О проблемима не тако обичног човека

Никада довољно времена. Или пак превише времена. Превише времена које није довољно. Биће да је то. Лежим и тешим се како ми је фино. А у мени - шоу. Светлеће сабље, галаксије, даброви, људи и мрави, борба за власт. Тек када се борба заврши, владар ће донети одлуку... А до тад, лежим и чекам. 

Човек који има контролу на светом нема контролу над собом. Смешно, а? И ја мислим. Неко рече - ако уђеш у просторију као да је свет твој и биће твој. Добро, није баш тако, тај је дрогош рек'о половично добру ствар, али и тако половична, ако си паметан, шљака. Дакле, понашам се према свету онако како мислим да заслужује и немамо проблем, још увек. Проблем имамо ја и ја. Не ја и ид или его или супер его, већ ја и ја. Не чак ни алтер его и ја, већ само, једноставно, ја и ја. Јанко и Митоман су сасвим океј, зна свако своје и чак и људи препознају разлику. Јанко се зајебава, спушта високе летаче и поприлично је скрхан чињеницом да му ситнице попут факултета и девојака кваре срећу. Зато је и на првом месту настао Митоман. Родио се (или се само изборио за себе, јер постоје велике шансе да се никад није ни родио, већ да је постојао унутар Ратка од првог тренутка његовог постојања) вечити филозоф, да притиснут тежином света исписује редове и тиме прослеђује моменте космичке патње даље, што даље од нас. Дакле, замисли врећу стреса коју Јанко држи на леђима. Врећа тешка, леђа слаба - боли. Онда Јанко баци врећу на Митоманова леђа, тачније, да се разумемо, моја леђа. Онда Митоман истресе врећу у лонац, дода дрва на ватру и меша пар сати, а затим све то сервира у народној кухињи. И стреса више нема. Отишао је негде, неког другог смара. 

Сад се ти питаш да л' сам нормалан. А ја се питам да л' си ти нормалан, кад седиш овде и читаш ово. Но, кад смо се пропитали, да наставим ја полако (као и увек). Ви'ш, кажу мени људи - пиши на латиници, да те разумеју људи из "региона". Ма 'ајте људи, контам да би требали из опште културе да знате ћирилицу (ако сте са подручја бивше Југе), ако не, па, ту је транслејт. Јебеш га. Волим ћирилицу. Мада, постоји ту нешто више од тога. Јанко користи латиницу на интернету. Митоман користи ћирилицу. Још једна граница која је повучена, можда чак и најбитнија. 

Мала дигресија. Када сам тек отворио блог, неки људи су ме поприлично хејтовали мислећи да сам ту зарад мегапопуларности и да форсирам писање, оно као усиљено тотално све. Нормално, мислили су да ја то не примећујем, али ја сам то свакако приметио. Јебеш га, прошле су две године од тад и даље пишем сваки дан и и даље нисам мега популаран. Нисам чак ни популаран. Јесмо сад кул? Оно као, макар да ми кажете - Извини, ниси тај тип кретена који смо мислили да јеси, ти си једна друга сорта кретена и зато те сада мрзимо. Или макар не волимо. Да не претерујемо. 

'Ајд сад, назад на оно што сам причао. Почео сам фино, знаш? Пар делимичних штампања, ево четири већ...Две-три објаве у неким часописима, нешто... Све чешће другари ил' познаници везују реч писац уз моје име. То сам и хтео, знаш? А онда се нешто десило. Клик. Постао сам свестан. Збирка коју сам спремио за штампу је срање. Морао бих све да преправљам. Постојали су раније тренуци када бих читао неку своју стару причу, (не сећајући се ни пасуса, наравно, ко би се и сећао поред свега што сам написао?) и право би ми се допала. Сада више не. Неки људи ме упорно допингују са оним - одрастање. Други то мало препакују, ставе машну и кажу - сазревање. Ја климнем главом, али и даље не знам шта да радим. Најрадије бих спалио све, угасио блог и почео испочетка. Једини проблем у свему томе је што нисам толико говедо. То ме кочи. Има пар клинки које копирају делове мојих текстова у своје белешке на фејсу и после се захваљују другим клинкама за срца и похвале. Наравно, нигде не напишу "Волим Митомана" или "Мазнула сам са Барутане", ал' јебеш га, мени мило, па макар то биле те, као што јесу, зиљаве клинке. Ето им, шта, само нек проносе моју реч кроз васељену. Те клинке ће једног дана бити жене, а ја ћу једног дана бити човек. Па, и сами видите куда то води. Плејбој бити ћу ја! Највероватније не, али важан ми је тај оптимизам за опстанак, нарочито сад кад су скочиле цене цигара, опијата, лаких и тешких дрога, бензина, па чак и шећера. 

Но, испратимо ову Хамлетовску дилему до краја. Једног сунчаног дана у парку се појавила моја другарица Ана, антистрес Ана, са најчупавијом косом коју волим и са личношћу коју обожавам, (један од разлога је и то што ми даје неограничен приступ њеној коси која представља уживање за чула) и рекла ми да сам то ја, само прошли ја, и да треба да затворим ту збирку, запечатим је и предам такву каква је. У реду су рани радови и ја разумем да не можеш бити врх на кеца, али да сам био паметан и предао ту збирку пре годину дана када сам је завршио канда, сада бих био срећан човек. Али нисам. Отом-потом. То моје незадовољство ме држи већ јако дуго времена. Пишем ја и даље, видите, ал' осећам да је све то мизерно лоше и некако се не могу помирити с тим. Радим на томе да побољшам своје писање, али губљење времена које сам остварио у међувремену је огромно. На ниједан конкурс се нисам пријавио више од пола године. Ниједну причу нисам послао неком часопису и када ме профа српског из средње пита да попијемо кафу и да му дам неке своје радове да чита, то само лагано ескивирам, ако ми предложи да читам нешто, само кажем наравно и продужим даље, сваким даном све незадовољнији условима за рад у мојој глави. Дакле, свађамо се ја и ја, исучемо светлеће сабље и обрачунавамо се, онда се уморимо и одемо на починак. Па сутра испочетка.

Бојим се да нема неке велике будућности за мене. То је једна ствар која ме мало смара. И бојим се да неће остати ништа иза мене. Контам да набавим већину ових ствари у штампаном формату, за сваки случај, ако буде смака света. Иако ми се поприлично не свиђају, то су моје ствари. Моја деца. Криви изроди моје маште. Углавном добро зачињени реалношћу. А ово писање ти баш уђе у мозак. Идем улицом, посматрам и описујем ствари у глави, не бих ли створио савршено реалне реченице које сликају као четкице по платну. Па онда, ако наиђе нека баш добра, понављам је по хиљаду пута да бих је урезао у памћење, да ми не би утекла у заборав. И углавном утекну. Неке привремено, на пар дана, неке заувек. Али важно је да се трудим. Треба побољшати писање.

Идем сад. Да спавам. Ето, то су моји проблеми. То мене тишти. Нису проблеми баш обичног човека, али да јесу не бисте ово ни читали. Као да читате и сад. Сваки десети читалац је стигао довде. Знам, јер ово су модерна времена. А ја сам један старомодан тип. Волим дугачко и нашироко да говорим, по пропису. Јебеш овај модернизам. 

Прочитај

О пегавом носу малог кошмара

Једна мала девојчица кратке косе

је снивала гадне снове

о лицима људи 

који пониру. 

Био сам млади Дон Кихот,

вољан да се борим са сваким чудовиштем

из васељене само да бих видео те ситне очи

и пегави нос. 

Њени кошмари 

су били поприлично тешки,

чак ни сладолед није помагао.

Морам вам то рећи.

Јурио сам их ноћима пуног месеца,

али за такве трке кроз пределе ума

пречесто су полицајци наплаћивали казне,

а ја бих увек остајао празних кавеза 

(носио сам три малена и три нешто већа, 

за све те зле њушке које девојчицу тиште).

Покушавао сам и са мирођијом,

пуштањем црно-белих филмова и 

експлозивним свемирским модулатором,

без успеха.

Девојчица је и даље нормално јела

(ништа никад није могло да јој поремети апетит)

али није спавала и зато је изгледала

као зомби. 

Леп зомби, додуше.

Са кратком косицом и ситним белим телом. 

Онда сам једног дана схватио.

Утрчао сам јој у снове 

и извукао велики шприц из џепа, 

убризгавши јој три јединице времена.

Сањала је и даље, само је сада била

две године старија у сновима,

озбиљнија и лица људи су била нормална.

Био сам и ја ту, 

дакле, 

међу нормалним лицима је било и њушки.

Преко дана је и даље била 

мала девојчица кратке косе,

али у сновима је сада била одрасла хероина,

а млади Дон Кихот у мени се на све то задовољно смешкао,

посматрајући њен пегави нос. 

Прочитај

Уобичајено

"Умрећемо!" "Дај искулирај", рече Монах секунду пре него што га неко погоди криглом у главу. Потом се само затетура и паде под сто. "Шта да радим сад?", запита се Ненси, умиривши панику једним шотом текиле. Летећи кер звани Ђог је само седео поред и шмекао. Нико на целом свету није веровао да постоји летећи кер који говори, па су се људи углавном шамарали угледавши га, мислећи да су претерали у пићу. А колико мораш да претераш да би ти се привиђали летећи керови који говоре? Много. Ето зашто су се сви шамарали. 

Једна конобарица се попела на шанк са карабином у рукама. Таман помисли да заведе ред кад је неко повуче за ногу и она се просу по шанку опаливши метак у непознатом правцу. Ђог искористи тренутак и стави јој шапе на груди. Конобарица га погледа, преврну очима и одмахну руком. Ко би јој веровао да је напаствовао летећи кер. Ђог је наставио да је пипка и шапутао јој је свакакве гадости. Смејала се. Волела је свакакве гадости. 

Ненси је, упркос свој збрци, и даље чекала принца на белом коњу. Монах се освестио, неприметивши ашов који се зауставио на десетак центиметара од његове њушке. Онда га је покупио неки јуноша и однео у нове победе. Ашов, не Монаха. Монах је био сајбер криминалац, један од оних ситних типова са мањком витамина Д и израженим зеленим венама које су се протезале свуда по њему. Имао је свега шездесет и четири килограма, тако да га је комотно могао покупити било ко од кафанџија. Али није нико, јер се десила кригла. Једна кригла, све што ти треба да обориш човек с ногу. 

Ненси се и даље питала шта се дешава лупајући флаше о разне идиоте који су се врзмали око ње. А Ђог је бежао од мужа похотне конобарице. Сва срећа па уме да лети. Или макар има крила. И очњаке. Да је прави кер, он би се борио. Али Ђога баш брига. Није му стало да људи мисле о њему као о хероју. Довољно је то што је крилати кер који говори. Неком су испале две вредне новчанице на под. Ненси их брзо покупи и стрпа у брусхалтер. Ненси је имала око деведесет килограма и стално је стављала јарки црвени кармин. Била је идеална жена за све рмпалије које воле живот. Нажалост, Монах је једини човек који јој је прилазио. С једне стране јој је пријала пажња, а са друге ју је љутило то што јој прилази тако никакав кретен. Копликованост света.

Негде високо у звездама било је записано - Ненси плус Монах. А Ђог је довољан сам себи. Замисли само да имаш летећег кера. Или да летећи кер има тебе. Седите у кафани, пијете пиво, разговарате...Онда он одлети да среди гајбу, док ти досађујеш једној од конобарица...Или обрнуто. Углавном обрнуто. Замисли само све ово. Прорадила машта? И мени. Али ме мрзи сад да пишем. А и Ђог приводи вечерас, морам да идем са гајбе. Код Ненси, наравно. Где бих другде? 

Прочитај

О свакодневици немаскираног хероја

Седим на хладном мермеру који окружује неку ружну њушку исклесану у камену. Поред тог неког светског главешине (не знам да ли је генерал, писац или само неки заслужни грађанин који је спасао мачку са усијаног лименог крова)  седе хипици, десет хипика под пуном ратном опремом - дуга коса и брада, трава, шарене мараме и знакови поломљеног мерцедеса. Један од њих деље гитару, дан је леп, није ни тај хипи коњушар тако лош, уме да отчука пар акорда, више него ја, у сваком случају. 

