Анђе(л)о

Неко је покуцао на врата. Чуо сам то кроз сан, али се нисам пробудио док нечија рука није снажно залупала на врата. Било је већ касно и ја сам спавао на фотељи. Устајао сам полако, осећајући неописив бол у врату и леђима. Претеће ударање ме је убрзало и пожурио сам да отворим, пре него што развали врата. Пришао сам вратима и откључао успорено. Кључ је шкрипао у брави, а то ми је само погоршавало главобољу. Намрштио сам се и снажно повукао врата ка себи. Куцање је замрло, све је ућутало у трену. Питао сам се зашто.

На вратима су стајала два човека у шареним кошуљама, а један је био крвав. Крв није била његова, а то ми је слутило на невољу. Тај окрвављени је био мршав, танак, као да ће сутра умрети - ко зна, можда и хоће. Онај други је био дебео, јак човек и у једној руци је држао пиштољ. 

- Изволите?

- Јеси ти доктор?

- Некад био. У пензији сам већ две године.

- Требаш нам. 

Дебели чова је ставио пиштољ за појас, и показао ми да кренем. Отишао сам по торбу и брзо се вратио. Онда сам назуо папуче и пошао са њима, нежно затварајући врата да не пробудим мог анђела. Ништа нисам питао, јер сам одавно научио да доктор треба да закрпи и да ћути, ништа више. То су ствари потребне да би сачувао главу. А ја сам их одвећ добро знао.

Мршави човек у шареној кошуљи ми је рекао да је Анђело рањен у груди и главу. Знао сам Анђела, још од средње школе, и затекла ме је ова вест. Још више зато што нисам спреман да му помогнем. Побогу, моја жена, мој анђелак ме је избацио из кревета, јер сам пијан дошао кући...И сада сам пијан и укочен до спавања на фотељи...Како да му помогнем? Руке ми се тресу. Шта да радим?

Ушли смо у слабо осветљени собичак са пар столица без стола и једним каучем са мрачном сенком човека који је некад владао подземљем. Ту је лежао Анђело, сав крвав и са душом напола одсутном. Рекао сам им да ми треба више светла, али они нису знали одакле да га створе. Ужурбано су ишли горе доле док на крају нису пронашли једну стару петролејку и припалили је, иако она није била ни од какве помоћи.

Погледао сам Анђела, био је лоше. Много крви је изгубио, а рупа на грудима му је била поприлично велика и из ње је и даље куљала црна, масна крв. Узео сам неки од инструмената и почео да тражим метак. Није ми било важно шта узимам, јер чим сам га угледао знао сам да му нема спаса. Пронашао сам метак. Онда сам узео маказе, ухватио га и снажно повукао напоље. Анђело слабашно зајеча, шиштећи, као да душа полагано одлази, а он је све задржава и наговара да остане. Погледао сам му главу, кроз рупу на њој је цурео мозак, онако сив, помешан са розе бојом, сав као каша, са много воде и крви. Нисам знао шта да учиним. Затражио сам пиће.

Дебели ми је донео неку ракију у шољи за чај. Искапио сам је, а грло ми се стегло. Био сам боље,  а Анђело поприлично горе. Рекох им: "Момци, њему нема спаса", а један од њих рече: "Бацићемо га у реку." Други климну главом, и као у трансу, и ја климнух. Чудно сам се осећао у том тренутку, растерећено. Дебели узе Анђела за руке, а ја и мршави за ноге. Био је тешак. Док смо га носили ка колима, чули смо његово полусвесно шиштање, вероватно проклињање нас...Било ми је помало криво, у почетку. Довезли смо се до дока и брзо истрчали из кола, отворили гепек и шчепали га. "Је'н, два, три!", проломи се узвик у ноћи и Анђело полете ка небу, на трен, а онда се обруши у мутне дубине пакла гргљајући са мислима које су му полако цуреле низ образ. 

Поздравио сам се са момцима и отишао кући. Не живим далеко од докова. Сам, у три ујутру, шетам до куће у папучама, вртећи кључеве око кажипрста. Срећан сам. Морам да се полако ушуњам у кућу, да не пробудим мог анђела. А ујутру ћу јој направити доручак, најбољи доручак који ће пробати у животу. Мора ми опростити. Врат ме боли од ове фотеље.

Прочитај

Приче

Постоји једна палата са бесконачно много соба. Све собе су сличне величине, ниједна не одскаче од осталих много. У свакој соби се налази по једна особа и пише. Неке собе имају прозор до суседне собе, а неке чак и врата. Врата и прозори се отварају и затварају, али веома ретко неко прође преко прага или ускочи кроз прозор. Зашто? Зато што те људе често сачека зид. Отвориш врата ка суседној соби, закорачиш и осетиш додир хладног камена. Онда се само вратиш, седнеш и наставиш да радиш оно што си радио - пишеш. Понеки покушају да направе рупицу у том зиду, понекима то и пође за руком. Други, пак желе да сруше те зидове који их раздвајају од тих особа, њима незнаних, у суседној просторији. Други често умру пре него што направе малу рупицу на том зиду. 

Али свако пише своју причу. Неки се труде да је напишу боље, лепше и паметније од других, али често завршавају у ћорсокаку. Такви људи имају прозоре и врата, и наравно, нешто веће собе од осталих. Остали, свако на свој начин, њих бесконачно много, сви пишу своје приче сами, приче о себи, а не о другима. Неки желе да их памте, па урезују своју причу у сто или чак у зид, све док се та једна једина оловка коју имају не поломи. Онда настављају гребући, заривајући нокте уз болне повике, и никад се не предају. Желе само да их се неко сети. Не знају да у ту собу никада нико неће крочити осим њих, не знају да су они направили те јаке зидине око себе. Нико то не зна. 

Нисам на крају палате, добро је. Како знам? Чуо сам пар звукова око себе. Значи окружен сам собама. Укупно осам људи око мене седи, можда на метар, можда чак и мање од тога, а ја их не познајем, ограничен зидовима свога ума. Питате откуд знам све ово што сам написао? Машта. Ум те заиста може ослободити. И сада могу да напишем причу о малој девојчици у соби до мене која крвавим сузама исписује причу, о неуком човеку који клечећи удара по каменом поду у покушају да напише нешто своје, о жени која је писац, а не зна како да се изрази, она само седи за тим столом и узалуд троши оловку, о старцу који размишља слично као и ја, и можда у овом моменту пише исте ове редове.

Једини који зна како доћи до свих соба, како их отворити и завирити унутра је стари кључар, човек који прво створи врата, покуца па онда уђе, да након смрти особе, покупи написано и однесе у заборав. Понекад успе кључар и да приче урезане у камену однесе, али само понекад. Чешће остају да сведоче о животу упорне и несрећне особе која је трпела бол да би се знало о њој. И тако то траје и траје, још од памтивека. Једино што се променило је начин писања, приче су остале исте. Приче које чине историју света.

Прочитај

Покушај песме, шта ли...

Волим је,

Волим је тако крвнички, тако лудо и јако, тако лоше,

Волим је много, док ми попут воде клизи низ прсте,

И знам, једноставно знам, познајем себе и познајем њу, 

и знам да никад ништа од нас неће бити,

Ја чекам њу, она чека другог,

Када она буде чекала мене, ја ћу чекати другу, 

И једино што ћемо делити...тугу. 

Желим да вриснем, али не иде, 

чуће ме неко, чуће те повике,

И викаће и плакаће са мном,

Не, нећу бити сам док пропадам.

Све што желим си ти, не, не ти, све што желим смо ми,

Ми, сами, негде у тами, само ја и ти, ти и ја - ми.

Видиш, чак ти и песму пишем...

Рекао бих да за тебе дишем, али то је тако глупо рећи,

тако клиначки и тако тачно, невероватно тачно. 

Ово није песма, сада схватам, али биће,

биће једног дана. 

Једног дана, док будеш шетала сама и крвавих очију,

док будеш тражила своју срећу, негде тамо, иза облака,

ја написаћу ти песму и читати је запушених ушију,

да не чујем, да не никада не чујем те речи које је написала рука моја, попут пера лака.

И шта радимо сада, ти и ја, раздвојени метрима ваздуха и подојени мраком и мислима?

Ја ћу да пијем и да плачем, а ти ћеш да се смејеш и да тражиш свој крај дуге...

Дуга нема крај, моја препелице мала...

Прочитај

Промене

Један глатко избријани млади човек је гледао старе фотографије. Седео је на каучу и сећао се. Узео је једну изгужвану слику и загледао се у њу као да покушава да докучи нешто ван његовог домашаја. На слици су он и његови другари. Гледа себе, чупавог, у широкој мајици и фармеркама, прави репер, љуби га мајка. По цео дан са слушалицама на ушима, не осећа свет док трешти генгста реп. Сећао се да му је тада баш лежало да буде у том фазону, јер је био мршав као трска, па је свако одело на њему висило као на офингеру. Баш како треба да би био генгста. Смеје се својој, тада мекој и слабашној брадици. Крагна га одавно не стеже, чак је и воли. Устао је, полако отишао до компјутера и пустио неки добар рок. Седи и пије пиво уз лагане звуке гитаре.

Једна прелепа витка и црна девојка је гледала старе слике. Седела је на поду, присећала се и брисала понеку тек изниклу сузицу. Покушавала је да се сети, да веже гласове и речи за ликове са слика, али јој је то слабо полазило за руком. Гледала је себе, помешану са неколико лица, са истим осмехом који јој данас краси лице. Иста фигура, исте очи сјаје истим жаром као и пре десетак година. Сећала се хаљина које је волела. И данас носи сличан крој, онакав за који су сви тврдили да се тешко налази. На ногама су јој старе старке, са прљавштином на врху која броји преко десет година. Седела је на поду и пила ђус-вотку, баш онако како воли.

Млади човек откопча крагну, затим седе на кауч и рече: "Све је исто, зар не? Лица, речи, људи, пси...Ми смо исти." Онда се црна девојка подиже са пода и одговори му: "Не. Нешто можда јесте исто, али ми нисмо исти. Ми нисмо." "Јесмо", рече глатко избријани човек и пољуби је у косу. 

Прочитај

У мраку

Неко ти је ушао у кућу. Чула си пуцање стакла. Видела нејасну сенку. Осетила нечујне кораке. Усна ти је задрхтала. Очи заиграле. Руке згрчиле. Настало је чекање. Уво зуји у тишини, параноја расте. Чујеш нечујно, видиш невидљиво. Пролазе сати, уствари минути. Питање. Онда још једно и још једно. Питања навиру, искачу са свих страна. Мисао о машти. Мисао о илузији. Размишљање о спасоносној сијалици. Крећеш да направиш помак ка прекидачу. Чујеш прсте како клизе по каучу. Видиш мутне очи у тами. Нехотична суза ти краси образ. Тело се грчи. Чекаш. 

Нечујни корак је стваран, видела си један. Видела си други, па трећи. Ситни, пуни злобе и смрти, долазе. Прсти играју на ивици кауча. Замишљаш лице у тами. Јак звук у тами. Звук твојих костију затегнутих до пуцања. Не трепћеш, очи те пеку док гледаш у тмину. Не дишеш, плућа те моле за један дубок уздах. Нема више питања, знаш да нема одговора. Не размишљаш о излазу, излаза нема. 

Дах јој је врео, толико је близу. Сенка плеше у мраку. Ти лежиш у кревету, непомична. Згрчена си и полугола, разрогачених очију и дрхтавих усана. Мислиш о крају. Надаш се да неће болети. Јасно чујеш тихе кораке. Јасно видиш покрете. Јасно знаш намере. Не видиш човека, видиш мрак, сенку која је дошла да те прогута. Скачеш из кревета и трчиш. Трчиш на врата, закључана су. Трчиш, трчиш, немаш где. Горе. Идеш горе, уз степенице. Знаш да си запечатила судбину. Још је врео восак, можеш учинити нешто. Али, ти бираш собу, мрачан ћошак и оловку у рукама. 

Седиш, чекаш. Чујеш нечујне кораке. Видиш нејасне облике, чекаш када ће се претворити у сенку. Чекаш да осетиш онај врео дах, да видиш прсте како играју. Пролазе сати, уствари минути. Питаш се. Нејасни облици су постали сенка, осећаш врео дах у близини. Не видиш прсте како играју. Размишљаш о томе. Чујеш свој дах и све стаје. Поново су очи разрогачене, поново не дишеш, поново крцкају кости твојих стегнутих удова. Твоје последње упориште. Не браниш га, не браниш себе. Чак ни не размишљаш о одбрани. Сада си само страх. Лагана попут пера, већ си постала душа ван тела. Не мислиш, све је исто, једнако, савршено сада. Зариваш оловку у срце. Осећаш јак бол у грудима. Питаш се да ли би мање болело да си сачекала. Крв ти куља на уста. Плућа ти се надимају, као балон. Светло се пали. Сијалица спаса сија високо на небу.

Препознајеш познато лице и осмехујеш се крвавим осмехом. 

Прочитај

Дијамонолог

- Докле више?

- Не знам.

- Зашто то радиш? 

- Не знам.

- Јанко, зашто то радиш себи?

- Не зови ме тако. Ни рођена мајка ме не зове тако...Нисам навикао.

- Добро, друже зашто то радиш себи? 

- Не знам. 

- Зашто плачеш?

- Због њих.

- Њих?

- Да, њих. Њих хиљаду. 

- Каква је ово музика?

- Нова музика. 

- Зашто то слушаш?

- Зато што желим. 

- И зашто си тако обучен? 

- Зато што волим тако. Шта знам.

- Јанко, о чему сада пишеш?

- Не могу да ти кажем. И не зови ме тако.

- Фин си ти дечко, знаш?

- И сувише фин. Вероватно нисам стваран. Само мит...

- Ниси ништа стварнији од осталих. Ако ти ниси стваран, онда нису ни они.

- Ни они нису стварни, само смо их сањали.

- Можда си у праву.

- Трипујеш сине, трипујеш.

- Мислиш?

- Ценим.

- Чек, хоћеш да кажеш да разговарам са собом тј. са тобом? 

- Да. Не бре! Да...Не знам.

- Ако разговарам са собом, а мислим да разговарам са тобом, онда имамо проблем.

- Који?

- Идемо у лудару, и тамо је све бело. Понеси цвикере за сунце.

- Не идем ја нигде. Не занима ме. 

- Океј.

- Хоћеш нешто да ми кажеш? Видим ти у очима.

- Заправо, ти знаш да желим нешто да ти кажем.

- О да. 

- Управо сам обрисао све што сам до малопре са дубоким размишљањем писао. 

- Зашто?

- Зато што би, уопште говорећи о том чину, оскрнавио га и нанео индиректан удар себи, једног дана. 

- Океј, немој да ми кажеш. Ионако знам. 

- Знам да знаш.

- Неко је рекао да прича сам са собом јер ужива у интелигентним разговорима.

- Пих, ти мора да си се усрећио овде са мном.

- Да знаш да си глуп к'о точак.

- Знам. Уствари, незрео би била права реч.

- Како год.

- Идемо у белу собу?

- Идемо.

- Мислиш да је добар дијалог?

- Не знам. Не личи. Нема емоцију која је потребна мојим причама.

- Можда си у праву. Мојим причама сасвим одговара. 

- Ти не пишеш приче. Ти мислиш, питаш, досађујеш...

- А, да. Ти пишеш приче. Приче без дијалога.

- Због таквих као ти преферирам монолог.

- Ово и јесте монолог. 

- Није.

- Јесте.

Прочитај

Кишни судар свећа

Још једно ружно јутро. Киша пада и сви су лоше. Неколико људи је протрчало поред пекаре. Једна мачка је скочила са лименог крова. У стану на трећем спрату је горела завеса. Девојка се лагано вртела на киши. Пацови су бежали из поплављене канализације. А ја сам то све гледао седећи под мостом, на месту које је до малопре било суво. Време је да потражим неко суво место, а да бих га нашао морам поћи у кишу, ветар и блато. 

Пре само пар месеци ја сам био још један од оних људи који желе да промене свет. "Сви остали...Они немају то у себи. Ја имам, ја ћу променити свет." Тада сам још веровао у небеске књиге и три вештице које држе моју позлаћену нит и плету је са милионима других. Тада сам још био млад и луд. И сада сам млад и луд, али нешто се променило. Више се не смејем као некада. Више не једем сваки дан. Више не пишем, али не зато што не желим или не умем, него зато што немам где и на чему. Раније сам желео да људи оду од мене. Сада желим да ми људи приђу. Човек никад није срећан. Само тоне и тоне и...тоне. Ако не пронаће пет минута успут, током пада, да буде срећан, вероватно никад неће ни искусити истинску срећу.

Раније сам био срећан када бих написао нешто, слободно могу да кажем, генијално. А сада мислим да бих најсрећнији био када бих уопште добио прилику да напишем нешто, па макар то било бљутаво и тотално празно, мртво. Често сањам себе како куцам врсне речи са неком тугом у срцу. Да ли је то сан или сећање, више не знам. Људи су као свеће. Они који желе цео свет горе најбрже, обасјавајући све остале...на пар тренутака. Они одмерени, који чврсто стоје на земљи, полако сјаје све више и боље, а онда ,исто тако полако, се гасе и нестају. Они трећи, мали и мизерни, осветљавају само себе од почетка до краја времена, и зато најдуже опстају.

Вукао сам се по киши, неспособан да трчим, говорим и ударам, али и даље свестан и разуман више него раније. Размишљање може убити човека, али га исто тако може и спасити. Ушао сам у пекару. Пекарка ме је одмерила са гађењем. Упитао сам: "Да ли бисте могли да ми дате нешто да поједем? Нисам ништа јео већ три дана". Прошло је и више, али да сам то рекао не би ми поверовала. "Имаш ли паре?", упита она. "Немам", рекох, малтене стидећи се што немам, и полако изађох напоље. Још један дан поста.

Идући споро болно пустим булеваром, запитао сам има ли смисла све ово? Овакав пасји живот? Човек често тражи смисао тамо где га нема и обрнуто, не види смисао тамо где он заиста чучи. Осећао сам се добро, вероватно зато што је киша пресушила. Недалеко од мене, угледао сам четири сјајне фигуре, и имао сам осећај да тај сјај доноси невољу. Тако је и било.

Четири ћелаве фигуре у мартинкама су биле све ближе и ближе...Када су били на само пар метара од мене, јурнули су уз поклич. Поклич је био обележје индијанаца. Нисам сигуран да они  баш воле индијанце. Мало ми се разум помутио од страха и једино што сам могао да видим су индијанци, повици, смех, ђонови, и на крају округли тврди врх бејзбој палице.

Пробудило ме је лице анђела, а ја сам као и сваки човек који је некада имао телевизор, поучен кинематографијом, отпочео разговор са мутним анђелом. Анђео је на моја питања стрпљиво и љубазно одговарао, држећи ми главу у свом крилу. Мало ми се разбистрио поглед и угледао сам лепу девојчицу са крупним очима и дивним осмехом. Рекла је: "Само ти лези, помоћ долази...Опусти се." Дошла је хитна помоћ, људи у белом, сирене. Стрпали су ме на неки покретни кревет, сувише сам ван токова обичних људи да бих знао прави назив те справе. Рекла је: "Идем са тобом." Нисам имао снаге више, само сам изустио: "Иди кући мала, не буди будала."Али она је ипак пошла са мном. Права правцата малолетна будала.

Жели да спасе читав свет. Још увек не зна да то није могуће. Не можеш спасити некога, ако он не жели да га спасу. 

Прочитај

Константа

Један човек и једна жена су лагодно пролазили кроз једну од многобројних капија старе тврђаве. Ходали и разговарали о судбини, о мишљењу, о разним глупостима које нису битне. Шест стотина година раније, витез са огромним орлом насликаним на грудима јуришао је на исту ту капију. Девет стотина година раније, двоје младих, момак и девојка, шетали су и причали о разним глупостима које нису битне.  За тридесет година овуда ће марширати један војник са аутоматском пушком и неколико бомби. И тако, све ће тећи својим током. Све осим капије. Капија је једина константа у животу тих људи, а они тога никада неће бити свесни.

Чак ни када им ураган уништи куће, када им пожари спале жито, а деца поцепају све слике. Чак ни када се поново дигну на ноге, опораве од опаке болести и по ко зна који пут прошетају старом тврђавом, пролазећи кроз ту исту капију, не слутећи да је она оно чему теже - постојаност, бесконачност, чистоћа ума и спознаја. Чак ни тада неће знати њену тајну. Тај координатни почетак, на који ће наићи потпуно несвесно, и поред кога ће проћи сасвим лагодно, ће увек бити ту. Постоји нешто, нешто стално и непроменљиво у свачијем животу. То може бити и став, камичак који си угледао на обали, и који ће остати ту још стотинама година, или цртеж пећинског човека коме си се дивио у шпанским пећинама. 

Моја машта није довољно јака да оживи дух давних времена, и зато ја нисам баш најпозванији да пишем о овоме, али ето, хоћу, желим и биће тако. Имам милион прича у глави, а ја пишем о некој капији у времену и простору, капију коју можда гледате сада, капију коју материјализујете кроз све капије кроз које сте прошли. Ако знате неку сталну ствар, ослоните се на њу. Чак и тада моћи ће да удари гром, земљотрес, поплава и томе слично, и да је збрише у трену. Ако се то деси, онда то није стална ствар. Пронађите једну константу у вашем животу. Пробајте. А ја ћу да вам напишем причу о томе. Спава ми се...Не видим ни шта пишем више...Не знам шта сам написао, али прочитаћу ујутру. Па како буде. Лаку ноћ. Мртав сам....

Сада читам ово што сам написао, и гарантујем вам да ово не бих знао да напишем ујутро, сав одморан и свеж, трезан. Најбоље ствари сам писао, и писаћу, када сам сморен, уморан од свега као пас луталица, пијан или сасвим меланхоличан и без компаса. Онда седнем, а прсти сами лете...И ето, напишем нешто што мени значи и исказује једно моје мишљење. 

Прочитај

Шта је мени битно?

Мени су битне мале ствари. Те ствари другим људима ништа не значе, а мени су све. Битно ми је...Битно ми је да будем међу људима. Битно ми је да Мићун преде док га гњавим. Битно ми је да свеска стоји под правим углом у односу на ивицу стола. Битно ми је да ме ти позовеш. Битно ми је да ми се неко јави на чету, неко ко ме воли. Битно ми је да попијем чоколадно млеко ујутру и битно ми је да га у потпуности згужвам и победнички закуцам у канту. Битно ми је да будем овде, да кажем оно што не могу међу обичним људима. Битно ми је да ме воле. Битно ми је да волим. Битно ми је да ми свака длака буде на месту. Битно ми је слушам музику сваки дан. Битно ми је да не будем кретен и мрзитељ. Битно ми је да останем старомодан. Битно ми је да понекад седнем на степеништа и посматрам разливено сунце свуда унаоколо. Битно ми је да имам батерије на мп3 за пут до школе и назад. Битно ми је да једем чоколаду често. 

Битно ми је да имам воду и плазму поред кревета. Битно ми је да планирам године унапред. Битно ми је да примећујем мале ствари и од њих да стварам, плетем приче. Битно ми је да увек носим чарапе. Битно ми је да имам подршку. Битно ми је да не оставим тањир празан. Битно ми је да причам са собом док идем улицом. Битно ми је да се наспавам. Битно ми је да ми пертле на дуксу буду исте дужине. Битно ми је да ми се конобари обрадују када поново свратим. Битно ми је да постанем неко. Битно ми је да навучем завесу на прозор увек. Битно ми је да будем самоуверен увек и свуда. Битно ми је да остављам добар утисак. Битно ми је да постојим, да оставим нешто иза себе. И тренутно, битни су ми ови редови које пишем: 

"Прочитао сам да душа може побећи кад умре пут."

"Рећи довиђења значи негирати растанак, то значи рећи: "Данас се играмо растанка, али ћемо се видети сутра". Људи су измислили довиђења, јер знају да су на известан начин бесмртни, иако се сматрају случајнима и кратковечнима."

"Ласкање потомства не вреди много више од ласкања савременика, које не вреди ништа и које се купује са неколико страних новчаница."

"Храброст је питање издржљивости; једни издрже више, други мање, али раније или касније сви попусте."

"Сан једног човека чини део сећања свих људи."

"Јер литература почиње и завршава се митом."

"Ја који сам узалуд био толико људи желим да будем један, да будем ја." Божји глас му је одговорио из једног ковитлаца: "Ни ја нисам ја; сањао сам свет као што си ти сањао своје дело, мој Шекспире, а међу обличјима мога сна си и ти, који си као и ја многи и нико."

"Јер механизам света је сувише сложен за простодушност дивље звери."

"Јер механизам света је сувише сложен за простодушност људи."

О овим редовима размишљам већ неко време. И читајући Борхеса са сваком причом наилазим на нешто ново, неки нови цитат који распамећује и тера ме у лавиринт мисли. Понекад могу сатима стајати, седети, лежати и размишљати. А време би се вратило у мој живот тек када бих угледао сат и упитао се где сам био протекла три сата? И то ми је битно. Све ово, и много више ми је битно. Нисам имао времена за расправу о стварима које су ми битне. Али имам времена да кажем понешто о томе. Битно је, заиста је битно.

Прочитај

Краљ сваког тренутка

Пробудио сам се у локви зноја, и све је било слано и мокро око мене. Лице ми је било прошарано хиљадама ожиљака од шаре на јастуку, ћебету, кревету...Ноге су ми биле тешке и нисам могао да их померим. Мислим да сам нешто сањао, али нисам сигуран - не сећам се. Овако је почео мој дан.

Устао сам и не сећам се шта сам радио то јутро, тих првих сат времена мог свесног биствовања међу белосветским зверима. Онда сам обукао своју кошуљу, ставио књигу, свеску и неколико папира у торбу и запутио се у град. Субота, кошуља, торба и ја. Зашто је тако битна кошуља? Ја нисам знао. Мени није била битна, али сви који ме познају су ме посматрали са неверицом. Јанко и кошуља? Не, то није могуће. Јанко сада слуша лагане мелодије, гитару? Немогуће. А ја бих смирено и стрпљиво одговарао да није све баш тако, да и даље слушам хип-хоп, да нема ничег чудног у томе што сам обукао кошуљу и што идем суботом да радим математику у удаљени део града. А они су се по ко зна који пут ишчуђавали и пипкали моју крагну, као да су желели да се увере да је кошуља стварна и да сам то ја.

Математика к'о математика, ужасно битна и ужасавајуће гадна наука за људе попут мене. Математика све ставља у шаблоне, а ја сам један од оних који беже од шаблона (или сам макар тако раније чинио) и ужасавају их се. То што се ја ужасавам шаблона, не значи да их не уочавам. Уочавам их свуда, све је повезано једним великим шаблоном, који кружи и константно се понавља. Волим да уочавам шаблоне мишљења, понашања, писања, свега. А са друге стране сам ужаснут мишљу да ћу и ја (ако већ нисам) упасти у брзе токове шаблона и удавити се у њима. Волео бих да учиним нешто. Још увек не знам шта, али то је нешто битно и вансеријски. Биће, једног дана.

Када сам се враћао кући видео сам једну занимљиву приказу у бусу. Био је то дечко од неких двадесетак и нешто година, са још увек слабом и местимичном брадом и брковима. Стајао је на вратима и имао је препун ранац на леђима и још торбицу или две на себи, такође надувене и незатворене. Имао је исколачене очи и брзо је јео нешто из кесе. На глави је имао црни шешир за пецање, а на ногама кућне папуче. Видело се да је бескућник. Али морам да напоменем, веома чист бескућник. То ценим изнад свега. Човек није посустао иако је, већ тако млад, у немилости живота. Оставио је јак утисак на мене. Можда је и луд, можда и има негде некога...Али то није важно. Већ два дана размишљам о њему и питам се која је његова животна прича?

Дошао сам кући на пар минута и онда отишао код кума на Саву. Има човек сојеницу тамо, врхунски одрађену. Онако, седиш, мир и тишина свуда унаоколо, а Сава тихо тече...Бацили смо неки роштиљ тамо, а ја сам гледао малу жабу како бежи пред људима, и бежи...и бежи...Колико год далеко да оде, свуда ће бити људи. Једини спас би јој вероватно била река, али ако скочи у њу, вероватно би се удавила по оном времену. Могла је да ризикује, вероватно и јесте, несвесно. Читајући неку литературу једног истакнутог писца, у мени се покренула лавина мисли о шаблонима, о понављањима, о периодичности мисли и догађаја. Тако је вероватно, на истом месту на ком сам ја стајао, пре пар година, можда и стотина или хиљада година, стајао један збуњени човек и посматрао жабу исто као што сам ја чинио. Вероватно ће неко то исто чинити и за пар десетина, стотина, или хиљада година.

Поново сам се вратио кући. И отишао у кафић са две девојке, да гледам фудбал. Био сам у елементу, новом, вероватно. Одушевио сам их. Освојио сам два бесплатна пића, јер сам погодио резултат текме. Частио сам даме. Једној сам рекао како су јој порасле груди, а она се смејала. Друга се такође смејала. Волим их ја. Дао сам добар бакшиш лику који ради тамо. Он је и власник и конобар и чистачица и све, па му зато нисам доделио неку од тих титула. Остао је лик. Довукао сам се кући полако пешке, и знате шта? Осећај је био боговски. Ја, цар света! Тако некако.

Имао сам један проблем када сам ушао у моју улицу. Прво сам чуо неке гласове из кинеске стратегије (једине коју играм!) како ме дозивају. Нисам играо одавно, а тајланђани су већ почели да се шире и глупирају. Мораћу ускоро да одиграм пар партија са њима, да их смирим мало. А онда сам, идући даље, приметио да имам две сенке. Једна је ишла напред, журећи испред мене, а друга је журно корачала иза мене, јурећи прву. И тако је то трајало. Онда сам дошао до ћошка и полако скренуо, а сенке су се коначно сусреле, потукле, заволеле, помешале у нешто црно и гадно, непоновљиво, а онда формирале поново моје обличје и наставиле да ме прате, али сада као једно. Ушао сам у собу, скинуо кошуљу и бацио је преко фотеље, а онда сам укључио лаптоп са милион мисли и пар прича које су само чекале да буду написане. Отпочео сам једну, а онда сам схватио да је све узалуд. Уморан сам, спава ми се, а тој причи је суђено да никад не буде написана. Као и стотинама оних отпочетих давних дана, које сада почивају на гробљу почетака у мрачним дубинама мог блога.

Мислим да сам ноћас био краљ света, краљ ствари, краљ сваког тренутка. Сада више нисам, сада је дан. Ускоро ће вече...

Прочитај