Снове сам снио

Сунце ме пржило док сам седео у парку. И дошла је она, сасвим непозната, села поред мене и погледом упрла у Дунав... Гледам је, њену красну косу... Ја те волим, хоћу рећи, имена нису важна... Она коврџава, свет осликава... А тишина чини трен страшно свечаним. Хоћу рећи - ћао, мацо, ја сам тај и тај, иако теби то ништа не значи... А она и даље гледа у Дунав, чека нешто, чека неког ко ће сигурно доћи. Малена хаљиница на њој, све јој равно, нема грдног света да јој мисли спутава... Ту сам само ја, непознати мали човек на њеним хоризонтима. И таман кренем, претворим се у самог себе, старог дрипца без имало срама, кад ето њеног набилданог удварача. И оде она, још једна у низу свих које су отишле, и остадосмо сунце и ја сами, и клупа, и бесконачна жеља да се учини нешто велико у овом животу... Па макар то било велико измишљање ситуација и света, макар свака друга реч била предивна шарена лажа.