Лупам на капије смисла оптичким кабловима

Осећам се као последњи црв у последњој јабуци на свету, а неко у позадини свира најтужнију песму на свету на најмањој виолини на свету која представља апсолутни бол у курцу за црва или човека или бога... Седим у краткој мајици у хладној соби и ту је нека кафа и вода коју сам покушавао поправити лепим речима и заиста немам духа који би ти рекао да ће све бити у реду, онако одистински... Могу те слагати, за твоје добро, да ће бити све у реду... Али ја знам истину. Знам да ништа неће бити у реду никад јер да је предодређено да све буде у реду не би се људи замајавали производећи чоколаду или књиге или хероин, све те алтернативе за реченицу која тврди да ће бити све у реду... 

Шта то уопште значи? Вероватно да ће се све одиграти онако како ономе коме је упућена реченица одговара и под том претпоставком тај човек треба престати бити несрећан, луд или бесан, огорчен, животно обесхрабрен и смртоносно разочаран? Јебеш све то. Ако ти не кажеш јеби се свету који ти одавно показује средњи прст, онда заиста ти ту не можемо помоћи ни Бог ни добар филм ни ја. Нико ти не може помоћи. 

И где је смисао у хистерисању над испитима? Над бедним послом? Над женом твог живота? Где је смисао у плачу над судбином имагинарног лика из романа?  Где је смисао у тепању води не би ли се морално воздигла? Фрагменти смисла леже под твојим дупетом на каучу, одмах до даљинског... А ти гледаш теве и и даље тражиш некога ко ће ти рећи да је све у реду... И трудиш се да не размишљаш...

Човече, какву бих књигу већ сада могао написати... О себи, о људима чије сам приче чуо... Синоћ ми лик причао како замало случајно да се убије. Тај неки сан о тој некој књизи је моје "биће све у реду"... Једино то ме извлачи кад год звекнем доле, али баш доле, међу најнасмејаније људе на свету, капираш? 

Види ово:
"Џејн, мртва си већ 20 година,
а ја те памтим боље него ма коју другу
једина ти си схватала сву узалудност нашег постојања
друге су се жене само нервирале због бесмислица
упорно хистерисале над глупим ситницама"

Скапирај колико људи пати зато што им јело није слано или зато што нема кабловске на два сата... Колико смо бедна раса, брате... Ситничава... И сам сам такав, све ме нервира, волим савршенство, па макар био кромпир у питању, нека то буде савршен кромпир... Ако је то живот, нек буде добар онолико колико се то може... Недовољно пара за летовање у Камбоџи, али сасвим довољно да скокнеш до Беча на један дан. Да, недовољно за море чак. Да, чак и за јебену Грчку. Али у Камбоџи живе мршаве краве и мајмуни, опусти се, ионако нема шта да се види. И уби ме то одсуство смисла, тражим га у потрази за смислом, ма како то глупо звучало... И опет ништа... 

Мислим, штакори ме појели, што не учим за испит сутра што је... Знаш шта? Учинићемо неке велике ствари. Ти и ја. У ствари, наравно да нећемо, сви смо прдоње на интернету... И ето ти поенте, они што имају смисао, па макар он био у петунијама, сасвим сигурно не проводе дане гледајући у мачке и море и секс на интернету... А ми? Ми ћемо бити сасвим у реду, обећавам.

Прочитај

Јебеност тишине ауторитативно пулсира мојим интернетом

Понекад се осећам тако глупо. Оно као да сам изневерио себе. На Вукајлији ми вичу људи врати се, плачу од смеха, као до јаја им је... Ја те нове људе који се смеју мојим форама ни не знам (отишао пре три године), оно... И тамо сам, кад сам тек почињао, писао као змај. Сваки дан, по цео дан. И брзо сам се пробио, пар дана сам био чак и у првих сто... Да сам наставио тим темпом, данас бих био у првих десет, гарантујем. Али нисам наставио. Тако је и са блогом. Када сам тек почео, био сам популарнији него сад. Јесте, многи су ме пљували, али су ме и многи готивили. Сад ни не пишем као што сам некад. Некако, све што радим је глупо и бесмислено. Вероватно зато што сам одрастао. И поново постављам себи питање и ево смејем се као луд - И шта сад ми, нинџе, да радимо? 

Прочитај

Зашто треба да набавиш мачку

Мачке су изузетне, фантастичне...

Нису верне као пси,

али су господари времена,

живота и смрти...
Макар им то можеш видети у очима,
по начину хода,
пажљивом одржавању беспрекорности крзна...

Наравно, никада им нећеш бити раван
и сасвим сигурно никада неће учинити
нешто изузетно за тебе
као што би то умео кер...
АЛИ.
Мачка је посебна јер је мораш освојити...
Мораш учинити све што је у твојој моћи да јој угодиш,
да би једног дана добио награду за све те месеце и године...

Знам, звучи сулудо,
али замисли тај трен
када након толико бриге и труда
твоја мачка коначно дође,
сама од себе,
легне ти на груди
и преде
и цео свет поприма димензију тог благог вибрирања
при фреквенцији од двадесет до двеста херца
и чак да ништа није у реду
одједном све је реду,
живот је једна линија над којом имаш апсолутну контролу...

И ако си довољно срећан
да проведеш добар број година са једном мачком
осетићеш како вам се душе спајају,
видећеш своју мачку или свог мачора
како спава на идентичан начин као ти (или ти спаваш на идентичан начин као он/а?)
видећеш исти поглед,
исти покрет,
исте мисли једне душе у два тела
и онда ћеш схватити колико је лепо
заједнички владати светом
иако ћеш до краја свог живота морати
чистити длаке са кауча
и ићи у продавницу само по млеко
и бити вечни вратар
бићу које би кер могао уништити,
које би ти могао уништити,
а које и даље суверено влада над читавим светом
већ хиљадама година.

А сада иди и пронађи своју мачку
и загрли је чврсто
а онда бежи
јер ће ти одсећи уво.

Жути образ мачора Мићуна зиме господње 2014.

Прочитај

Кокос авантура из другачијег угла

Отац Манастије и Нарендије Сташић је био амбасадор. У суштини је био богати продавац перика и ботокс препарата, али о томе се у њиховој близини није говорило, иако су обе сестре то врло добро знале. Живеле су на мору, у близини Еквадора и било им је сасвим лепо током свих тих врелих дана и ноћи. Њихова мајка је била краљица на неком црначком острву у близини, па је због обавеза често одсуствовала од куће. А и отац је често лутао по Холивуду продајући лепоту и иновативне перике од коњске длаке, па су сестре биле често препуштене саме себи.  

Манастија Сташић је била три године старија и пет центиметара виша од Нарендије Сташић која је била сасвим мала, попут једног од оних малих црња које виђате на филмовима. Манастија ја била буцмаста, паметна и страшно организована, а Нарендија је била слободног духа, имала је размак између зуба и често је ишла у пустоловине. Сестре су седеле поред базена, а Манастија је проверавала у роковнику обавезе и наглас их набрајала:

1. Устати - решено

2. Опрати зубе - решено

3. Доручковати фино јер доручак је најбитнији оброк дана - решено

4. Ручати фино јер је ручак врло важан оброк у току дана - решено

5. Лежати на лежаљци - решено

6. Попити лимунаду и освежити се - Хм. Наро, идем по лимунаду, 'оћеш и ти?

Нарендија је добацила да неће и покрила се часописом по глави. А када се Манастија вратила имала је шта да види. У ствари, да не види. Њене сестре није било.

Само је часопис лежао отворен ту и то је све. Манастија је померила часопис и шокирано узвикнула - МОЈА СЕСТРА СЕ ПРЕТВОРИЛА У КОКОС! Почела је узнемирено да скакуће унаоколо све док се није оклизнула и упала у базен. Онда је отишла да се пресвуче па је наставила да узнемирено скакуће. У међувремену је почела да пада киша, па је она, не знајући шта да ради, унела кокос у кућу и отишла да им направи по сендвич.

Дани су пролазили, а Манастија је увидела да постоји могућност да су је бог или ванземаљци наградили што је била добра девојчица па су јој давежа од сестре претворили у кокос. Кокос је био кул. Јели су сендвиче заједно (Манастија би им направила по сендвич, па би, пошто Кокос често није био гладан, појела и његов то јест њен), играли се (Манастија га је бацала у вис и хватала и котрљала и свашта), пливали у базену и сунчали се по цео дан. Родитељи су били толико заокупљени послом да нису ни приметили ту наглу позитивну промену њихове кћери. И тако су дани пролазили, а Манастији је, иако супер у овом издању, недостајала сестра која ће је некад почупати за косу и вриштаво се смејати и гађати је бананама.

Две године касније, Манастија је делила сендвич са својом сестром Кокосом (у коју је у међувремену страшно стекла поверење и причала јој је најповерљивије тајне и слично) и таман кад је говорила - Коко, ти нећеш појести тај сендвич, је л' да? - десило се чудо. Однекуд је искочила Нарендија, права Нарендија, са размаком између зуба и скроз накежена - ПА ДЕЕ СИИИИ МАНООО! Што причаш са кокосом? 

Манастија је била у толиком шоку да се онесвестила. Када се пробудила, Нарендија је седела поред ње. 

- Ти... Ниси се претворила у кокос? 

- Хахахаааа... Побогу, наравно да нисам. Само ми је било вруће и смориле су ме те твоје форе са читањем обавеза и побегла сам у Норвешку и тамо су ме сви звали Мали црња јер су сви тако бели Манастијаа, као снег! 

- Ма ти лажеш. Ја баш волим моју сестру Кокоса. 

- Ало. Па ја сам Кокос, Нарендија. Је л' капираш? 

- Нарендија?

- Да, ја сам. И остајем. Да се играмо стално.

- Можеш да останеш ако ћеш се звати Кокос. И мораш ми правити сендвиче стално. - усхићено је говорила буцмаста Манастија. 

- Исусе Мано, сахраниће те та шизофренија.

- Ћути ту Кокосе један.

Прочитај