Лежим у спарној мајској ноћи, а она седи у баштенској столици и гледа ме. Њене очи као да играју неку игру са мном, игру моћи коју не разумем. Могао бих јој дати све, док ми шапуће на руском или француском неке сасвим обичне речи, заиста бих. А она и даље седи у столици, смешка се и гледа ме равно у очи. Почињем да мислим да су то у ствари очи демона... Можда привид, можда нису стварно ту... А онда кажем себи, реци јој нешто, као оног пута пре. И кажем јој - здраво.
- Здраво скоте.
- Где си била до сад?
- Није важно, зар не?
- Није, сада си ту. Помислио сам да ниси стварна.
- Одувек нестварно изгледам.
- Нарочито када ми шапућеш нешто...
- Хм. Желиш руски или француски?
- Руски.
И онда приђе ближе, скида гумицу и њена плава немирна коса пада и пада... Седнем у фотељу, а се наслони до мене и прекрсти ноге. Гледам је и она гледа мене. Онда почне да шапуће, а ја престанем да венем. И све као игра тече, мада одувек сам имао неки нејасан осећај да је ово игра са великим улозима. Шапуће ми скроз на уво, могу готово осетити њен језик како се помера и извија стварајући те звуке красноте... И све ми је равно до Сунца, осећам како додирујем ветар и облак и испуњен сам срећом која се не може мерити обичним мерилима среће...
А онда схватам да сам окружен мраком и чујем доктора како каже - овај је сада стварно мртав.
0 коментара:
Постави коментар