Самострел

Лежим и
колено ме опасно боли,
а нека жаба ме једе изнутра...
Опасно лош песник
је опасно болестан,
моја вила са четрнаест крила
је одлетела
и
у мени не постоји ништа
за шта бих се могао ухватити
и опстати,
такав какав сам,
непоправљиво ненормалан...

Замишљам већ пет дана
њен повратак,
тих сјајних четрнаест крила како
бацају светлост свуда око себе
и јуре ка мени
претварајући се из небеског
у једну од оних секси црвенокосих мачака...

Замишљао сам и долазак неке боље,
и то је била нека сулуда вила са шеснаест крила,
али она се,
такође,
није појавила.

И тако, лежећи у тамној соби,
чекам вилу макар са једним паром
крила и јурим кроз маглу,
у сулудим мислима
које полако почињу имати смисла.