Пробудио сам се у локви зноја, и све је било слано и мокро око мене. Лице ми је било прошарано хиљадама ожиљака од шаре на јастуку, ћебету, кревету...Ноге су ми биле тешке и нисам могао да их померим. Мислим да сам нешто сањао, али нисам сигуран - не сећам се. Овако је почео мој дан.
Устао сам и не сећам се шта сам радио то јутро, тих првих сат времена мог свесног биствовања међу белосветским зверима. Онда сам обукао своју кошуљу, ставио књигу, свеску и неколико папира у торбу и запутио се у град. Субота, кошуља, торба и ја. Зашто је тако битна кошуља? Ја нисам знао. Мени није била битна, али сви који ме познају су ме посматрали са неверицом. Јанко и кошуља? Не, то није могуће. Јанко сада слуша лагане мелодије, гитару? Немогуће. А ја бих смирено и стрпљиво одговарао да није све баш тако, да и даље слушам хип-хоп, да нема ничег чудног у томе што сам обукао кошуљу и што идем суботом да радим математику у удаљени део града. А они су се по ко зна који пут ишчуђавали и пипкали моју крагну, као да су желели да се увере да је кошуља стварна и да сам то ја.
Математика к'о математика, ужасно битна и ужасавајуће гадна наука за људе попут мене. Математика све ставља у шаблоне, а ја сам један од оних који беже од шаблона (или сам макар тако раније чинио) и ужасавају их се. То што се ја ужасавам шаблона, не значи да их не уочавам. Уочавам их свуда, све је повезано једним великим шаблоном, који кружи и константно се понавља. Волим да уочавам шаблоне мишљења, понашања, писања, свега. А са друге стране сам ужаснут мишљу да ћу и ја (ако већ нисам) упасти у брзе токове шаблона и удавити се у њима. Волео бих да учиним нешто. Још увек не знам шта, али то је нешто битно и вансеријски. Биће, једног дана.
Када сам се враћао кући видео сам једну занимљиву приказу у бусу. Био је то дечко од неких двадесетак и нешто година, са још увек слабом и местимичном брадом и брковима. Стајао је на вратима и имао је препун ранац на леђима и још торбицу или две на себи, такође надувене и незатворене. Имао је исколачене очи и брзо је јео нешто из кесе. На глави је имао црни шешир за пецање, а на ногама кућне папуче. Видело се да је бескућник. Али морам да напоменем, веома чист бескућник. То ценим изнад свега. Човек није посустао иако је, већ тако млад, у немилости живота. Оставио је јак утисак на мене. Можда је и луд, можда и има негде некога...Али то није важно. Већ два дана размишљам о њему и питам се која је његова животна прича?
Дошао сам кући на пар минута и онда отишао код кума на Саву. Има човек сојеницу тамо, врхунски одрађену. Онако, седиш, мир и тишина свуда унаоколо, а Сава тихо тече...Бацили смо неки роштиљ тамо, а ја сам гледао малу жабу како бежи пред људима, и бежи...и бежи...Колико год далеко да оде, свуда ће бити људи. Једини спас би јој вероватно била река, али ако скочи у њу, вероватно би се удавила по оном времену. Могла је да ризикује, вероватно и јесте, несвесно. Читајући неку литературу једног истакнутог писца, у мени се покренула лавина мисли о шаблонима, о понављањима, о периодичности мисли и догађаја. Тако је вероватно, на истом месту на ком сам ја стајао, пре пар година, можда и стотина или хиљада година, стајао један збуњени човек и посматрао жабу исто као што сам ја чинио. Вероватно ће неко то исто чинити и за пар десетина, стотина, или хиљада година.
Поново сам се вратио кући. И отишао у кафић са две девојке, да гледам фудбал. Био сам у елементу, новом, вероватно. Одушевио сам их. Освојио сам два бесплатна пића, јер сам погодио резултат текме. Частио сам даме. Једној сам рекао како су јој порасле груди, а она се смејала. Друга се такође смејала. Волим их ја. Дао сам добар бакшиш лику који ради тамо. Он је и власник и конобар и чистачица и све, па му зато нисам доделио неку од тих титула. Остао је лик. Довукао сам се кући полако пешке, и знате шта? Осећај је био боговски. Ја, цар света! Тако некако.
Имао сам један проблем када сам ушао у моју улицу. Прво сам чуо неке гласове из кинеске стратегије (једине коју играм!) како ме дозивају. Нисам играо одавно, а тајланђани су већ почели да се шире и глупирају. Мораћу ускоро да одиграм пар партија са њима, да их смирим мало. А онда сам, идући даље, приметио да имам две сенке. Једна је ишла напред, журећи испред мене, а друга је журно корачала иза мене, јурећи прву. И тако је то трајало. Онда сам дошао до ћошка и полако скренуо, а сенке су се коначно сусреле, потукле, заволеле, помешале у нешто црно и гадно, непоновљиво, а онда формирале поново моје обличје и наставиле да ме прате, али сада као једно. Ушао сам у собу, скинуо кошуљу и бацио је преко фотеље, а онда сам укључио лаптоп са милион мисли и пар прича које су само чекале да буду написане. Отпочео сам једну, а онда сам схватио да је све узалуд. Уморан сам, спава ми се, а тој причи је суђено да никад не буде написана. Као и стотинама оних отпочетих давних дана, које сада почивају на гробљу почетака у мрачним дубинама мог блога.
Мислим да сам ноћас био краљ света, краљ ствари, краљ сваког тренутка. Сада више нисам, сада је дан. Ускоро ће вече...
