Митоман поново јаше (луду кобилу звану уметнос')

Знаш, нисам баш одавно сео овако, пустио неку музику и откуцао пар редова нечега... Не памтим кад сам написао последњу причу. Песме су ми биле умируће. Али, ето, и то је прошло. Митоман се вратио са годишњег (малтене па буквално) одмора и писаће сваког дана. Сваког, као некад. Некад, кад сам био онај вечито понављајући сероња. Можда сам још увек тај човек. Можда сам неко други, озбиљнији и бољи... Поприлично зарђао за ово, да, али могуће мало озбиљнији и бољи...

Данас сам стајао у цркви, гледао у ону огромну куполу и контао о моћи Свевишњег док су људи палили свеће за своје мртве и за своје живе и све је било у реду. Онда сам изашао и ходао, само право. Ушао сам у воз, сео на топло место и зурио кроз прозор. Видео сам један мост, био је поприлично леп. И један тунел, био је страшно мрачан. Онда сам изашао из воза и ушао у аутобус. А онда сам изашао из аутобуса и стигао кући. У кући је било поприлично тихо, свако се бавио својим послом. Кренуо сам уз степенице, ка својој соби. Застао сам испред, отворио шкрипава врата и закорачио, скроз плитко. Падао сам, то знам, вероватно јер сам закачио праг... Али нисам пао на земљу. Пао сам право у фотељу до једног чове са козјом брадицом и цвикерима. Понудио ми је чај. Одбио сам. Уследила је драматична пауза. Онда ми је понудио мафин. Узео сам. Само један. И још пар. Онда сам се попео назад у своју собу и легао на кревет. Мало гледао у ламперију. Шит, неке ствари се никад не мењају. Као на пример кад људи мисле да пишеш урбани блог, па ти замерају што користиш реч "контам". Прика, ово је лични блог. Знаш, оно, пишем шта желим. Пре пар тренутака сам желео да пишем као ретардиран клиња. 'Ебига, без увреде, има и у томе неке лепоте. Једноставност је лепота, рече неко некад.

И тако, драги случајни посетиоци овог блога, хвала вам на пажњи и оно, јест ово срање од уводног поста у враћање у уметнос', ал' ћераћемо се још, биће кул. Срцад шаље Митоман.