Стајао сам пред огледалом и петљао око кравате.
"Знаш, не иде ти сако уз гаће", приметио је Мали кер Џо.
"Ид' у курац."
Мићун ме је погледао и преврнуо очима.
"Значи без кравате?", упитао сам.
"Без", потврди Ђогсон.
Бацио сам кравату, навукао панталоне и изгледао нормално. Добро, ако не нормално, онда сигурно уобичајено. Имао сам дејт илити састанак и био сам врашки нервозан. Мачка је била из фине куће, имала је манире и те фантастичне груди и вечито је носила сакое, а ја сам данима савладавао технике самоконтроле, али џаба, чим би ме пољубила у образ, све је падало у воду.
Мали кер Џо је играо сони и псовао Рамба, Шумахера, Предатора и полицајца са Петловог брда наизменично. Мићун би се повремено извукао са свог невидљивог места испод стола пришао Малом керу Џоу и опалио му
шљагу, овај би ућутао, а Мачкатан би се вратио свом сну. И тако смо биствовали у хармонији, све док је нисам пронашао у дубинама интернета и начисто прсо.
"Одо'."
"'Оћеш да идем с тобом?", упита Дог Ђонсон преко пениса.
"Стварно би ишао са мном?"
"Па, да. За разумну надокнаду."
"Три кексића?"
"Нек буде четири и имамо дил."
И тако смо Мали кер Џо и ја кренули на састанак. Он као подршка из сенке, а ја као нервозна битанга и пробисвет у покушају да се прикаже у неком шаренијем и мање грдном светлу.
"Ћао мала."
"Ћао."
"Хоћемо ли?"
"Хајдемо."
Мали кер Џо је седео недалеко од нас изгледајући као поприлично ухрањена џукела бескућник. Намигнуо ми је. Увек је имао те лејм форе. Сели смо у неки кафе мала и ја, изгледала је поприлично океј, и сам сам изгледао поприлично океј, имала је деколте и то је био проблем, али успевао сам да се контролишем. Првих дванаест минута. Конобар је изгледао потплаћено, видео сам уво Дога иза неког огромног фикуса, али нисам био изненађен, знао сам да је на све спреман. Конобар је донео њен сокић и моју кафу, било је вотке у том сокићу, сасвим сигурно, јер је пошашавила начисто након неколико минута. Девојка из пристојне куће. Не пије. Ударило у главу.
Кренуо сам да је пољубим или макар да јој лизнем образ, али јок, почела је да се измиче и смеје као блентава клинка. Ђогсон је морао да реагује. Пришао је и паркирао своје масивно дупе одмах до ње, тако да не би могла даље да се измиче. Пољубио сам је показујући Догу да се склони. Отишао је назад иза фикуса. Људи су гледали. Неки у чуду, неки су се смејали. Једна госпођа је плакала. Вероватно је и њен господин по'ватао на неку овакву фору.
И тако, ово мување би остало сасвим обично мување да није било једног камионџије. Изашли смо мала и ја напоље, било је лепо време за децембар или било који други месец, нисам могао да чекам да пређемо улицу, дохватио сам је на семафору, било је то једно моћно семафор по'ватавање, уживиш се и повремено бацаш погледе на семафор... Хвала богу за тајмере који су постављени, погледаш само и знаш да имаш још шездесет и девет секунди да вршљаш по том телу и тим уснама и живот је тако готиван... А онда се појави камионџија и затруби, подигнем поглед, али не и главу, а он подигне палац и набаци онај ортачки кез мали-и-ја-сам-то-радио-некад-само-жежи. Помислио сам испрва да је то неки начин на који ми је Ђогсон исказао подршку, али када сам се окренуо, он се њушкао са неком керушом. Била је мала, црна и длакава и он заиста није имао укуса. За разлику од мене. Био сам камионџија апрувд, и она са мном, јер је то била потврда да је мачка и по.
И тако, све је било фино док нисам стигао кући. Ушао сам ноншалантно унутра, а Мићун је изгледао запрепаштено када ме је видео. Био је на некој мачки. Била је расна, персијска, очешљана и миришљава. Имао је Мачкатан укуса. И ја сам. Кер је био кер, њему се нема шта замерити. Све у свему, били смо јебачка дружина.
