Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

4. јануар 2011.

Како сам победио смрт


- Добро јутро шефе, стигао сам.
- Добар дан Кујуне, добар дан. Слао сам по тебе пар пута, ал' ти ниси хтео да идеш. Одбијаш да ме послушаш, хм? 
- Не зови ме Стамбол, ја се не зовем тако. Ја сам Јанко. И нећу да те послушам, нећу да идем! Ко си ти да ме зовеш, да шаљеш по мене? Ја одлучујем о свом животу, а не ти!
- Ја сам Свети Петар, чувар капија Раја. А ти мораш да идеш, време ти је истекло. Нисам сигуран ни да ли си заслужио Царство Небеско. Размислићу. 
- Бори се са мном! Ја нећу да идем! Сви ме доле чекају. Плачу. Ја остајем, бар још пар година. Млад сам да би ме ти одвео. Чак ни Он кад би дошао по мене, не бих отишао. Желим да живим!
- Ја сам послао по тебе, време је истекло. И нећу се борити са тобом. Мораш да пођеш.
- Ти си мени к'о Давиду Голијат, али победићу те. Морам да се вратим, морам! Бирај: мачеви или пиштољи?
- У реду онда. Пошто си тако огорчен, борићу се са тобом. Пиштољи.
- Ако победим, пустићеш ме да одем. Ако изгубим, поћи ћу са тобом, па ти одлучи шта ћеш са мном.
- У реду. Ево, да буде реалистичније идемо на Дивљи запад.
- Супер. Дај и неку музику. Дај Шејна. Па да почнемо.
- Ево. Кад сат откуца подне, потегни. И пригрли вољу Божију.
Подне. Несносна врућина. Стежем мој револвер. Сат откуцава. Потежем. Сат и даље откуцава. Време стоји. Коначно пада. Побеђен је. Устаје сав крвав и враћа нас пред капију Раја.
- Како? Како си успео?! Ја сам Божији изасланик, ти мораш! Ти мораш да пођеш!
- Не. Ја не идем горе. Одох сада, чекају ме.
Будим се, у соби пуној неких апарата који несносно пиште. Око мене брдо људи. Распознајем лица. Сви моји људи, драги људи. Не плачу више. Чујем Млинка како се дере:
- Устај ленчуго, доста си спав'о.
- Колико сам спавао? Шта ми се десило?
Онда неки умилан гласић проговори:
- Две недеље. Био си у коми. Звекн'о те воз. Кад си кретен, па се тркаш са њим. Будало једна.
После пар дана, корачајући улицом са торбом пуном болничких поклона, утонух у размишљање. Још само пар година на земљи. Морам их учинити вредним. Онда се појавио он.
- Хеј смртниче, ја сам испунио свој део, помогао сам ти да се вратиш. Сад је ред на тебе. Потпиши.
Затим извади папир у пламену, отвори ми вену и умочи перо. Потписао сам.

9 коментара:

  1. Svidja mi se bas...
    a jos sam htela na prethodnom postu o lajanju na zvezde da ti kazem preskocis trkanje sa vozom!

    ОдговориИзбриши
  2. Драго ми да ти се допада. Па што не рече, поштедела би ме двобоја са св. Петром. :P

    Јел смем да те зовем Диди? Ил' тако нешто. Наши смо. :)

    ОдговориИзбриши
  3. Vukajlijaši mršte na Vuku! :)

    ОдговориИзбриши
  4. Na čitavu večnost, ako ne i duže. Brinuću o tome kad dođe vreme. ;)

    ОдговориИзбриши
  5. Драго ми да мислиш да умем. ;) И много ми драго да ти се свиђа. Такође, морам да напоменем да ми се веома допада твој блог. :)
    Почетак једног лепог пријатељства, зар не? :)

    ОдговориИзбриши

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren