Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

19. фебруар 2011.

Реинспирација

Субота вече, кинте нема, друштво растурено, седим кући. Лепо ми је...Шта радити на ово суботње вече? Повратити изгубљено. Одлазим на Вукајлију, кад тамо - малолетници преузели сајт и каљају моје цењено име. Таман. Субота вече, мисија - Рехабилитација. 


Киша лије, улазим у круг болнице. Болница за ментално оболеле, лепо - нема шта. Тетоважа ме жуља, још увек инфицирана. Махнито корачам док ми капи кише улазе у уши, очи, уста...Све ми је мутно, снажно...Отварам врата уз дуг јаук, настао вишегодишњим неодржавањем. Корак из блата, и улаз у мрак. Светло неона је треперило, губећи се повремено. Тетурао сам се ходницима, гледајући разорене пултове и изгребане зидове. Видео сам и прст, одавно смрежуран, како стоји заривен у зид. Није ме потресло. Ходао сам и ходао док су се ходници деформисали у уске вијугаве стазе које сежу до најцрњих дубина...Чуо сам врисак, и погледао лево. Тамо је стајала једна чупава унезверена средњовечна жена са дугим ноктима. Стално је говорила: "пссст, пссстт", а онда би вриснула нељудски. Прошао сам поред ње...Стигла ми је порука. "Спалити пре читања" је писало на крају. Па ако је спалим пре читања, како ћу је прочитати? И како да је спалим кад ми је стигла на мобилни?! 
Много ствари ми није било јасно...Знао сам само да је морам пронаћи. Ходао сам поред ћелија, а неко биће из мрака је шапутало неке зле ствари. Нисам обраћао пажњу, очи су ми фокусиране само на њен лик. Човек са пола лица се створио однекуд. Извадио је велику секиру и кренуо ка мени. Нисам имао избора, пуцао сам. И даље је ходао...Пуцао сам опет и опет. Ништа. Био је тако близу да сам могао да му видим зеницу ока, а ја сам пуцао у њега ћорцима. Потрчао сам уназад, саплео се и пао преко неких болничких колица. Манијак са пола лица је замахнуо и замало ме промашио. Дохватио сам апарат за гашење пожара и ударио га у главу. Опет и опет...све док није пао у локви крви. Нисам био свестан, и даље је мутно...Мутно, мутно све! 
Даљим током, зли језици су све више говорили...Један ћелави буљаш ме је молио да му дам лизалицу, а ја нисам имао. Почео је да шизи па сам му дао оловку, и ударио га апаратом за гашење посред ћеле. Насртали су, одбијао сам их...све док...
Дошао сам до једне мрачне ћелије, сасвим ушушкане мраком и злом које се осећало у ваздуху. Мирис трулежи се осећао, вероватно од мртве болничарке која је лежала пар метара даље. Ту је била она, она по коју сам дошао. Полако сам отварао ћелију, уз неминовну шкрипу...Направио сам један корак, а затим стао к'о укопан. Мала девојчица масне косе је стајала на сред собе, а злобни осмех јој је поигравао на уснама. Језа ме је подилазила, а она је то осећала. Нераскидивом везом везани. Без ње не постојим, ни она не постоји без мене...Кренула је полако ка мени, а ја сам почео да трчим низ ходник. Лево, десно, доле, десно....Трчао сам као луд. Адреналин је учинио да екплодирам, па сам трчао веома изнад својих граница издржљивости. Онај лик са пола лица се таман придизао када сам пројурио поред њега. Застао сам, окренуо се и шутнуо га у главу. "Вратиће се Јанко, јебаће вам матер!" Затим сам наставио да трчим. Чинило ми се да нема краја...И коначно угледах светло, и ону вриштећу жену пред вратима. Затим застадох и узех је за руку. "Ти си сада моја инспирација." "Пссстт", и трк у светлост...
Ужасно је сврбело...Кренух да се почешем, а кинез ме удари по руци: "Но-но!"

2 коментара:

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren