Он је био писац. Читав свој живот је провео сам, отуђен од света, у четири зида. Његова сенка је увек правила мрак над столом поцрнелим од мастила и изгребаним од снажног притискања пенкала. У том мраку су се рађале приче, лепше од принцеза и стварније од краљева, понекад тако мрачне, подојене његовим сузама, а понекад тако лагане, лепршаве, играјући му на углу усана, а потом винувши се са папира у небо. Он је знао то, знао је да добро пише, да оживљава и убија у трену, да се игра Бога, јер он и јесте - једини владар својих мисли. Често није био задовољан својим причама. Неке приче су други људи хвалили, дизали у небеса, али у његовим очима су биле нула. Зашто? Зато што нису имале оно најважније - душу. Фалила им је душа, срце, емоција...Нису могле да пробуде њега, а ако га нису дотицале, онда нису ни постојале у његовим очима. Није желео да зна за њих.
Читав свој живот је провео сам, чекајући једну жену, само једну, коју ће волети више од себе, коју ће пазити, бранити, љубити...Живот је провео сам, јер би мрак који прави његова сенка над столом нестајао ако би око њега било људи, ако би био весео, раздраган, срећан. Зато је живео тако, сам са својим причама, чекајући оне ретке тренутке истинске среће које живот подарује.
Пре извесног времена, ни сам не зна како, ни зашто, ни откуд то, заволео је једну средњовечну даму, тада већ новопечену удовицу. Био је уз њу, ништа није слутио, био је само пријатељ и ништа није осећао. Једино што га је везало за њу је било неизмерно пријатељство које је расло сваким даном. Још је била лепа и помало на чудан начин тужна због губитка мужа. Једно вече, пролазећи булеваром, видео је на клупи са младићем од двадесет лета. Тада му се измакло тло под ногама, тада је потрчао кући по кубуру, тада је стао и бесан лупио шаком о зид, тада је плакао као мало дете, тада је знао да је воли. Није више проговорио речи са њом. Више због себе него због тога што се она понаша раскалашно и надасве неочекивано. И она је то знала. Пролазили су дани, он је писао све боље, најбоље у животу. Пролазили су месеци, прошла је и година. Он је и даље ћутао, и она је ћутала. Она је живела у згради прекопута, али ипак се ниједном нису срели те године. Преко дана су спавали, а увече би и он и она излазили на уске балконе и до бесвести напрезали очи покушавајући да виде оно друго.
Једног дана, након толико бола, толико прича и толико туге у њему, срео је на улици. Није желео да прође поред ње као поред незнанца, поздравио је - отпоздравила је. Време је пролазило, и за пар тренутака, који су можда били дани, можда месеци, а можда године, њих двоје су поново исти као раније, све је заборављено, све је у воду бачено, закопано дубоко у планини. Није желео опет да је изгуби, зато је ћутао о својим осећањима. Имао је осећај да она зна, али није знао да ли му узвраћа или саосећа са њим, предосећајући бол који ће му једног дана нанети. Није знао и није желео да зна. Писао јој је песме, сликао пејзаже из његових прича, писао јој је приче, шапутао јој је кад не чује, плакао је због ње, и све то у мраку, у сенци над столом поцрнелим од мастила и изгребаним од снажног притискања пенкала. Њена црна коса га је прогонила ноћу, дању, увек...
Једног веселог поподнева, док се враћао кући сав усхићен и пијан, срео је њу. Носио је под руком књижицу - лепу, украшену, позлаћену...Упитала је да ли сме да погледа. Он је рекао не, и таман кад хтеде да се окрене и оде, сав намргођен и љут, што је уопште и питала за то, то што јој никад на очи неће изаћи, она му оте књигу из руке. Листала је полако, а он је утонуо у мисли. Онда је уследило оно од чега више није имао снаге да бежи, оно кобно питање: А за кога је ово?
Па зар не види да је за њу? Зар не види да је то она, да она избија из сваке стране, сваког слова? Наравно да види, али опет, она пита, пита вештица! Он стоји ту, мрак је око њега, срце мирно куца, као код осуђеника, као пред извршење смртне казне - за тебе је. Само за тебе, јер тебе волим читав живот, ти си ту, показа док се ударао снажно по грудима, ти си ту! Она га је само мирно погледала, бледо процедила пар љубазних речи, рекла му да је она удовица, да она није за њега, а он је стајао, покоран као куче, понизан као слуга, мањи од маковог зрна пред њом, сада тако великом и хладном.
Ето ти! Ето ти кад питаш оно што већ знаш, ето ти кад уживаш у мом мучењу док покушавам да нађем праве речи да те не увредим, да не извали из мене ова бујица осећања...Ето ти, ето ти...Ето ти...
Посегао је за флашом, радостан, горко радостан, јер ће поново да право пише. Отпио је мало, а онда је бацио о зид и слушао како парчад стакла, попут меких ружа падају на под, правећи звукове бола. Сео је за сто, поцрнео од мастила и изгребан од снажног пристискања пенкала, правећи сенку над њим, а сенка је правила мрак на столу - једину сталну и непроменљиву ствар у његовом животу. Написао је:
Живот је почео када сам схватио да те волим. И некако, не питај ме како, али знао сам да ће се ово десити, плашио сам се и у исто време жудио за тим, волео те муке и истовремено желео да престану, некако - знао сам да одлажем неизбежно. Ти ћеш ме, вероватно, прогонити још дуго. Ниси ти крива што си мој демон, ја сам крив. Немој бежати од мене, јер ја...ја сам сада далеко од тебе.
Тог дана је умро и поново родио се, мртав. Још хиљаду пута да ће умрети од црне косе, и још хиљаду пута ће се родити, увек мртав.
Људи, мало сам се уживео, не замерите. ;)