Посматрам слику урбаних жеља за изразом. Шарене минђуше величине фудбалске лопте на најситнијој девојци на планети, плава (плава као плава, не плава као жута) боб фризура и огроман дукс уз танке ножице прве пратиље најситније девојке на свету, лик са пола обријане главе и толико метала на лицу да би сасвим сигурно погинуо да га удари гром или тролејбус, дизелаш са панк фризуром и група људи који изгледају као да су управо стигли из Индије. Седим ту у дуксу и обичним фармеркама, у обичним патикама и са обичном исцепаном торбом и осећам се као уљез. Хладноћа мермера ми прожима кости, али ме мрзи да устанем. Хајде душо, ово место ће ми утерати реуму у кости. 

Коначно стрчава низ степенице - она. Осећам се као каубој који ласом хвата месец, остварење снова корача ка мени. Ветар јој мрси црвену косу и све се чини савршено. Пољуби ме лагано, као када покушаваш да пољубиш балончић од сапунице, једном, то јој је мера, онда ме ухвати за руку и пита хоћу ли да пођемо. Драга, чекам те одувек, наравно да хоћу да пођемо. 

У њеној малој студентској соби лежимо, слушам је како ми нешто тихо прича док ми њена глава притиска груди. Не разумем баш шта говори, у мислима јурим ка сунцу кроз савану, а сунце скрива ствари вредне живљења. Одједном, аларм мог ручног сата запишта. Лењо га угасим, устанем и почнем да навлачим чарапе. "Шта је?", пита. "Ма ништа мацо, морам по пљуге." Обучем се и изађем. Направим пар корака надесно и зауставим се испред стана број четири. Позвоним двапут, а онда се почешем по глави.

Богата баба са виклерима у коси ми отвара врата. "Да?" Направим два брза корака, уђем у стан и затворим врата. Она стоји уплашена и чека на следећу сцену. "Одзвонило је госпођо." "Шта је одзвонило?", пита збуњено док узима нож са кухињског стола. Још увек поприлично витална бакица. Заустим да кажем нешто, али ми осамдесетогодишња бака не дозволи обрушивши се на мене снажним убилачким нагоном. Биће забавно. Сви су такви. Али ретко тако жилави. Бака ме посече по руци. Насмејем се, погледам је и препустим се. Црни краци избише из мене. Лице ми се истопи и остаде само мрак. Тамо где су биле шаке сада су вилице вучјака. А једно плаво око је из центра црнила посматрало на смрт престрашену бабу. У тмини мог лица се исцртава осмех, изнова и изнова, док бака снажно забадала нож у црну масу. Погледам на сат, насмешим се и приђем јој близу, да завршим посао. Брзо је било готово. Још један посао одрађен. 

Вратио сам се у собичак моје драге. Правила је омлет за ручак, или вечеру, не знам. "Јеси купио пљуге?" "Наравно срце. Мислим да баталим. Опет су скочиле цене." "Треба да баталиш. Хоћу да што дуже будеш ту." "О, ту сам ја поприлично дуго", кажем чешући се по глави. "Дођи", каже и сочно ме пољуби.  

Док су износили бабу са виклерима коју је убио фен упавши јој у каду, седео сам на хладном мермеру који окружује ружну њушку мени непознатог јунака. Гледам људе са бодљама око врата и тетоважама кукастих крстова, људе у оделима са савршено глатким лицима и људе са великим брадама и одећом пет пута већом од њих. Овде је изгледа сваки дан маскенбал. Летећа румунска жена. Када се већ маскирате, маскирајте се у нешто заиста несвакидашње. Док ми хладноћа мермера продирe у кости смејем се сумануто. Зашто се маскирати и привлачити непротребну пажњу? Хеј, обичан дукс и обичне фармерке, обичне патике и обична торба. Гледају ме и кроз главу им само пројури мисао о томе како сам само још један од оних обичних људи. Неистакнутих, непредвиђених за велика дела. А ја се и даље сумануто смејем. Нико не зна да сам ја тај који сече конце. Хајде мацо, чекам те већ пола сата. 

Прочитај

Само још нешто

Снег

и киша

и снови 

и дан. 

Идиоти

и људи

и бес

и блам. 

Коњи

и керови

и мачке

и ти.

Коцкице

и кокице

и вишње

и стрип.

Стварање

и плакање

и смејање

и све.

Прочитај

Покрет

Гледаш слику носатог папагаја

и сећаш се мене. 

Гледам у филмски плакат

са дебелим пандом и мислим на тебе. 

Требали  би учинити нешто

поводом ове љубави.

Требали би да бежимо.

Негде далеко, баш далеко.

Замисли само,

ноћ пада преко планина,

а ми утрчавамо у последњи воз

за најудаљенију земљу коју познајемо.

Одлазимо.

Не разумеју нас они.

Не тврдим да се разумемо и сами,

али и ова дисфункционална љубав 

функционише боље него све остале

на овом свету. 

На литици света седимо и посматрамо сунце.

Гребеш ме.
Глођем те.
Само ти и ја. 

Прочитај

Боље од бољег сутра

Знаш, хиљаду и један пут сам помишљао на то. Да опљачкам неку банку и нестанем. Сви ти људи се угледају на Кума. Јебени Холивуд. Сви мисле да је то нешто посебно. И јесте, кад погледаш, кренути од нуле и створити империју... Јесте то лепо, част и организација лоших момака који су по правилу хаотични, нико то не очекује знаш? Клинци из блока улећу у то срање, јер сањају велике снове. До јаја је кад имаш скупе патике, али да ли је до јаја када завршиш у поправном дому због њих? Или, ако си дан или два пребацио осамнаесту, у затвору. Мало си диловао дрогу. Шта ћемо сад? Јебига. Завршиш свој живот пре него што си га и почео. Дон Корлеонеа су звекнули када је отишао у пензију. Таман се скрасио и ето. Смрт коју је чекао читав живот. Ко се мача лати од мача и страда. Брус Лија је отровала љубавница. Тако се прича. Најјачег борца на свету звекне нека лоша курва. Ето ти суштинске слике света. Безвредност. 

Опљачкаш банку и нестанеш. Једну само. И заувек нестанеш. Као лутрија. Једном ће ти се посрећити. Не очекуј више. Државни апарат је толико моћан да све зна. Потроши динар више него што званично имаш и они ће знати. Комшије те цинкаре, сви раде за државу. Свет се претворио у Осамдесет и четврту, јебеш га. Али, откуд ће они знати, ако се вас тројица обичних пумпаџија договорите да опљачкате банку. Одете, опљачкате и трошите те паре на кашичицу. Крпите кућни буџет десетак година. Ништа ферари, ништа базен. Само пуко преживљавање. И чињеница да ти знаш да си један од оних бунтовника против система, да си кримос који никада није ухваћен. Точиш гориво и смешкаш се, јер ти знаш. 

Чуо сам сјајан виц синоћ. "Како се зове човек који заврши факултет? Незапослен." Сви се смеју. А није смешно. Трагикомедија је постала само трагедија. Све више клинаца чека пензију. "Ако почнем да радим са осамнаест, ићи ћу у пензију раније." Кога боле патка? Ишао у пензију у шездесетој или шездесет и петој, исто је. Боље сада пет година да искористим за лутање и испијање бесконачних кафа, гладовање и упознавање разних људи, олоша углавном, али ако пробереш мало можеш наћи пар људи који ми не иду на живце, стално. Лепша страна очајних живота које ћемо водити. 

Знаш, и сада понекад помислим на то. Да опљачкам банку и нестанем тако што ћу остати ту. Одувек сам се питао зашто у романима Агате Кристи убица једноставно не побегне? Онда ми је синуло. Хеј, смишљао је генијалан план за убиство, ако побегне сви ће знати да је он и коначно ће га наћи, ма колико времена прошло. Ако остане, има солидне шансе да ће се извући. Остајући нестаје. Штета што је та луда жена одувек стварала генијалне детективе. Знаш да ће неко бити ухапшен. Не знаш ко ни како ни када. Погађање. То би била чар њених романа. 

