Сјајној будућности у част

Када не бих радио по цео божији дан,
И када бих имао жену,
не девојку већ праву жену, моју жену...
Када бисмо се волели као Бони и Клајд,
И када бисмо отпутовали негде,
напили се,
можда и направили неко срање...

Када бисмо гладовали пар дана заједно
и када бисмо били богати пар дана заједно...
Када бих само имао пара да одем из ове рупе...
И када бих успео да пронађем моју жену...
И када бих имао велику библиотеку,
са тајним пролазом и скривеним вратима...

Живот не би био сјајан,
не би имао циљ,
не бих имао чиме да испуним ових четрдесет година које следе,
којима се надам,
са жељом да ћу живети,
свуда,
са мојом женом,
срећан и несрећан,
у многим градовима света,
уз вечне транзиције добрих и лоших околности,
уз неко пиће и јефтину чоколаду,
и уз једну или две фантастичне слике које висе са наших зидова...

Па онда књижевност,

некада, негде...

Она и ја, чинимо чуда,

освајамо свет на сваких пет година...

На крају пензија,

све те књиге за које сам сувише слеп да бих их читао,

па их само додирујем...

Она је дебела, обожавам је, и даље,

као прави диван муж који памти све...

И све је тако идеално у мојој глави већ сада,

иако сам тек на почетку тих четрдесет година које можда следе,

иако ринтам по цео дан и чак нема сврхе да подижем ролетне

јер одлазим по мраку и враћам се по мраку...
Све је сјајно иако немам жену,
чак није ни на хоризонту,
и потрошио сам последњих двеста динара да почастим другара кафом...

И све ће ићи својим током
док се не деси нешто изузетно,
срећна околност, прилика,
нешто што ће променити шансе у моју корист...
А тада - све ће коначно бити на свом месту.
И свет ће ми поклонити велики аплауз који неће говорити браво,
али ја ћу свеједно рећи хвала.
Јер то је оно што људи који су успели раде.