Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

26. април 2011.

Покушај песме, шта ли...

Волим је,
Волим је тако крвнички, тако лудо и јако, тако лоше,
Волим је много, док ми попут воде клизи низ прсте,
И знам, једноставно знам, познајем себе и познајем њу, 
и знам да никад ништа од нас неће бити,
Ја чекам њу, она чека другог,
Када она буде чекала мене, ја ћу чекати другу, 
И једино што ћемо делити...тугу. 
Желим да вриснем, али не иде, 
чуће ме неко, чуће те повике,
И викаће и плакаће са мном,
Не, нећу бити сам док пропадам.
Све што желим си ти, не, не ти, све што желим смо ми,
Ми, сами, негде у тами, само ја и ти, ти и ја - ми.
Видиш, чак ти и песму пишем...
Рекао бих да за тебе дишем, али то је тако глупо рећи,
тако клиначки и тако тачно, невероватно тачно. 
Ово није песма, сада схватам, али биће,
биће једног дана. 
Једног дана, док будеш шетала сама и крвавих очију,
док будеш тражила своју срећу, негде тамо, иза облака,
ја написаћу ти песму и читати је запушених ушију,
да не чујем, да не никада не чујем те речи које је написала рука моја, попут пера лака.
И шта радимо сада, ти и ја, раздвојени метрима ваздуха и подојени мраком и мислима?
Ја ћу да пијем и да плачем, а ти ћеш да се смејеш и да тражиш свој крај дуге...
Дуга нема крај, моја препелице мала...

24. април 2011.

Промене

Један глатко избријани млади човек је гледао старе фотографије. Седео је на каучу и сећао се. Узео је једну изгужвану слику и загледао се у њу као да покушава да докучи нешто ван његовог домашаја. На слици су он и његови другари. Гледа себе, чупавог, у широкој мајици и фармеркама, прави репер, љуби га мајка. По цео дан са слушалицама на ушима, не осећа свет док трешти генгста реп. Сећао се да му је тада баш лежало да буде у том фазону, јер је био мршав као трска, па је свако одело на њему висило као на офингеру. Баш како треба да би био генгста. Смеје се својој, тада мекој и слабашној брадици. Крагна га одавно не стеже, чак је и воли. Устао је, полако отишао до компјутера и пустио неки добар рок. Седи и пије пиво уз лагане звуке гитаре.

Једна прелепа витка и црна девојка је гледала старе слике. Седела је на поду, присећала се и брисала понеку тек изниклу сузицу. Покушавала је да се сети, да веже гласове и речи за ликове са слика, али јој је то слабо полазило за руком. Гледала је себе, помешану са неколико лица, са истим осмехом који јој данас краси лице. Иста фигура, исте очи сјаје истим жаром као и пре десетак година. Сећала се хаљина које је волела. И данас носи сличан крој, онакав за који су сви тврдили да се тешко налази. На ногама су јој старе старке, са прљавштином на врху која броји преко десет година. Седела је на поду и пила ђус-вотку, баш онако како воли.

Млади човек откопча крагну, затим седе на кауч и рече: "Све је исто, зар не? Лица, речи, људи, пси...Ми смо исти." Онда се црна девојка подиже са пода и одговори му: "Не. Нешто можда јесте исто, али ми нисмо исти. Ми нисмо." "Јесмо", рече глатко избријани човек и пољуби је у косу. 

23. април 2011.

У мраку

Неко ти је ушао у кућу. Чула си пуцање стакла. Видела нејасну сенку. Осетила нечујне кораке. Усна ти је задрхтала. Очи заиграле. Руке згрчиле. Настало је чекање. Уво зуји у тишини, параноја расте. Чујеш нечујно, видиш невидљиво. Пролазе сати, уствари минути. Питање. Онда још једно и још једно. Питања навиру, искачу са свих страна. Мисао о машти. Мисао о илузији. Размишљање о спасоносној сијалици. Крећеш да направиш помак ка прекидачу. Чујеш прсте како клизе по каучу. Видиш мутне очи у тами. Нехотична суза ти краси образ. Тело се грчи. Чекаш. 

Нечујни корак је стваран, видела си један. Видела си други, па трећи. Ситни, пуни злобе и смрти, долазе. Прсти играју на ивици кауча. Замишљаш лице у тами. Јак звук у тами. Звук твојих костију затегнутих до пуцања. Не трепћеш, очи те пеку док гледаш у тмину. Не дишеш, плућа те моле за један дубок уздах. Нема више питања, знаш да нема одговора. Не размишљаш о излазу, излаза нема. 

Дах јој је врео, толико је близу. Сенка плеше у мраку. Ти лежиш у кревету, непомична. Згрчена си и полугола, разрогачених очију и дрхтавих усана. Мислиш о крају. Надаш се да неће болети. Јасно чујеш тихе кораке. Јасно видиш покрете. Јасно знаш намере. Не видиш човека, видиш мрак, сенку која је дошла да те прогута. Скачеш из кревета и трчиш. Трчиш на врата, закључана су. Трчиш, трчиш, немаш где. Горе. Идеш горе, уз степенице. Знаш да си запечатила судбину. Још је врео восак, можеш учинити нешто. Али, ти бираш собу, мрачан ћошак и оловку у рукама. 

Седиш, чекаш. Чујеш нечујне кораке. Видиш нејасне облике, чекаш када ће се претворити у сенку. Чекаш да осетиш онај врео дах, да видиш прсте како играју. Пролазе сати, уствари минути. Питаш се. Нејасни облици су постали сенка, осећаш врео дах у близини. Не видиш прсте како играју. Размишљаш о томе. Чујеш свој дах и све стаје. Поново су очи разрогачене, поново не дишеш, поново крцкају кости твојих стегнутих удова. Твоје последње упориште. Не браниш га, не браниш себе. Чак ни не размишљаш о одбрани. Сада си само страх. Лагана попут пера, већ си постала душа ван тела. Не мислиш, све је исто, једнако, савршено сада. Зариваш оловку у срце. Осећаш јак бол у грудима. Питаш се да ли би мање болело да си сачекала. Крв ти куља на уста. Плућа ти се надимају, као балон. Светло се пали. Сијалица спаса сија високо на небу.

Препознајеш познато лице и осмехујеш се крвавим осмехом. 

22. април 2011.

Дијамонолог

- Докле више?
- Не знам.
- Зашто то радиш? 
- Не знам.
- Јанко, зашто то радиш себи?
- Не зови ме тако. Ни рођена мајка ме не зове тако...Нисам навикао.
- Добро, друже зашто то радиш себи? 
- Не знам. 

- Зашто плачеш?
- Због њих.
- Њих?
- Да, њих. Њих хиљаду. 

- Каква је ово музика?
- Нова музика. 
- Зашто то слушаш?
- Зато што желим. 
- И зашто си тако обучен? 
- Зато што волим тако. Шта знам.

- Јанко, о чему сада пишеш?
- Не могу да ти кажем. И не зови ме тако.
- Фин си ти дечко, знаш?
- И сувише фин. Вероватно нисам стваран. Само мит...
- Ниси ништа стварнији од осталих. Ако ти ниси стваран, онда нису ни они.
- Ни они нису стварни, само смо их сањали.
- Можда си у праву.

- Трипујеш сине, трипујеш.
- Мислиш?
- Ценим.
- Чек, хоћеш да кажеш да разговарам са собом тј. са тобом? 
- Да. Не бре! Да...Не знам.
- Ако разговарам са собом, а мислим да разговарам са тобом, онда имамо проблем.
- Који?
- Идемо у лудару, и тамо је све бело. Понеси цвикере за сунце.
- Не идем ја нигде. Не занима ме. 
- Океј.

- Хоћеш нешто да ми кажеш? Видим ти у очима.
- Заправо, ти знаш да желим нешто да ти кажем.
- О да. 
- Управо сам обрисао све што сам до малопре са дубоким размишљањем писао. 
- Зашто?
- Зато што би, уопште говорећи о том чину, оскрнавио га и нанео индиректан удар себи, једног дана. 
- Океј, немој да ми кажеш. Ионако знам. 
- Знам да знаш.


- Неко је рекао да прича сам са собом јер ужива у интелигентним разговорима.
- Пих, ти мора да си се усрећио овде са мном.
- Да знаш да си глуп к'о точак.
- Знам. Уствари, незрео би била права реч.
- Како год.
- Идемо у белу собу?
- Идемо.

- Мислиш да је добар дијалог?
- Не знам. Не личи. Нема емоцију која је потребна мојим причама.
- Можда си у праву. Мојим причама сасвим одговара. 
- Ти не пишеш приче. Ти мислиш, питаш, досађујеш...
- А, да. Ти пишеш приче. Приче без дијалога.
- Због таквих као ти преферирам монолог.
- Ово и јесте монолог. 
- Није.
- Јесте.

21. април 2011.

Кишни судар свећа

Још једно ружно јутро. Киша пада и сви су лоше. Неколико људи је протрчало поред пекаре. Једна мачка је скочила са лименог крова. У стану на трећем спрату је горела завеса. Девојка се лагано вртела на киши. Пацови су бежали из поплављене канализације. А ја сам то све гледао седећи под мостом, на месту које је до малопре било суво. Време је да потражим неко суво место, а да бих га нашао морам поћи у кишу, ветар и блато. 

Пре само пар месеци ја сам био још један од оних људи који желе да промене свет. "Сви остали...Они немају то у себи. Ја имам, ја ћу променити свет." Тада сам још веровао у небеске књиге и три вештице које држе моју позлаћену нит и плету је са милионима других. Тада сам још био млад и луд. И сада сам млад и луд, али нешто се променило. Више се не смејем као некада. Више не једем сваки дан. Више не пишем, али не зато што не желим или не умем, него зато што немам где и на чему. Раније сам желео да људи оду од мене. Сада желим да ми људи приђу. Човек никад није срећан. Само тоне и тоне и...тоне. Ако не пронаће пет минута успут, током пада, да буде срећан, вероватно никад неће ни искусити истинску срећу.

Раније сам био срећан када бих написао нешто, слободно могу да кажем, генијално. А сада мислим да бих најсрећнији био када бих уопште добио прилику да напишем нешто, па макар то било бљутаво и тотално празно, мртво. Често сањам себе како куцам врсне речи са неком тугом у срцу. Да ли је то сан или сећање, више не знам. Људи су као свеће. Они који желе цео свет горе најбрже, обасјавајући све остале...на пар тренутака. Они одмерени, који чврсто стоје на земљи, полако сјаје све више и боље, а онда ,исто тако полако, се гасе и нестају. Они трећи, мали и мизерни, осветљавају само себе од почетка до краја времена, и зато најдуже опстају.

Вукао сам се по киши, неспособан да трчим, говорим и ударам, али и даље свестан и разуман више него раније. Размишљање може убити човека, али га исто тако може и спасити. Ушао сам у пекару. Пекарка ме је одмерила са гађењем. Упитао сам: "Да ли бисте могли да ми дате нешто да поједем? Нисам ништа јео већ три дана". Прошло је и више, али да сам то рекао не би ми поверовала. "Имаш ли паре?", упита она. "Немам", рекох, малтене стидећи се што немам, и полако изађох напоље. Још један дан поста.

Идући споро болно пустим булеваром, запитао сам има ли смисла све ово? Овакав пасји живот? Човек често тражи смисао тамо где га нема и обрнуто, не види смисао тамо где он заиста чучи. Осећао сам се добро, вероватно зато што је киша пресушила. Недалеко од мене, угледао сам четири сјајне фигуре, и имао сам осећај да тај сјај доноси невољу. Тако је и било.

Четири ћелаве фигуре у мартинкама су биле све ближе и ближе...Када су били на само пар метара од мене, јурнули су уз поклич. Поклич је био обележје индијанаца. Нисам сигуран да они  баш воле индијанце. Мало ми се разум помутио од страха и једино што сам могао да видим су индијанци, повици, смех, ђонови, и на крају округли тврди врх бејзбој палице.

Пробудило ме је лице анђела, а ја сам као и сваки човек који је некада имао телевизор, поучен кинематографијом, отпочео разговор са мутним анђелом. Анђео је на моја питања стрпљиво и љубазно одговарао, држећи ми главу у свом крилу. Мало ми се разбистрио поглед и угледао сам лепу девојчицу са крупним очима и дивним осмехом. Рекла је: "Само ти лези, помоћ долази...Опусти се." Дошла је хитна помоћ, људи у белом, сирене. Стрпали су ме на неки покретни кревет, сувише сам ван токова обичних људи да бих знао прави назив те справе. Рекла је: "Идем са тобом." Нисам имао снаге више, само сам изустио: "Иди кући мала, не буди будала."Али она је ипак пошла са мном. Права правцата малолетна будала.

Жели да спасе читав свет. Још увек не зна да то није могуће. Не можеш спасити некога, ако он не жели да га спасу. 

19. април 2011.

Константа

Један човек и једна жена су лагодно пролазили кроз једну од многобројних капија старе тврђаве. Ходали и разговарали о судбини, о мишљењу, о разним глупостима које нису битне. Шест стотина година раније, витез са огромним орлом насликаним на грудима јуришао је на исту ту капију. Девет стотина година раније, двоје младих, момак и девојка, шетали су и причали о разним глупостима које нису битне.  За тридесет година овуда ће марширати један војник са аутоматском пушком и неколико бомби. И тако, све ће тећи својим током. Све осим капије. Капија је једина константа у животу тих људи, а они тога никада неће бити свесни.

Чак ни када им ураган уништи куће, када им пожари спале жито, а деца поцепају све слике. Чак ни када се поново дигну на ноге, опораве од опаке болести и по ко зна који пут прошетају старом тврђавом, пролазећи кроз ту исту капију, не слутећи да је она оно чему теже - постојаност, бесконачност, чистоћа ума и спознаја. Чак ни тада неће знати њену тајну. Тај координатни почетак, на који ће наићи потпуно несвесно, и поред кога ће проћи сасвим лагодно, ће увек бити ту. Постоји нешто, нешто стално и непроменљиво у свачијем животу. То може бити и став, камичак који си угледао на обали, и који ће остати ту још стотинама година, или цртеж пећинског човека коме си се дивио у шпанским пећинама. 

Моја машта није довољно јака да оживи дух давних времена, и зато ја нисам баш најпозванији да пишем о овоме, али ето, хоћу, желим и биће тако. Имам милион прича у глави, а ја пишем о некој капији у времену и простору, капију коју можда гледате сада, капију коју материјализујете кроз све капије кроз које сте прошли. Ако знате неку сталну ствар, ослоните се на њу. Чак и тада моћи ће да удари гром, земљотрес, поплава и томе слично, и да је збрише у трену. Ако се то деси, онда то није стална ствар. Пронађите једну константу у вашем животу. Пробајте. А ја ћу да вам напишем причу о томе. Спава ми се...Не видим ни шта пишем више...Не знам шта сам написао, али прочитаћу ујутру. Па како буде. Лаку ноћ. Мртав сам....

Сада читам ово што сам написао, и гарантујем вам да ово не бих знао да напишем ујутро, сав одморан и свеж, трезан. Најбоље ствари сам писао, и писаћу, када сам сморен, уморан од свега као пас луталица, пијан или сасвим меланхоличан и без компаса. Онда седнем, а прсти сами лете...И ето, напишем нешто што мени значи и исказује једно моје мишљење. 

18. април 2011.

Шта је мени битно?

Мени су битне мале ствари. Те ствари другим људима ништа не значе, а мени су све. Битно ми је...Битно ми је да будем међу људима. Битно ми је да Мићун преде док га гњавим. Битно ми је да свеска стоји под правим углом у односу на ивицу стола. Битно ми је да ме ти позовеш. Битно ми је да ми се неко јави на чету, неко ко ме воли. Битно ми је да попијем чоколадно млеко ујутру и битно ми је да га у потпуности згужвам и победнички закуцам у канту. Битно ми је да будем овде, да кажем оно што не могу међу обичним људима. Битно ми је да ме воле. Битно ми је да волим. Битно ми је да ми свака длака буде на месту. Битно ми је слушам музику сваки дан. Битно ми је да не будем кретен и мрзитељ. Битно ми је да останем старомодан. Битно ми је да понекад седнем на степеништа и посматрам разливено сунце свуда унаоколо. Битно ми је да имам батерије на мп3 за пут до школе и назад. Битно ми је да једем чоколаду често. 

Битно ми је да имам воду и плазму поред кревета. Битно ми је да планирам године унапред. Битно ми је да примећујем мале ствари и од њих да стварам, плетем приче. Битно ми је да увек носим чарапе. Битно ми је да имам подршку. Битно ми је да не оставим тањир празан. Битно ми је да причам са собом док идем улицом. Битно ми је да се наспавам. Битно ми је да ми пертле на дуксу буду исте дужине. Битно ми је да ми се конобари обрадују када поново свратим. Битно ми је да постанем неко. Битно ми је да навучем завесу на прозор увек. Битно ми је да будем самоуверен увек и свуда. Битно ми је да остављам добар утисак. Битно ми је да постојим, да оставим нешто иза себе. И тренутно, битни су ми ови редови које пишем: 

"Прочитао сам да душа може побећи кад умре пут."

"Рећи довиђења значи негирати растанак, то значи рећи: "Данас се играмо растанка, али ћемо се видети сутра". Људи су измислили довиђења, јер знају да су на известан начин бесмртни, иако се сматрају случајнима и кратковечнима."

"Ласкање потомства не вреди много више од ласкања савременика, које не вреди ништа и које се купује са неколико страних новчаница."

"Храброст је питање издржљивости; једни издрже више, други мање, али раније или касније сви попусте."

"Сан једног човека чини део сећања свих људи."

"Јер литература почиње и завршава се митом."

"Ја који сам узалуд био толико људи желим да будем један, да будем ја." Божји глас му је одговорио из једног ковитлаца: "Ни ја нисам ја; сањао сам свет као што си ти сањао своје дело, мој Шекспире, а међу обличјима мога сна си и ти, који си као и ја многи и нико."


"Јер механизам света је сувише сложен за простодушност дивље звери."

"Јер механизам света је сувише сложен за простодушност људи."

О овим редовима размишљам већ неко време. И читајући Борхеса са сваком причом наилазим на нешто ново, неки нови цитат који распамећује и тера ме у лавиринт мисли. Понекад могу сатима стајати, седети, лежати и размишљати. А време би се вратило у мој живот тек када бих угледао сат и упитао се где сам био протекла три сата? И то ми је битно. Све ово, и много више ми је битно. Нисам имао времена за расправу о стварима које су ми битне. Али имам времена да кажем понешто о томе. Битно је, заиста је битно.

17. април 2011.

Краљ сваког тренутка

Пробудио сам се у локви зноја, и све је било слано и мокро око мене. Лице ми је било прошарано хиљадама ожиљака од шаре на јастуку, ћебету, кревету...Ноге су ми биле тешке и нисам могао да их померим. Мислим да сам нешто сањао, али нисам сигуран - не сећам се. Овако је почео мој дан.

Устао сам и не сећам се шта сам радио то јутро, тих првих сат времена мог свесног биствовања међу белосветским зверима. Онда сам обукао своју кошуљу, ставио књигу, свеску и неколико папира у торбу и запутио се у град. Субота, кошуља, торба и ја. Зашто је тако битна кошуља? Ја нисам знао. Мени није била битна, али сви који ме познају су ме посматрали са неверицом. Јанко и кошуља? Не, то није могуће. Јанко сада слуша лагане мелодије, гитару? Немогуће. А ја бих смирено и стрпљиво одговарао да није све баш тако, да и даље слушам хип-хоп, да нема ничег чудног у томе што сам обукао кошуљу и што идем суботом да радим математику у удаљени део града. А они су се по ко зна који пут ишчуђавали и пипкали моју крагну, као да су желели да се увере да је кошуља стварна и да сам то ја.

Математика к'о математика, ужасно битна и ужасавајуће гадна наука за људе попут мене. Математика све ставља у шаблоне, а ја сам један од оних који беже од шаблона (или сам макар тако раније чинио) и ужасавају их се. То што се ја ужасавам шаблона, не значи да их не уочавам. Уочавам их свуда, све је повезано једним великим шаблоном, који кружи и константно се понавља. Волим да уочавам шаблоне мишљења, понашања, писања, свега. А са друге стране сам ужаснут мишљу да ћу и ја (ако већ нисам) упасти у брзе токове шаблона и удавити се у њима. Волео бих да учиним нешто. Још увек не знам шта, али то је нешто битно и вансеријски. Биће, једног дана.

Када сам се враћао кући видео сам једну занимљиву приказу у бусу. Био је то дечко од неких двадесетак и нешто година, са још увек слабом и местимичном брадом и брковима. Стајао је на вратима и имао је препун ранац на леђима и још торбицу или две на себи, такође надувене и незатворене. Имао је исколачене очи и брзо је јео нешто из кесе. На глави је имао црни шешир за пецање, а на ногама кућне папуче. Видело се да је бескућник. Али морам да напоменем, веома чист бескућник. То ценим изнад свега. Човек није посустао иако је, већ тако млад, у немилости живота. Оставио је јак утисак на мене. Можда је и луд, можда и има негде некога...Али то није важно. Већ два дана размишљам о њему и питам се која је његова животна прича?

Дошао сам кући на пар минута и онда отишао код кума на Саву. Има човек сојеницу тамо, врхунски одрађену. Онако, седиш, мир и тишина свуда унаоколо, а Сава тихо тече...Бацили смо неки роштиљ тамо, а ја сам гледао малу жабу како бежи пред људима, и бежи...и бежи...Колико год далеко да оде, свуда ће бити људи. Једини спас би јој вероватно била река, али ако скочи у њу, вероватно би се удавила по оном времену. Могла је да ризикује, вероватно и јесте, несвесно. Читајући неку литературу једног истакнутог писца, у мени се покренула лавина мисли о шаблонима, о понављањима, о периодичности мисли и догађаја. Тако је вероватно, на истом месту на ком сам ја стајао, пре пар година, можда и стотина или хиљада година, стајао један збуњени човек и посматрао жабу исто као што сам ја чинио. Вероватно ће неко то исто чинити и за пар десетина, стотина, или хиљада година.

Поново сам се вратио кући. И отишао у кафић са две девојке, да гледам фудбал. Био сам у елементу, новом, вероватно. Одушевио сам их. Освојио сам два бесплатна пића, јер сам погодио резултат текме. Частио сам даме. Једној сам рекао како су јој порасле груди, а она се смејала. Друга се такође смејала. Волим их ја. Дао сам добар бакшиш лику који ради тамо. Он је и власник и конобар и чистачица и све, па му зато нисам доделио неку од тих титула. Остао је лик. Довукао сам се кући полако пешке, и знате шта? Осећај је био боговски. Ја, цар света! Тако некако.

Имао сам један проблем када сам ушао у моју улицу. Прво сам чуо неке гласове из кинеске стратегије (једине коју играм!) како ме дозивају. Нисам играо одавно, а тајланђани су већ почели да се шире и глупирају. Мораћу ускоро да одиграм пар партија са њима, да их смирим мало. А онда сам, идући даље, приметио да имам две сенке. Једна је ишла напред, журећи испред мене, а друга је журно корачала иза мене, јурећи прву. И тако је то трајало. Онда сам дошао до ћошка и полако скренуо, а сенке су се коначно сусреле, потукле, заволеле, помешале у нешто црно и гадно, непоновљиво, а онда формирале поново моје обличје и наставиле да ме прате, али сада као једно. Ушао сам у собу, скинуо кошуљу и бацио је преко фотеље, а онда сам укључио лаптоп са милион мисли и пар прича које су само чекале да буду написане. Отпочео сам једну, а онда сам схватио да је све узалуд. Уморан сам, спава ми се, а тој причи је суђено да никад не буде написана. Као и стотинама оних отпочетих давних дана, које сада почивају на гробљу почетака у мрачним дубинама мог блога.

Мислим да сам ноћас био краљ света, краљ ствари, краљ сваког тренутка. Сада више нисам, сада је дан. Ускоро ће вече...

16. април 2011.

22 грама

Имао сам четрнаест година и био сам помало чудан, уврнут да не кажем. Имао сам кратку косу, као и сви остали дечаци и носио сам одећу као сви остали дечаци. Али, ипак нисам био као остали. Волео сам чоколадице. Тачније, чоколадицу, једну једину са неким чудним арапским називом. Људи су је распознавали по великом натпису грамаже на полеђини. Писало је - 22г. И ја сам је тако звао. Куповао бих је сваког дана пре и после школе. Сви радници околних продавница су знали шта узимам и често би ме на вратима сачекали са моја 22 грама. Волео сам то. Често су ме мангупи шутирали, нисам знао зашто. Покушавао сам да сазнам, али није ишло. 

Често сам се питао зашто су ме шутирали. Не, нису ме тукли, само шутирали - у ноге, јаја, стомак и леђа поткована ранцем. А моје питање је остало исто - зашто? Зашто? Зашто?! Исти сам као и они. Исто изгледам, исто причам, исто се фолирам. Али, сетио сам се једне битне ситнице - не мислим као они. Физички исти као и они, потпуно у шаблону, а психички потпуно другачији, сав свој и непотпун, са милион и једним питањем без одговора. Тачније, та питања имају одговоре, а они само чекају да их пронађем. Тада сам схватио зашто ме шутирају. И од онда бих сагињао главу још ниже него раније, у скривеној жељи да ме нека од тих ногу са сјајним патикама опаучи по глави и промени ме, заувек. 

Свиђала ми се једна девојчица из одељења. Била је висока и витка, сјајне црвене косе и лица препуног пегица. Била је штребер и није волела клошаре. Зато сам је волео, највише. Ја сам можда изгледао као сви ти клинци који глуме мангупе, али се у суштини видела разлика, непремостива разлика између мене и њих. Често сам мислио о њој. "То је љубав, ваљда", говорио сам. Јебига, тад ништа нисам знао. И таман сам неколико дана планирао да јој приђем, да јој дам једну црвену ружу и кажем јој како не могу да спавам због ње, како не могу да мислим, како сам блокиран, паралисан због ње, и како мислим да је волим. Онда је дошао тај дан. Украо сам ружу од бабе из комшилука, најлепшу и најцрвенију. Мирисала је читава улица. Ма не, мирисао је цео град од те руже. Тако ми се чинило у том моменту. Дошао сам у школу, сав смирен и хладан, да не пробудим сумњу "осталих". А онда сам видео моју пегаву драгу како прилази једном дрипцу, најгорем дрипцу - Аци, и љуби га. Остао сам ту, затечен, наредних пола сата. Само сам стајао тамо, сам у сред оне мешавине гласова, птица, сјајних патика и школског звона. 