Замисли сада мене. Имам тридесет и три године, велику браду и дужан сам и Богу и народу. У црвеном комбинезону трчкарам унаоколо и сипам гориво мислећи - постајем престар за ово.  После смене седим у столици и не иде ми се кући. Хладна вечера и прање судова. Понекад бих пожелео да одем и викнем - ово је пљачка! Један од оних снова који ме покрећу. Сан о помаку са мртве тачке. Сан о покоравању света. Али не са војском или мафијом. Они углавном лоше заврше. Покорити свет сасвим сам, то је права ствар. Боља од дроге или пића. Боља од живота. 

Прочитај

Искарикирано

Карикатура од човека шета карикатуру од кера. Обојица су кер помало. Или превише. Карикиране приказе које газе по сунчаним булеварима. Кер запишава ногу неког старог господина који спава седећи на клупи са раширеним новинама на крилу. Својом великом њушком кер повлачи академског грађанина, а академски грађанин једва успева да одржи равнотежу, јер га нос вуче ка земљи. Неке дебеле даме играју. Маса пута убрзање. Мачке, сила сте! Чова са кером приђе једној и пољуби је. Она се у шоку сручи и затресе земљу. Љубав је једна велика варка. Карикатура од човека забаци главу уназад и пусти кера да води. Напослетку, два кера не чине једног човека. Да ли? 

Прочитај

Платонски

Чипс крцка под зубима. Гледаш је. Лепа је. Није лоша, макар. Има ту црну косу и сва је компактна... Џепна венера. Једна од оних жена које ставиш у џеп и носиш је кроз свет. И када год је пожелиш, када год помислиш на њу или осетиш њен мирис довољно је само да је извучеш из џепа и ту је, са тобом, воли те донекле и чини те срећним. 

На теве-у иде неки црно-бели филм. Она спава у твом загрљају и хрче поприлично гласно. Рука ти се одузела пре неколико сати, више не размишљаш о њој. Бол је једна од оних ствари које човек може контролисати ако хоће. "Откуд знаш?", питаш ме. Био си несташан клинац. Ето откуд. 

Постоји нешто узвишено у платонској љубави. Најчистија, најснажнија, љубав која води у лудило... Знаш да постоје оне дјевојчице које се заљубљују. Сваки дан. И мисле да је то нешто велико. Гладиш се по бради. Она и даље изгледа поприлично добро. "Морам да раскинем са њом", помишљаш. Не знаш зашто. Хоћеш да идеш. Иде ти се негде. Где? У пакао, ето где. Она је једина ствар која одржава парчиће твоје разбијене личности на окупу. "Шта да радим?", питаш ме. Нисам ја један од оних који ти шапућу на уво шта да радиш. Ја сам само свевидећи писар историје. А ти си историја, сваким минутом који прође. 

На цркви звона звоне. На говорници стоји политичар у оделу. Пуж на аутопуту. Узалудно мењаш канале. Она и даље хрче. Више ти не смета. Изгледа божанствено. То лепо лице... Те мале груди... Те извајане ноге... Она. Своја. Твоја. Ничија.

Мислиш како губиш разум. Четири је изјутра, ти седиш на каучу и гледаш у теве. Изнад њега, на зиду, сасвим тихо куца сат. Чујеш га. Она више не хрче. Пролазност је све. А ти, иако непомичан, у себи гребеш да зауставиш сатове, да уклешеш име у средиште свемира где ће бити вечно запамћено. Тако је лепа. У инат свемиру.

Буди се. Збуњен си, ниси очекивао да ће овај тренутак икада доћи. О чему си мислио? Ја знам, али да ли знаш ти? Остарио си на том каучу грлећи је. Надај се да су и речи остариле и очврснуле у теби. 

"Изгледа да сам заспала", смеје се. И ти се смејеш. Драго ти је што рука поново добија крв. Драго ти је што ћеш коначно моћи да идеш да пишаш. Лепа је. Али ништа нарочито. Одлазиш да пишаш. Гађајући центар веце шоље, чујеш је како вришти из друге собе. Зашто вришти? Па наравно, видела је паука. Улећеш у собу навлачећи панталоне. Она, потпуно гола, стоји пред судопером. "Хоћеш ли опрати судове, драги?" Гледаш је. Тако је бела и нежна. "Наравно", кажеш без размишљања. Нисте у браку, сећаш се? Морам ли ја да ти саопштим све лоше вести? Није те никад ни пољубила, сећаш се? То је њен трик. Мислиш да сте једно, а нисте. Она се и даље шета са другим типовима. 

