомбе ту негде у околини (пре ће бити бомбе него петарде). Ја и даље у паници се вртех по стану док не чух туп удар о бетон. Провирих кроз прозор, неки чудан тип са чарапама на глави беше сломио ногу гадно. Позвали смо Хитну помоћ. Док смо је чекали, причали смо му о стану смрти. Стан убица, има закључану собу у којој живе дивље звери, промајом удара људе, баца лустере, кауч на расклапање зна да удари опругом, ха-ос! Мет-нем затражи папир и бојицу, не могавши да говори, те нам написа - кресните мало кристала у стану, боље делује на духе од тамјана. Уто и хитна дође, спаковаше нашег супер хероја, а ми запалисмо мало кристала у стану. Стан спава од тад. Ниједан лустер није више пао. Ниједном промаја није дошла у његове одаје. Све је било сјајно. Сеса, Кокишева цимерка, водила је љубав на прозору са Милетом, а неонацистичка група навичаја из зграде прекопута је палила бакље и скандирала - Ооо Ајмо Миле! Цепај Миле! А Миле ваистину беше цепао. Сви смо били срећни на крају дана. А Мет-нем је јурио градом у колицима и махао плаштом на ком је плавом бојицом писало - МЕТ-НЕМ!