Тог дана сам седео у последњој клупи и цртао по свесци. Нисам размишљао. Само сам желео да се све то што пре заврши и да одем по мојих "22 грама". Покидао сам ружу. Коначно је звонило и ја сам полако изашао кроз тешка школска врата. Прошао сам кроз двориште очекујући свеприсутни линч, чак сам га и осећао у ваздуху, али њега није било...Нико ме није шутирао у дворишту. Нико ме није чак ни погледао. Осетио сам олакшање. Пар корака ме је делило од продавнице, а продавац се, угледавши ме, изгуби између рафова и убрзо изрони из њих, као Посејдон. Имао је благи осмех на лицу и чим сам закорачио у продавницу, тутнуо ми је чоколадицу у руке и рекао: "Данас кућа части". 

Захвалио сам се продавцу најбоље што сам умео и изашао. Прошао сам кроз пусту улицу. Онда кроз још једну, и још једну. Био сам већ надомак куће и чињеница да ме данас нико није шутирао ме је помало тиштила. Не, нисам мазохиста, већ након патње коју сам осетио видевши је са оним дрипцем, требало ми је то шутирање, а они су ми га баш данас ускратили, бедници. Отворио сам "22 грама" и полако га прождирао док сам корачао пустињом.  Још пар корака сам направио, а онда сам их угледао. Њих шесторица су ишли однекуд и било им је драго што ме виде. Међу њима је био и он - Аца. Пришли су ми и окружили ме, као и увек. Затим ме неко шутну у леђа, а ранац врисну од ваздуха у њему. Полетео сам напред, а онда је уследио шут у стомак. Затетурао сам се, а онда су почели ударци са свих страна и срушио сам се...Чврсто сам држао "22 грама" у руци. Онда је Аца пришао и стао ми на руку. Врашки је болело. Хтео сам да крикнем, али сам се суздржао. Напослетку, отворио сам шаку а парчићи изломљене чоколадице се изгубише у прашини. Моја "22 грама", једина ствар која је била стална у мом животу, претворена у прах. Задовољно су се смејали и полако одшетали низ улицу...

Требало ми је пар тренутака да дођем себи. Онда сам се, на једвите јаде, придигао, препун беса. Бес је избијао из сваке поре мог тела. Осетио сам се довољно јаким и потрчао. Срушио сам се код неке ограде и онда сам устао и одломио једну тарабу. Залетео сам се на Ацу с леђа и ударио га летвом по глави. Онда сам је испустио, гледајући Ацу како пада. Његови пајтоси су погледали  прво у мене, па у Ацу и растрчали се унаоколо. Онда сам и ја погледао у Ацу. Лежао је у локви крви, а ексер му је вирио из меса испод ока. Други се губио негде у глави. Био је прикован за смрт летвом од метар висине и са два дугачка рђава ексера. 

14. април 2011.

Велики јер зна и мали јер не зна



Јутрос сам био код лекара - све је у реду. Живећу ја још дуго, дуго...А како ћу живети? Ех, и то ћу сазнати ускоро. Отићи ћу на највишу планину знаног света и сазнати судбину...

Спаковао сам нешто хране и кренуо искушеничким путем, путем до истине. Пут је водио навише, ка планини и често се губио испресецан испочетка стазама, а потом високим растињем. Ходао сам читав дан и читаву ноћ. Преко дана ме је испрва убијала паклена врућина, а потом увела зима. Полако ми је постајало јасно зашто се ово зове искушеничка стаза. Током ноћи разне звери су режале из потаје. Понегде бих угледао сјајне очи како ме чекају, али нисам се много узбуђивао због тога. Желео сам што пре да дођем горе, до врха. Овај мој пут многи су називали потрагом...Потрагом за чим? Нико није разумео, нико није знао...Чак ни ја. Чак ни ја нисам знао зашто идем горе. Али ипак сам се пео све вишље и вишље. Судбина, шта ли је...

Коначно сам стигао на врх. Имао сам младу брадицу и био сам жедан. И напросто сам пуцао од самозадовољства што сам прошао искушеничком стазом. Лутао сам тако занесењачки пар сати, а онда сам се освестио: "Човече, овде нема ничега..." И кнедла ми застаде у грлу. "Зар је све био само мит? Зар овде нема баш ничега? Нема оног што сам дошао да нађем." Покуњих се и седох на један камен. Седео сам цео дан ту, размишљајући шта да радим. То моје размишљање је уједно било и чекање, надање да ће се неко појавити и да ћу сазнати све...

