Мало ништа, ради континуитета

Мислио сам вечерас да објавим нешто старо, ал' сам себи рекао - јебеш то, мораш писати. Синоћ сам исто писао, само нисам објавио. Кукао како ми фали пара и то. Кога боли курац, фазон. О чему сад да вам пишем?

О пропасти света? Писао. О свачему сам писао. А сад немам инспирације да смислим нешто ново о чему бих говорио. Ето, можда... Желим само да кажем да су ми потпуна мистерија сви ти људи који имају идоле. Не мислим на узоре, оно као кад си музичар па би да будеш као Кобејн или кад си сликар па готивиш Далија... Говорим о оним људима којима је рецимо битно које млеко купује њихова омиљена позната личност, па онда и они купе то исто млеко и осећају неку врсту повезаности са идолом. Нема везе што и хиљаде других људи купују то млеко. Мислим, чему то људи, кој курац? Седиш на каучу, гладан и јадан и гледаш на тевеу тог твог идола који има милионе и шмрче кокс и разводи се на сваких месец дана... И идеш унаоколо и хвалиш га, а никада нећеш бити као он... Мислим, логично је, шта знам, бавиш се компјутерима, желиш бити нови Бил Гејтс... Ал' не можеш се бавити компјутерима и бити Цеца, бокте, па не иде, кроз милијарду боја и облика да га провучеш, опет неће ићи. То ми је скроз апсурдно. И тако.

И сулудо ми је то што немам ништа слатко у кући сад, а душу бих дао за велики Јојо, знаш ону чоколаду с рижом... Јој, како је добар био некад, док је био у папирном омоту са два кинеза нацртана горе... Сад је срање, али је ипак бољи од Милке и тако тих чоколада... Ал' наш'о сам си нову варијанту неку... Има она Свислајон чоколада за кување, јефтина, а није грдна и горка као неке, већ скроз кул, слатка, јестива, дељем кад год набавим... И тако.

Доста сам писао. Овај мој Мали кер Џо вечито прави срања. Баш га волим. Зна да се кези и то. Одо' сад.