Зато си помишљао да раскинеш са њом, али ниси знао зашто. Сада знаш зашто. Али, да ли је вредно тога? Без ње ћеш се расути као пепео на ветру. Њој си само неки тамо човек. Свима си неки тамо човек. Није баш лепа. Превише свега. "Драга, одлазим." "Ћао драги."

Отвориш очи и загризеш чипс. Чипс крцка. Гледаш је. Лепа је. Није лоша, макар. Има ту црну косу и сва је компактна... Џепна венера. Онда бациш слику кроз прозор. Слика се лагано лелуја на ветру док слеће у двориште опасног пикинезера Кокија. Коки је растргне и поједе пола.

"Драги, одлазим." "Ћао драга."

Прочитај

У тишини

Нема више речи у мени. Исписао сам их све. Човек је одређен. Постоји број корака које ће у животу прећи и постоји број речи које ће у животу рећи. Постоји све. Човек је толико одређен да нико не може рећи да не постоји. Понекад се питам неке ствари...Тражим смисао. Активно тражим смисао. Тако почиње шизофренија, знаш? Људи траже смисао у бесмисленом свету. Добра ствар је што нисам човек.

Бити робот у овој галаксији је заиста тешко. Нарочито када си високи танки библиотекарски робот који је своју вештачку интелигенцију усмерио ка тражењу смисла. Људи проналазе смисао у свему. У религији, у репродукцији, у опстанку. Људи су глупи. Сви њихови животи би могли нестати у секунди ако експлодира једна од свемирских справа или их заспе киша метеора која их промашује већ вековима. Живе за опстанак и спремни су да бране оно у шта верују, а сами су себе довели у ситуацију да неколицина људи са једним клик може збрисати свет. Не би постојало место на ком се можеш сакрити. И џаба ти онда и Бог и ђаво и деца и жена и храна и вода. Мртав си. Твој траг у времену је тако мали да се никада нико неће потрести због тога што си нестао. Неће се потрести свемир ни за много веће умове од твог који су нестали. 

"Добар дан." 

"Изволите?"

"Чуо сам за вас од једног пријатеља...Знате."

"Аха. И шта би да купиш?"

"Тишину."

"То не постоји, лимени..."

"Али..."

"Нема тога на овом свету. Иди сад."

"Платићу вам у злату. Молим вас...Треба ми..."

"Је л' ти тај твој пријатељ рекао које су могуће последице?"

"Јесте."

"Добро, ако тако хоћеш...", рече средњовечни човек и извуче кутијицу испод тезге.

"Изволи."

Дао сам му злато и отишао кући.

Кутија је била мала и плава, са уцртаним златним звездама.

Роботи стално умиру. Хеј, и људи стално умиру. Зато нема везе што ћу можда умрети...Желим да знам. Волео бих да осећам додире, као људи. То је тако добра ствар.

Легао сам на кревет и отворио кутију. Мрак је испунио собу. Затворио сам очи. Отворио сам очи. Доведен до руба постојања, у сопственом вештачком уму. Гледам у црнило и чујем тишину, а око мене не постоји ништа што бих могао да додирнем... Осећам као да лебдим у хаосу, али не могу да знам, јер време не постоји, светлост не постоји, ништа на шта бих могао да се ослоним не постоји. Постојим само ја. Да ли се овако осећа човек? Беспомоћно мали, па тражи у свему смисао? Осећам како ми се механичко срце квари. Кибернетика ме издаје.

Једна од гадних ствари у овом универзуму су опраштања. А људи то стално раде. Можда бих могао и ја. Сада када знам. Знам зашто су санаторијуми пуни. Знам зашто је забрањена тишина. Тишина која тера на размишљање. Тишина која тера у свет таме какав никад нисам видео. Помало сам престрављен. Ако се библиотекарски танки робот боји нестанка, како ли је човеку? Вероватно врло лоше. Нису се шалили када су говорили да им је потребна свеопшта амнезија. Или макар повратак Исуса. Било шта што би учинило њихове животе вредним живљења. Тужна ствар, заправо, ти људи. Ја сам један тужан робот. Који одлази у тишини. 

Прочитај