Прошао је још један дан и поприлично сам ослабио овде горе, међу леденим врховима и безбојним очима воде. Мој дух је очврснуо, а одушевљење спласнуло...Кренуо сам доле, кући. Прешао сам пар корака и застао, да по последњи пут осмотрим овај предиван крај. Затим сам се загрцнуо...Био је то Оракул. Оракул који сам тражио протеклих пар месеци сада лежи пред мојим очима. Нисам могао да верујем. Протрљао сам очи, а потом и нос и поново погледао - био је тамо. Стајао је тамо, у забаченој маленој долини, једва видљив обичном оку чак и изблиза. Потрчао сам инстинктивно, у жељи да што пре стигнем тамо, пре него што ишчезне. 

Трчао сам и трчао и коначно стигао. Два дана ми је требало и био сам на измаку снага. Брадат, прљав, крвав, гладан и жедан допузах до фонтане Оракула. Попио сам мало воде, и би ми боље. Устао сам полако, мало се довео у ред и закорачио на свето место. Сенке су играле међу стубовима. Вода је жуборила негде у даљини. И сами Богови су овде говорили. "На правом сам месту", помислих. Тражио сам га и тражио, али га није било. Овај Оракул није имао свог господара, а без господара је губио сврху...То ме је поприлично растужило. Пожелео сам да пођем кући, али ме је нешто задржавало. Не знам шта. Остао сам још пар сати...Чекао. Нешто, било шта. Неки знак. Или ништа...

Коначно је моје духовно стање дошло у равнотежу и одлучих да пођем. Направих један корак, а онда ме неко ухвати за руку. Окренуо сам се - био је то Он. Пророк је био млад човек од тридесетак година и није имао једну руку. Касније сам размишљао о томе и схватио зашто нема руку. Схватио сам и када је и зашто изгубио. Схватио сам и како је постао пророк. Све сам касније схватио...Упитао сам пророка за моју судбину. Он поћута једно време, а онда проговори: "Ти ћеш, човече, живети срећан живот. Богови су ти наклоњени, о мали човече...Запамти то. Бићеш велики једног дана, а када се то деси, дођи и потражи ме - онда ћу ти рећи још нешто...Оженићеш се ускоро прелепом ћерком једног сиромаха...Имаћеш три сина и они ће, попут тебе бити велики људи. Твоја судбина је светла, радуј се..." Слушао сам пророка и упијао сваку реч са свим дужним страхопоштовањем које сам осећао према овог гласнику Богова. 

Пророк ме је замолио да га поведем до града, али да не говорим ником ко је он. Пристао сам и повео га. За два дана смо стигли у мој град. У граду је било много људи и много буке. Помислио сам да је вашар или да су стигли бродови, али нису. Сели смо у хлад, да се одморимо накратко, таман док прође мала колона мрава кроз смртоносно поље испреплитаних ногу. Одједном су нас дигли, све нас, и потерали ван града. Шака војника нас је терала све док нисмо попадали на земљу, потпуно исцрпљени. Пророк се добро држао. Војнички. Онда вођа те мале силе проговори пар речи, а његови следбеници нам бацише оружје на гомилу. Неки су прилазили и узимали, док су други, као и ми, као и већина, само седели исрпљено на земљи и чекали. Шта чекамо? Право питање. Али не знам одговор.

А онда сам га сазнао. Лагано попут лахора, сенке се приближавају. Двеста хиљада Персијанаца стопљени у једну велику реку која тече ка нама. Реку, која ће нас прогутати. А ми? Нас око хиљаду стоји на ливади и посматра спектакл. Паралисани. Видим страх на лицу пророка. Видим страх свуда око мене...Сви смрде на зној, страх и плач. Али ипак стоје ту, чекају покољ. Неко крену и узе мач и штит са огромне гомиле оружја. Махинално сви пођоше и почеше узимати оружје. И ја сам кренуо, полако, без икакве жеље за тим, иако је било неопходно. Ухватио сам се за последњи мач на гомили. Кренуо сам да га подигнем, али онда угледах још једну руку на њему - пророкову. Мирно ме је замолио: "Пусти...Молим те, дај ми мач, потребан ми је..." И пустио сам га. "Изволи пророче", рекох му, "Ја своју судбину знам...И не треба ми мач да бих је испунио. А да ли ти знаш своју судбину? Реци ми стари...Да ли ти знаш своју судбину?" Ћутао је. Ослушкивао двеста хиљада дрвених сандала како равномерно ударају у нашу, ионако нејаку, земљу. Судбина чека...

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren