О трагу у времену

Неки људи концепт уметности схватају преозбиљно. Уметност је, насупрот томе, игра, нота уз коју скакућеш маштом...Ја је видим као такву. И нисам сам. 

Шта је уметник? Размишљао сам мало о овоме, и најближа ствар одговору је - стаклар. Сви уметници овог света су стаклари. Објаснићу касније зашто.

Све приче су већ испричане и све слике насликане, и сваки иоле паметан човек не може да не види понављање пар мотива кроз историју, пар мотива на којима чучи свет. Тако је једноставно. Ти мотиви су као вода. Вода нема мирис, боју и укус. Немају ни они. Не постоје одговори на питања попут - "како мирише љубав?" или "каквог је укуса похлепа?" или "које је боје смрт?". И они ће, као и вода, бити ту дуго након нас. 

Дакле, не постоје нове приче које можемо испричати, наше је само да их обликујемо, да направимо пехар, чашу из које ћемо сви заједно пити, воду. Вода је кротка, да се обликовати. Ако направиш коцкасту чашу, са изрезбареним коњима и лепим дамама, вода ће постати коцкаста. Ако пак, направиш округлу, дубоку чашу, као море, и једра, са урезаним именима пирата и белосветских битанги...Па, знаш већ. Вода ће ти се поклонити и постати дубоки округли океан. Све што желиш. Зато су сви уметници као стаклари. Можда не бирамо причу, али свакако бирамо начин на који ћемо да је сервирамо.

Вода ће отићи, у облаке, па хиљаду километара даље, и онда ће пасти, на неке друге људе, исте људе, ми не одређујемо курс воде, ми се бавимо нечим другим. Ми дељемо пехар који ће остати иза нас. Који ће говорити каква је наша вода била. Пехар који ће јој давати и боју и мирис и укус. Пехар који ће дефинисати воду нашег времена на један, одређен начин, за вјек и вјеков. 

Ред је живот, а уметност хаос... О трајању говори васиона за себе - само понегде(?) постоји живот, а хаос је свуда. Из конфузије и хаоса настаје уметност, а из реда и хармоније настаје живот, тако то фунционише, отприлике. Постоји две ствари које су привлачне људима код уметности. Једна је лепота. Индивидуална ствар, наравно. Дакле, не постоји могућност да се сви људи овог света сложе да је ово лепо или оно лепо, баш свима. Али постоји једна ствар око које се сви морају сложити. Уметност опстаје. Уметност надживљава.

Океј, можеш ући у историју и не бити заборављен, спомињаће те једном годишње, на часу, клинци ће доцртавати пенисе на твоје слике и мрзеће те, јер морају да знају све о теби. Све те године за које те је видело тону људи, изазиваш само негативне ствари. Постајеш предмет мржње уместо обожавања. И што је најгоре, тако кроз читаву вечност. Могу се и ја уписати у историју као први лик који се убио миксером, али ми то, срећом, није циљ. Имам паметнија посла.

Уметност, твоја уметност, ће те надживети. Неће те се само унуци сећати као џангризавог старца који слини, читаће те и неке младе хотоће од студенткиња и смејаће се твојим лошим причама, и волеће те, не знајући какво си говедо био. Дивиће ти се, иако никад ниси био квалификован за то. Оставићеш траг у времену. Уметност. Јер, шта ти друго преостаје? Да градиш нешто монументално, немаш ни пара ни искуства. За било какав други траг у времену си потпуно неспособан. 

Дакле, уметност је само фора за прекраћивање дугих дана и урезивање себе у вечност. Можда превише серем, али тако ми изгледа.

Није ствар у причи, већ како је причаш. У праву су они, који кажу, да су уметници најчешће изузетно порочни. Хајде ти стварај нешто стварно добро, насуво. Добро да, стварно јебено добро - мораш бити ван себе, или пијан или дрогиран, луд, нешто... Замисли какав је осећај знати да нећеш бити заборављен оног дана када умреш? Чак ни за годину или две... Нећеш бити заборављен, можда сто или двеста година. Ако си стварно добар, и много више. Замисли. Замисли то као што замишљаш укус воде. Не замишљаш га, зар не? Осећаш га. 

Прочитај

Поздравља вас Паја Патак

Било је то једно од оних суморних вечери које проводиш гледајући очајне емисије на каблоској и једући једну од оних инстант вечера из микроталасне, са ногама подигнутим на сточић сагледаваш ништавило опција да се у будућности нешто промени. Када сам довршио вечеру и схватио да нема више пива у фрижидеру, баталио сам и те-ве, нисам могао гледати ништа осим историјских канала, а да се прво не припремим, потапајући живце у неки алкохол. А те вечери ми се баш нису гледали историјски канали. Уместо тога сам отишао да проверим мејл и промувам се по мрачним чет собама, мислећи - можда нађем неког довољно занимљивог, па ови сулуди сати не буду узалудно бачени у ноћ. На мејлу ме је сачекала гомила глупости - флајери, флајери, рекламе проклете, осећао сам се угрожено, али, негде при дну те листе ђубрета, била је порука, нико други до моје бивше жене. И овај пут ми се подигла коса на глави, најежио сам се, угледавши прву поруку од ње, након две године. 

"Шта ли сад хоће?", питао сам се. "Можда ауто? Кућу је већ узела. А, да, и ауто исто. Она слика што је остала код мене! То је, сто посто. О, драги Боже, хоће ли ме икада пустити на миру?" Отворио сам мејл, држећи прсте преко очију, а онда сам мало прочкиљио, не желећи да ме погоде неке гадне вести попут "Драги, на основу пресуде дугујеш ми, такође, и микроталасну, твоју лошу инстант вечеру и шест хиљада радних сати, које ћеш провести рибајући моје подове. Наравно, нисам задовољна пресудом, жалићу се, то је све што добијам за сву ону љубав коју сам ти поклонила током те дуге четири године?!" Почео сам да читам, у једном тренутку склонивши руку са лица, да боље видим. На крају сам си, у неверици, опалио освешћујући шамар, и шизофреним нападом смеха јечао неколико минута. Моја бивша жена ме је звала на венчање са, узгред, мојим некадашњим шефом и пријатељем. 

Била је најгора супруга икад. Очајна у свим белосветским активностима, добра само у кревету. Мислим да јој је узор била Клеопатра, та битанга, упропастила је једну империју, ни осврнула се није... А мене је, по узору на купачицу у млеку, моја бивша жена, уништила, оробила и оставила, без имало кајања. За све су криви моји историјски канали, кажем вам ја. Не би она, никад, ни чула за Клеопатру да није њих.

Навукао сам одело, једино које сам имао, са флеком од кафе на црним панталонама (није се примећивала много), и отишао на венчање, да видим шта има ново, поред тога да су се моја бивша жена и мој бивши шеф спанђали. 

На венчању, класика, све раскошно и фино, умало да ме не пусте унутра, али имао сам позивницу и личну карту, возачку, чак и слику са венчања, од пре седам година. Очекивао сам и детаљан претрес, па сам обукао гаће са Пајом Патком. Шта ћу када сам један од оних филмских сумњиваца, које увек проверавају и претресају. Није да носим турбан или тако нешто. Једноставно, имам ту сумњиву фацу. Попут Кума. С тим што су њега морали свуда да пусте.

Узео сам пиће и задржао конобара, искапио пиће и узео још једно, па онда продужио даље, да спопадам средњовечне даме у хаљинама са изрезима до дупета и великим деколтеима, жељне да покажу како одолевају зубу времена. Можда нисам време, али бих могао бацити нешто под зуб, мислио сам. Пришао сам једној, поприлично сјајној плавуши, смешкала се, видело се да јој гори под ногама, да јој треба мушкарац, јер је већ превалила четрдесету, а није имала никог да јој обезбеди две најбитније ствари на свету - новац и секс. Схватио сам да су то најбитније ствари икад тек када ме је млада, иначе моја друга жена, напустила. У међувремену, кум је наздрављао, сви су се кикотали, а онда је завладао моменат тишине, и млада ме је позвала да одржим здравицу. Човече, чак ни на сопственом венчању није престајала да ми загорчава живот. Био сам очајан у здравицама, и у свим јавним наступима, мој живот је био јавни наступ и све што имам да кажем говорио сам без устезања, па ми је било тешко изаћи из рутине, и рећи неке усиљене речи, пред хиљаду људи.

Рекох: "Лепи сте ми, нарочито ти драга, видим да и даље посипаш тону шљокица по себи... Пази се ортак, тровање тешким металима ти ноћас не гине", сви су се смејали, ја сам се смејао, "Груди су ти и даље поприлично чврсте, чак и након четири године нашег брака, што је за сваку похвалу. Знаш и сама колико сам волео да их гњавим. А ти момчино, јеси коју годину старији од ње, али добро се држиш, то је оно најважније. Што се тиче куме, куму приводим кући, јер је пијана к'о гузица и треба јој мушкарац у животу. Иначе, поклон од мене, за вас, је она божанствена слика која је стајала у ходнику, а коју би ми сигурно захтевала, чим би пронашла неки леп, бели зид у вашој новој вили на обали мора. Није да сам завидан, али када сте голи и препланули, кога боле курац за уметност?"

И док су ме четири битанге у црним оделима скидале са столице, моја бивша жена је најављивала пету тужбу, а кума је трчала за мном, пијана, љубећи ме, док су ме износили напоље, у гаћама, са којих је поздрављао Паја Патак. 

Прочитај

О рмбању, вештичарењу и љубљењу, укратко

Дакле, причајмо о пословима. И још неким занимљивим стварима. Трунем, људи, у једном магацину италијанских павлака. Пропадам, што умно што физички. Добро, физички никад нисам ни добро стајао. Е сад, за умно стање, неки кажу да ни ту нисам никад добро стајао, али ја то одбацујем као злонамерне клевете. Дакле, да је наша држава иоле паметна (Боже, никад нисам волео да се петљам у те ствари, да изигравам неког новог Че-а, реално ме заболе патка за беду из које никако да се тргнемо, то је део народног фолклора, не може се то мењати сада, али ова једна мала реченица мора бити написана, видећете и зашто), овакви магацини никад не би ни постојали.

А ја се не бих, осећао као говно, сваког радног дана од шеснаест часова. Некад, када успем да се скачим ментално, осећам се као говно и раније, рецимо од четрнаест часова. И све зато што држава не може да чукне једну фирму која би производила павлаке јебене или чачкалице. Сточари се жале како им нико не купује млеко, а шума нам гори којекуде, уместо да ти исти сточари живе нешто мање бедно него до сад, а та шума буде претворена у неке силне милионе чачкалица. Мада, какву би управу та чачколика фирма добила, вероватно би у списима писало да од једног дебла производе чак десет чачкалица. А они камиони балвана што би пичили за несретну Мађарску, то ником ништа. 

Но, ово је приватна фирма. Постоје двојица газда, један је, класика, мали дебели и боли га  курац, а други је висок, леп и згодан, и носи ципеле од 'иљаду евра, које су, изгледа, прављене за оне шуњалице мисије у Хитмену или тако неком стелт серијалу. Код њих се еволуција брже десила, па су већ поделили на вишу и нижу расу људи, овог малог би болео курац и да живи у шупи са четворо деце, док је овај високи сасвим сигурно био одликаш, јебач и спортиста, у младости. Што се тог, супер човека тиче, он се само појави, као дух, не чујеш га док га не видиш, а ни тад га не би чуо, да не проговори. А кад проговори, сви на ногама, пратимо га кроз магацин, к'о Титу. Онда нађе нешто да закера, те зашто ово, зашто оно, кења као познавалац фенг-шуиа и екстремни љубитељ наше естраде. Оп, шта ми је данас, сад сам ожеж'о и по естради. Ал' како да будеш искрен и фин истовремено, како? Једна од најтежих ствари које сам постигао у животу. Наравно, пошто сваког радног дана ресетујем мозак у шеснаест часова, нису ми још сви системи за финоћу потпуно функционални. 

Након овако буђавог пасуса који, реално, никог не занима (осим незапослених, два милиона, који искривљеног погледа и разјапљених уста чекају да кажем да дајем отказ). Такође имамо и шефа, који у принципу ради исто што и газда, само што је плаћен да буде нешто већи кретен од газде. Пређимо сада, на раднике, морам да нагласим, једне приватне фирме. О државним не смем да причам, ем што сви знамо какве су фирме, ем што би ме ДБ привела одма', јер клеветам државу. Не д'о Бог да имам твитер, запратили би ме, аутоматски, и тамо. 

Постоји неки баланс у универзуму ове фирме. Колико оних који раде због плате, толико оних који раде да би се у шеснаест часова, за разлику од мене, осећали важним, дајући смисао свом животу. С једне стране, тужно је то када мислиш да све најбоље умеш, па свима отимаш посао и радиш за тројицу, поносан како си добар радник. С друге стране, само напред чово, мене реално боли патка, пребацио триста картона преко руку, или хиљаду, ја ћу бити подједнако скењан у шеснаест часова. С треће стране, ове накарадне медаље, директор то јако добро види, и јако слабо награђује. Мени скине петсто кинти на плати, а теби дода двеста. Ја сам, за петсто кинти мање, пребацио бар две 'иљаде картона мање, а ти си за двеста кинти више, разбио гузицу од посла и имаш фејк смајл кад год се појави неко вишег ранга. Не могу да кажем да сам сачувао достојанство, (откуд мени то?) али реално, боље сам прош'о, са тог аспекта. С четврте стране, ти си срећан и испуњен, магацин је твој дом, а картони твоја деца, и немаш амбиција да постанеш неко мудо. Док ја, који не успевам ништа добро осим пара да пронађем на том послу, морам да пишем, певам, играм и покушавам да смувам неке врх рибе (морам, нажалост, да нагласим, да мој напаснички приступ, који иначе ради код обичних жена којима се допадам, не функционише код фантастично извајаних женки, чак ни сада, када сам запослен човек) да би се иоле остварио.

Но, вратимо се на мој недостатак амбиција. Једна персона ми рече да је то све до хороскопа. И, ја ти се бацим, мало, у те воде. Извуче ми нека кевина колегиница подзнак, Бик, јеботе, ето доброг почетка. Дакле, када сам мало прекопао нет, поред чланака из Трећег ока о вампирима које 'ране са вјештачком крви и малокрвним дјевицама које су уствари ванземаљци, пронашао сам и оно што сам тражио. Дакле, у комбинацији Девица-Бик, добијамо најгору варијанту коју је свет видео. Те опасни, себични, гадни, безобразни, нерадници и битанге, без претеране жеље да се истичу на послу, и томе слично. Пронађох се ја, тотално. Онда ти узмем, пошто ме то, тако, погоди, да се комбинујем са женкама. Сад ти ја видим зашто су те конекције пукле попут мог вајрлеса у једанаест часова увече. Није то зато што сам ја кретен, него зато што нам се не поклапају наталне карте. Добра ствар. 

И тако, почнем ти ја да шаљем женама, зашто сам, уствари, кретен. "Ево ти, жено, упоредни хороскоп, 'ел видиш да нам није суђено?" Пошто сам одувек читао хороскоп, из знатижеље, а сада га читам сваки дан, почињем полако да сумњам да сам огрезао у окултно и да нема повратка. Сад кад крене нумерологија, па некромансија, буди Бог с нама. Има да пишем за Треће око и да још будем плаћен, за разлику од већине аутора који то раде да би отворили очи свету. 

Но, још једна фантастична ствар. Имамо једну једину продавницу која нам је близу (фирме). И сви се хранимо тамо. Јео сам прекјуче неке саламе, дошао кући и запатио температуру. Испрва сам мислио да је овај Западни Нил, за који сам чуо пар дана касније но сав нормалан свет, јер не гледам тв, а нисам имао при руци новине. Гледам ти ја, квржицу од уједа комарца на прсту, бокте, рек'о то је то, отићи ћу у заборав, за десет година ће ово бити блог непознатог аутора, па мајку вам јебем, чачкајте мало, имате ту, пред носом, скривен линк до фејз профила, па од фејза до пријатеља, па од пријатеља до родитеља, па од родитеља до телевизије, да ме, макар, постхумно неко промовише, кад већ нико неће сад, док сам жив и читав, румених образа. Румени образи, наравно, од температуре, док ми душа напушта тело и враћа се, уз бол и јад који ме прожима. Јој бре, никад више саламе у животу, кад већ није Западни Нил, а ја контам да идем, ако ме до сутра не прође, код моје фабулозне докторке. Знаш каква је нова амбуланта у крају, нема гужве, сестра фина, супер, а докторка... Плава, млада, са секси деколтеом и најопуштенијом спиком икада... Тачно ти дође да будеш један од оних хипохондрика што је гледају сваки дан. 

Гледаћу сада неки филм, да скренем мисли са испита, шљаке, једне жене што ми мозак попи и тако тих, немилих ствари у животу. Хајде да постанем велики аутор, да се појављујем на телевизији и да седим гајби и пишем неке небулозе, ујутру за новине, а увече за свој рачун, и да будем плаћен за то, јер сам велики аутор поезије и прозе, љубљен од стране хиљада обожаватељки и вољен од стране само једне жене, која ми, трудна са четвртим дететом, кува поноћну кафу и само седи ту, гледајући ме лепо и дајући ми инспирацију. Муза, једна, перманентна, ми треба. А ни хороскоп ни посао не обећавају ништа добро за мене, јер сам се родио у грдној комбинацији знакова, и смотан сам, лењ и безобразан, која би жена могла ово да воли? 

Поздрав за даме, моју већинску публику, остало су углавном докони или геј мушкарци,  филозофи, умало да заборавим, поздрав и за њих, али даме, кад год ми нека нова лајкује страницу на фејсу, ја отворим профил и кажем - О, какве ноге. Прелепе жене читају моје баљезгарије, и лајкују ми љубавне ствари, како и не би, која дама не би желела да буде муза неком шалабајзеру, да јој он пише љубав, а да му она одговара са хвала... А оног тренутка када би престао, дама би се опет вратила, опет би изигравала љубав, да би добила парче фантастичне уметности, и потенцијално, светску славу, или локал славу, свеједно...Боже, само једну која разуме, једну која воли, ако може, са паром складних сисића, и погледом који ће се изнова и изнова урезивати у памет, сваки пут када ме погледа. Немој да буде иста као ја, на шта ли ће ти пробисвети од наше деце личити...Нека буде потпуно супротна, са трунком разумевања, када ми дође она црна минута, и морам да пишем, нешто, некоме...

Хајде сада, јавите се, моје даме (знам да нећете, ал' 'ајд) да поклапамо наталне карте, и уклапамо знаке, па да се, једна од вас, доконих удавача, лепо поклопи са мном, и да заживимо. Или сагоримо, као наше шуме. Свеједно.

Прочитај

О бритви и бројаници

Бритва и бројаница, неко их је оставио пред мојим вратима. Мислим да ми покушава рећи нешто, тај забринути доколичар, који нема паметнија посла него да брине о мени. Стављам их, у ћошак до врата, поред корпе са офуцаним беж панталонама и неком пожутелом мајицом. 

Чим је нестало вина, сколиле су ме мрачне мисли, помишљао сам чак и да их употребим, бритву и бројаницу, да се доведем у ред, и да живим један од оних живота, са сталним запослењем и породицом, недељним ручковима и вечерњим главобољама, један од оних живота у ком целе године планираш и планираш летовање, које на крају крене наопачке. Брзо сам заспао, не учинивши ништа непромишљено. Ако си срећан, зашто мењати? 

Пробудио сам се, ванредно, рано ујутру. Сунце се већ дигло, није да сам марио, и било је хладно, отворена терасна врата су се постарала да јучерашње топлоте не остане ни у траговима. Био сам жедан. Као и сваког јутра. Вино. Док сам ишао до купатила да си сипам воду у неку празну винску боцу, учинило ми се да сам чуо нешто. Одгегам се до врата, кроз шпијунку видим неке ствари испред врата. Отворим их брзо, крајичком ока хватајући мрачну прилику како затвара лифт.

Иако мамуран и бос, почео сам као махнит да трчим низ степенице. Након четристо степеника, које сам, у моментима очаја и доколице, бројао идући ка мом изнајмљеном стану, нашао сам се у холу зграде. Сећам се како бих се удубио у бројање, а онда би неко дрекнуо, и ја бих се вратио на почетак, у приземље, да кренем изнова. Чова у црном је управо излазио из зграде. Потрчао сам још мало и снажно га ухватио за раме. Окренуо се полако, и погледао ме.

"Поп?", рекох изненађено. "Поп.", рече он, "Шта си очекивао?" "Не знам", рекох, "ал' попа нисам сигурно." "Што, је л' свештеници не могу бити добротвори?" "Па, претпостављао сам да сте заузети молећи бога за хиљаде нас, неверника, рђавих људи..." "Ихх", насмеја се он, седајући на  мотор. "Е, што се тиче оне одеће, и оне бритве и бројанице... Зајеби. Лепо ми је овако." "Само сам ти понудио излаз, момче", рече озбиљно, "Не бих желео да те видим на улици кроз недељу-две. Ионако касниш са киријом предуго." "Ма, средићу то већ некако", рекох одмахнувши руком.

"Желиш ли да се исповедиш? Седај, сине мој." Сама идеја вожње на харли дејвисону иза човека у мантији, са свим светим као подршком, чинила се сасвим добро. Сео сам без речи, иза попа. Возио је добрих петнаестак минута, ветар ме је шибао по лицу, и једва сам дочекао да стане. Сва она јурњава и ова промаја нису никако биле добре за мој мамурлук. Зауставио се, испред једне од оних кафана на рубу града, у које не залазиш ако немаш добар разлог, а где ћеш наћи бољи разлог од небеског?

Већина пропалица, варалица и криминалаца нам је поклонила по поглед, евентуално два, и наставили су са својим причама и пивом, повремено претећи бармену да ће га исећи на филете. Наручио је два коњака, а потом скрстио руке и уперио поглед у мене. "Па, хоћемо ли? Шта год да кажеш, неће изаћи одавде, то знаш." "Па, попе, не знам одакле да почнем." "Од почетка", рече он, прекрсти се и суну коњак на екс. Онда махну руком да му донесу још један.

"Почетак је, био, давно. Почећу из средине, па како буде. Дакле, био сам блентав клинац, средњошколац, имао сам неки качкет са грбом Чикаго Булса и стално сам га носио. Повремено сам и, устајао ноћу да бих гледао баскет мечеве." Погладио се по бради и наставио да зури у мене.

"Е, све се то променило једног дана. Одлучио сам да упишем сликарство." "Уметник, дакле.", закључи он. "Па, и не баш. Не памтим када сам нешто насликао, извајао, написао. Далеко од уметника." "Зашто не урадиш нешто по том питању?" "Попе, је л' ово исповест ил' није? Ја причам, ти задржаваш коментаре и сугестије за себе, док не завршим." "Дедер. И наручи још по једну." "Упознао сам једну девојку. Сан. Знаш, црна коса, лепо лице, фигура фантастична, личност откачена, уметничка... Потрајало је три године. Знаш већ, не можеш спојити пса и мачку и очекивати вечност у благостању. А била је...мало парче раја на земљи. Од оног момента када је изашла из нашег лошег изнајмљеног стана па до сада, нисам повукао ни линију, нисам написао ни реч, нисам се чак ни играо упаљачем или просуо вино по новинама... Све форме моје уметничке личности су нестале када је моја муза искорачила у свет."

"А ти попе? Која је твоја прича?" "Па", отпоче споро, "и ја сам био један тако, млад и изгубљен човек. Чукао сам гајбе, ништа крупно, знаш... И исповедио сам се, по први пут у животу, за оним тамо столом, на баш овом месту. Знаш, шта год да си урадио или ниси урадио, када то кажеш на оваквом месту, не чини се страшно. Сви око тебе су сто пута грешнији од тебе. Ухапсили су ме, једног сунчаног дана, убрзо након што сам се исповедио. У бувари сам схватио да момцима попут нас треба представник пред Богом." "И, тек тако су те примили у цркву?" "Нее, наравно да не", насмеја се, "Морао сам прво да обавим пар ствари. Покајање, Богословија, женидба..." "Зајеби попе, не бих мењао мој удобни живот за твој. Јуриш грешнике по граду покушавајући да их спасеш од рака, алкохолизма или неке, нешто крвавије и брже, смрти." "Размисли сине, и покушај. Осећаћеш се боље." "Па, требао бих да кренем", рекох, довршивши коњак.

"Нек те Бог чува", рече поново се уозбиљивши. "Узгред", додаде, "рекла ми је да нећеш послушати." "Молим?", рекох у чуду. "Поздравља те попадија. Срећно у животу, човече. И употреби ону бројаницу, па онда бритву."

"О, зашто ли сам излазио из стана?", упитах се. "Морам у кревет. Сувише много рехабилитованих грешника, за један дан. Или годину." 

Прочитај

Затворених очију

Сувише уморан да бих живео. 

Прочитај

Далекој

Причај ми нешто лепо,
о брисхалтерима,
тим божанским оковима,
или о боји твог кармина;
трула вишња,
ако се не варам.

Причај ми,
о месецу,
какав је био синоћ,
да ли је заљубљено зурио у тебе,
као ја?

Причај ми,
само причај,
за нас двоје
границе су само замишљене линије,
а године само број...

Реци ми:
не брини,
реци ми
неће ова клетва постојања
потрајати...
Дуже него наша љубав. 

Прочитај

Батали

Лежим, са једним великим проблемом који ме тишти. Недовољно сам пијан да пишем o љубави, а сувише сам пијан да бих могао да размишљам и пишем нешто, рецимо, добро и дубокоумно. Примећујем једну ствар. Иако поприлично пијан, и даље сам свестан правописних грешака и куцам сасвим добро, и брзо. Срастао сам са овом, тастатуром. Десетине хиљада слова су нас сјединиле. Волео бих да ова љубав вечно потраје. Вино. Тастатура. И ја. 

У овај лаптоп, када је купљен, био сам заљубљен због моћности компоненти и савршене естетике, коју сам прижељкивао толико дуго. Био сам јако много заљубљен. Сада, та љубав се полако претвара у једну од оних сентименталних љубави, као кад волиш деку или баку. Хеј, ђеде, шта радиш тамо горе? 

Гладан сам, али из саосећања према људима који раде, не силазим низ степенице, јер знам да ћу их пробудити. Глад је можда, лоша по човека физички, али је добра, за душу, коју не осећам, још увек је лагана, упрљана само ситним гресима... Када њену тежину једном почнем осећати, знаћу да сам прешао границу без повратка. Схватам да и ја радим, сутра, прву. Киван сам на свет. Јер се не врти онако како треба. 

Умримо, сви, у овој чамотињи. Ушушкани у топли плам љубави. Напослетку, то нам једино преостаје.

Прочитај

О лошим дамама

Има нешто, тако привлачно у моделу грешне жене. Тако је добар осећај, у кафани, преврнути неку лошу, у крило. Само да се смеје, онако, кикотом пуним, безобразним... Довољно да је пожелиш, и заборавиш, на све. А ја, већ по навици, шапућем љубав. Лоше никад не падају на љубав. На несхваћене трубе. Лоше, никад нису пробале љубав. Ако и јесу, било је то једном, кратко и лоше. 

Романтична поезија их не дотиче. Ни бескрајно небо их не дотиче. Ударац, по гузи, их не дотиче. Њихова хладна срца, тешко ганути можеш. Можеш их волети, али никад не бити вољен. Њихова пажња траје колико и осмех, чим пожелиш чашу вина или да одеш у тоалет, сматрај се историјом, лоше даме имају изузетно лоше памћење. Неће те сачекати ни да купиш цигарете, а камоли да се вратиш из војске. Није више ово, велика народна армија, па да нестанеш на три године у далеким планинама, ошишан на кратко... Шест месеци, са слободним викендима. Али лоше даме, са добрим деколтеом и добрим ногама, одлазе са првим дрипцем који им каже да су лепе, на нимало поетичан начин. 

А пропали студент, пише песму, у ноћној увертири за сутрашњи испит, са тамним месецом над собом, док га гризе жеља да попије нешто, жестоко. Испит ће проћи, љубав ће проћи, свет ће проћи... Али кикот лоших дама ће се и даље разливати васионом. 

Ето вам, велики мислиоци космоса, објасните ми лоше даме, али објасните ми једноставно, као да разумете. Лоше даме раде све добре ствари, осим једне... Не постоји начин да их задржиш, или сачуваш, не можеш то... Док седимо у кафани, са лошим дамама и лошим вином, од ког боли глава, студент се увија над старим столом и пише песме, једној лошој дами, која ће га, ни не слутећи, учинити познатим. Младост и лоше даме иду под руку... Али само једном. Једном ће ти лоша дама дозволити да је додирнеш, да пољубиш и помилујеш, а онда ће нестати, безобразним кикотом проносећи бол кроз твоје младо студентско срце. 

Тако је било, и тако ће бити. Магија лоших дама и даље траје, и трајаће вечно, а нико, не зна, зашто.  

