Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

21. април 2011.

Кишни судар свећа

Још једно ружно јутро. Киша пада и сви су лоше. Неколико људи је протрчало поред пекаре. Једна мачка је скочила са лименог крова. У стану на трећем спрату је горела завеса. Девојка се лагано вртела на киши. Пацови су бежали из поплављене канализације. А ја сам то све гледао седећи под мостом, на месту које је до малопре било суво. Време је да потражим неко суво место, а да бих га нашао морам поћи у кишу, ветар и блато. 

Пре само пар месеци ја сам био још један од оних људи који желе да промене свет. "Сви остали...Они немају то у себи. Ја имам, ја ћу променити свет." Тада сам још веровао у небеске књиге и три вештице које држе моју позлаћену нит и плету је са милионима других. Тада сам још био млад и луд. И сада сам млад и луд, али нешто се променило. Више се не смејем као некада. Више не једем сваки дан. Више не пишем, али не зато што не желим или не умем, него зато што немам где и на чему. Раније сам желео да људи оду од мене. Сада желим да ми људи приђу. Човек никад није срећан. Само тоне и тоне и...тоне. Ако не пронаће пет минута успут, током пада, да буде срећан, вероватно никад неће ни искусити истинску срећу.

Раније сам био срећан када бих написао нешто, слободно могу да кажем, генијално. А сада мислим да бих најсрећнији био када бих уопште добио прилику да напишем нешто, па макар то било бљутаво и тотално празно, мртво. Често сањам себе како куцам врсне речи са неком тугом у срцу. Да ли је то сан или сећање, више не знам. Људи су као свеће. Они који желе цео свет горе најбрже, обасјавајући све остале...на пар тренутака. Они одмерени, који чврсто стоје на земљи, полако сјаје све више и боље, а онда ,исто тако полако, се гасе и нестају. Они трећи, мали и мизерни, осветљавају само себе од почетка до краја времена, и зато најдуже опстају.

Вукао сам се по киши, неспособан да трчим, говорим и ударам, али и даље свестан и разуман више него раније. Размишљање може убити човека, али га исто тако може и спасити. Ушао сам у пекару. Пекарка ме је одмерила са гађењем. Упитао сам: "Да ли бисте могли да ми дате нешто да поједем? Нисам ништа јео већ три дана". Прошло је и више, али да сам то рекао не би ми поверовала. "Имаш ли паре?", упита она. "Немам", рекох, малтене стидећи се што немам, и полако изађох напоље. Још један дан поста.

Идући споро болно пустим булеваром, запитао сам има ли смисла све ово? Овакав пасји живот? Човек често тражи смисао тамо где га нема и обрнуто, не види смисао тамо где он заиста чучи. Осећао сам се добро, вероватно зато што је киша пресушила. Недалеко од мене, угледао сам четири сјајне фигуре, и имао сам осећај да тај сјај доноси невољу. Тако је и било.

Четири ћелаве фигуре у мартинкама су биле све ближе и ближе...Када су били на само пар метара од мене, јурнули су уз поклич. Поклич је био обележје индијанаца. Нисам сигуран да они  баш воле индијанце. Мало ми се разум помутио од страха и једино што сам могао да видим су индијанци, повици, смех, ђонови, и на крају округли тврди врх бејзбој палице.

Пробудило ме је лице анђела, а ја сам као и сваки човек који је некада имао телевизор, поучен кинематографијом, отпочео разговор са мутним анђелом. Анђео је на моја питања стрпљиво и љубазно одговарао, држећи ми главу у свом крилу. Мало ми се разбистрио поглед и угледао сам лепу девојчицу са крупним очима и дивним осмехом. Рекла је: "Само ти лези, помоћ долази...Опусти се." Дошла је хитна помоћ, људи у белом, сирене. Стрпали су ме на неки покретни кревет, сувише сам ван токова обичних људи да бих знао прави назив те справе. Рекла је: "Идем са тобом." Нисам имао снаге више, само сам изустио: "Иди кући мала, не буди будала."Али она је ипак пошла са мном. Права правцата малолетна будала.

Жели да спасе читав свет. Још увек не зна да то није могуће. Не можеш спасити некога, ако он не жели да га спасу. 

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren