Путовао сам скоро мало по северу... Ништа посебно, један викенд. Не може више, ем због пара, ем због посла. Никада нисам мислио да ће ми равница бити у реду. Али јесте. Љепо је. Због наших људи. Нису покварени као у овој мојој равници. Сви поштени јеботе. Знаш какав сам предиван знак на железничкој станици у Сонти видео. Пише - не пењи се на воз. Код нас би тај знак већ био у мојој или нечијој соби. И торбе ако оставиш на перону и одеш да купиш карту сто метара даље, када се вратиш оне ће и даље бити ту. Изгледа да предуго живим у Београду.
Но, био сам у кафићу у ком је тура за пет људи триста двадесет динара, било је сјајно. Ошмекао сам неку мађарицу, ал' јебига, није била наша мађарица него оригинал мађарица па ме ништа није сконтала. Њу нисам могао да шармирам као извесну девојку пре пар година, само у једној другој равници. Мађарски мађари су апсолутно геј, носе шалове и рукавице са кошуљама, а наши мађари су нагудрани и сви носе карирано. Што се тиче градских подручја, сви се шишају на неке ћубице и такмиче се ко ће више да попије, као ми овде, кад смо имали осамнаест година. Поприлично ми је велика мистерија поента друштва у том граду. Мислим, ни ми овде немамо перспективу и исто пијемо, пушимо и дрогирамо се, али само док не будемо таман. Зашто бацати још пар хиљада на усеравање од пића кад сутра нећеш моћи да живиш од мамурлука? И шта, кажеш - победио сам, јеботе. А оно имате по двадесет и седам година, радите на пијаци и треба да устанете у чет'ри ако желите ишта да зарадите.
Такође сам одушевљен повратком, јер сам се тамо пречесто осећао као говно из великог града. Радим у оном мом магацину, немам девојку, немам пуно пара, нисам дипломирао још, али имам план за будућност и све је некако у реду. Смислио сам га прошле недеље док сам тумарао по магацину докон. Биће сјајно, само треба да инвестирам две хиљаде еура у себе. (Не, не уграђујем силиконе, у питању је знање, хвала)
И ако хоће неко са мном у Румунију на дан-два, нека се јави. Није скупо. Плус, жене увек могу да се удају и постану равноправне Европске грађанке. А морам и попунити ону лутрију за зелену карту што Амери деле. Па ако ме некад интервентна буде тукла да махнем пасошем и одем кући као господин. Можда буде попуст и у пекари ако сам амерички држављанин. Плус сам упознао преко игрице Тима из Холандије и Ангерика из Белгије и већ данима их наговарам да ми пошаљу новаца да их посетим или да посетим неко друго место, али и они су шкрти и не попуштају. Наравно, године су пред нама, тако да очекујем да ће попустити пред мојим захтевима и потписати предају до 2020. године. Неће чак ни чоколаду да пошаљу, папци. Цео живот једем социјалу Јојо са рижом и знате шта - то ми је заиста омиљена чоколада. Не зато што сам цео живот био сиротиња, већ зато што је заиста волим више од свих. Исто је и са девојкама. Волим их са рижом. Шалим вас. Са широким осмехом.
И летим у небо. Као прави орао. А имам и нос да то докажем.
 |
| Не зовем се Милош, али послужиће. |
0 коментара:
Постави коментар