Прочитај

Ток мојих мисли бр. 5

Није ни чудо што сви призивају Исуса, или неког другог војно способног бога, да спасе свет. Бичарке, бичарке свуда. Прерушене у прсате мјеталке, угледе студенткиње са просеком 9,8 , плавокосе клинке што играју фудбал, уметнице у карираним кошуљама, и оне ћутљиве, из библиотека. Када спознаш праву природу жена, често пронађеш да су оне најгоре уствари најбоље. Седиш на тргу и гледаш тону пијаних мјеталки како скачу и певају. Лудо и пијано, мислиш, јадни ли су њихови мушкарци... А онда их упознаш. Све у вишегодишњим везама, једино што раде - пију, и њихови момци знају за то, често им се и придруже. Замисли, имаш мјетал девојчицу и једина гадна ствар коју ради - понекад попије пиво. Реално, не може боље од тога. Поред свега, разуме те и кад мамуран дођеш кући. 

Предложи ми данас, једна добра другарица, да се пријавим на конкурс за стенд-ап комичара. Јој драга, као да ми се и овако довољно не смеју. Што је најгоре, размишљам да одем. Знаш, нисам исти човек овде и тамо. Бојим се да сам шизофреничар, човече, јер Митоман и Јанко су два различита човека. Овај, Митоман, то ти је кењатор, филозоф до сржи и само прича о вечној љубави и важности потраге за истом, стално пише неке лоше приче и често заспи пишући. А Јанко, сасвим други пајташ, покретна комедија, изгледа као карикатура човек, зајебава и знанце и незнанце, и пречесто говори о грудима, за комп је ћале, и игра најочајнији фудбал икад виђен, са талентом да улети у невољу за трен ока. Но, кад сам се, сад, овако објективно нахвалио, пречесто испадам разочарење за људе који ме знају само овде, па ме потом упознају уживо, а ја им кажем свашта, читав свој први утисак изнесем, уз гримасе или само осмех, и то је довољно да насмејем људе, чак и случајне пролазнике. Понекад то повлачи депресију, јер свако жели да га понекад схватају озбиљно, али, захваљујући новом моделу поодвојене личности, успевам да заобиђем и тај проблемчић.

Много ме људи воли, исто толико ме и не воли. На крају, кад се све сведе, ја сам богат човек. Или не. Не знам, никад ми нису требале паре. Видећемо са колико пријатеља располажем када упаднем у неку гадну невољу. Па, од моје последње повреде су прошле две године. Прст има добар део некадашње покретљивости. Чекам сада нешто да ми се деси. Или можда... Шта мислите о организовању лажне сахране? А међу ожалошћене да убацимо наше људе, да броје колико је ко суза изронио. Оно као, кева - шест литара, нека сисата незнанка - четири кома један литара, жена - нула кома три, сувише слане, вероватно плакала пре сахране (или је дехидрација узрок неких других активности), љубавница - стон колд, ни сузу за анализу, и тако даље...

Одлутао сам негде, баш далеко. Вратимо се на бичарке. Уствари, хајде сада, склопимо сви заједно руке и подигнимо их изнад глава, да се помолимо Богу (учините ми, рођендан ми је):

Драги Боже, морам да те замолим пар ствари. Сви ови људи се моле уз мене, да би појачали сигнал и да би коначно чуо шта сам те молио поприлично често током мог досадашњег биствовања. И њима, ако ти није тешко, учини, види шта људима треба. Но, вратимо се на мој проблем. Драги Боже, учукај ми неку заштиту од бичарки, пошаљи два анђела бодигарда, угради ми блокатор емоција или им, макар, наметни забрану приласка на пар километара... И драги Боже, учини да ова мала битанга што се ухватила до мене у коло, учини да потраје, јесам будала, све признајем драги Боже, али само нека је, ту, не могу више да јурим скотове од жена, не могу више... Схватио сам у чему је проблем, брадати чово. Можеш ли, молим те, учинити да не реагујем на самодржеће, кројене за моју шаку, груди и све нијансе црвеног кармина? То би требало фино да шљака. 

Да, док се не појави нека нова, фантастична жена, у карираној кошуљи, са малим грудима, и зготивим је, будећи бичарку у њој. МОЖДА САМ ЈА У ПИТАЊУ?! Можда имам тај неки, луд менталитет, и претварам жене у бичарке, сваку која ми се приближи?! Никад нисам мислио о томе. Човече. 

Не. Дефинитивно не. Бичарке су бичарке, немам ја никакве везе са тим. То су оне клинке што кидају барбикама главе, знаш? Оне што спале кену косу, па онда симулирају секс. Класичне бичарке у развоју. Има једна мала у комшилуку, сад ће седам година. Удавила ми је маче пре пар месеци. Маче које сам требао да поклоним. А онда је дошла, позвонила ми на врата, и кревељећи се, рекла - маца је пала са столице. Бичарка. 

Неки џез пичи читав дан, ова плејлиста као да није на шафтл, како год... Једем мафине што ми је кева донела, а ова финансијска рођенданска инјекција ми заиста прија. Након читавог месеца крпљења за студенску кафу од пишљивих шездесет динара. Фали ми посао неког ноћног чувара, не могу више да будем битанга на кућном буџету... Џабе ова летња шљака кад ми увек требају паре пред крај месеца, и онда узмем пар хиљада, а кажем старом да покупи плату и стави у кућни буџет. А онда, након два дана се, посвађам са ћалетом и читав месец седим без динара. Но, већ видим наслов овог поста. Као и сваки пут када бесмислено одлутам. 

Имам неки стари војни бајонет. Фантастично мирише. Кад смо већ код мириса, имам један проблем. Не могу да будем са женом која ми не одговара по мирису. Све оне супер миришу, оно као, кокос, ванила, јагода, нешто... Али, за неко чудо, мени неки од тих мириса ужасно сметају. Мирис косе и коже... Колико је добар некад, толико уме и да буде лош. И ма колико фантастична жена била, лепа и добра и паметна и све, не верујем да бих могао преко те ситнице да пређем. Нисам пробирљив иначе, реално, каква сам њушка немам права на то, али од скора сам приметио то, мириси су битнији од боја, мириси су свет. Ма колико волео боје, боје ме не погађају као што ме мириси умеју погодити. Ако добро мирише, мачка не мора ништа друго да ради, само да седи ту и гледа како се заљубљујем(о).  Реците ми да сам луд, али тако је. Бејб је лепо мирисала... Баш сам волео Бејб. Све остале су биле, некако, луде. Иако сам им писао фантастичну љубав. Реално, свака је љубав фантастична. Само љубљене нису фантастичне. Нисам ни ја, али, једног дана, десиће се тај клик, и то ће бити то, амор фатал, правимо се французи на тренутак, то је тако романтично... 

Време је да ову хрпу слова приведем крају. Ћао лепи људи. Доза за сузбијање рођенданске депресије, исписана. 

Прочитај

Рођенданска

Слабо осветљена соба. Изнајмљена, у поткровљу старе зграде. Сва обложена у старо дрво, не неко квалитетно. Неко обично, јефтино, жедно и испуцало. За климавим столом, над којим су накалемљене две полице, седим ја. Преврћем по некаквим белим папирима. Има их много, јако много. Обе полице, приковане за сто, пуне су књига. Мојих књига. Углавном непрочитаних. Резерва, спремна за сате доколице. Ту, сасвим неприметно, у ћошку полице, леже и два шпила карата. Знао сам један савршен трик са картама. Само један. И то ми је било довољно. Волео сам ту синтезу статистике и среће, могућности које нуде и ризике које мораш да преузмеш. Злочин и казна. Извукао сам једну карту из горњег шпила и насмејао се. Пикова дама. Какав клише.

У ћошку собе, кревет, са изгужваном постељином. Плава постељина, поприлично стара и бледа. На сточићу поред, флаша нечега што личи на воду и један архаични стрип. Устанем из плаве баштенске столице и пређем на кревет. Посматрам старо дрво, свуда око мене, и ону стару комоду, готово потпуно празну. Све ствари сам држао на фотељи, заједно, претумбане. Лак приступ. Одувек сам желео да си обезбедим лагодност постојања. Поред стола, стоји један, мањи и старији сточић, са теве-ом у црно-белој боји. Поред теве-а стоје две лименке пива. Узео сам једну и начео је, уз цврчање угљен-диоксида. "Па, срећан рођендан." Нисам знао који је број у питању. Одавно сам престао да бројим. Имао сам битније ствари за бројање. Овце, на пример, као последицу несанице. 

Паук је уживао градећи царство око слике јелена на појилу. Нисам га дирао. Можда ће и њему ускоро рођендан. Једина ствар која ме је тиштила била је неумољивост казаљки које су прекидале тишину. Свет је могао да се руши и ја сам могао да лежим овде, мртав, а оне би и даље журно промицале. Отворио сам стари стрип и затворио га. Изашао сам на терасу, очекујући величанствену представу на звезданом небу и месец, светлији но икад, али ништа. Три сићушне звезде и један авион, то је био одбор за мој дочек. "Потрудите се мало следеће године", рекао сам и насмејао се. Онда сам се вратио за сто и почео да цртам по полеђини белих папира. 

Фалила је можда, торта, и музика, фалило је пар пријатеља и највише од свега, фалила је љубав. Ниједна од жена које сам волео и којима сам писао песме није била ту. Помислио сам: "Боже, приказују ли један од оних лоших филмова ноћас?", и укључио теве. Ништа. Само пар бедних емисија о екологији. А са слике на зиду су се смејале три жене и четири човека, укључујући и много млађег мене. "Шта се ти смејеш, пацеру", рекао сам смејући се. Опет сам се изврнуо на кревет. Није био исти као јуче. Био је то кревет за старијег човека но што сам ја, са нешто бољом потпором за кичму и топлијим покривачима. Устао сам и прошетао мало по соби. 

"Па, изгледа да је време за још једну кафу."

Прочитај