Суди, не поштуј, јеби си матер

Имам ту неку куглицу направљену од фолије из чоколаде... И све што радим већ два дана се своди на бацање те куглице да се одбије о сто, па о полицу да ми се врати. Запао сам у неко мртво стање духа. Читам овај неки стрип о клинцу који је последњи мушкарац на земљи. И његова рођена сестра је, када су сви мушкарци помрли, постала феминисткиња (гле чуда) и по сазнању да је он жив, јурила га са бандом да га убије. Јебеш све. После таквог стрипа ти једноставно дође да кажеш - јебеш све - и да одеш негде у пичку лепу материну, у Аустралију, на пример и да седиш у сред оне пустиње и да гледаш у небо и да будеш срећан јер нема људи нигде око тебе. 

Читао сам у једном другом стрипу да је Сатани једног дана докурчило, узело лик лепо и закључао Пакао, одсекао си крила и отишао да живи у Аустралију, крај мора. Пије коктеле. Боли га курац. Замисли, негде у сред пустаре седиш са ђаволом и он уопште није лош тип, само му је запала таква улога. Као кад неко звекне некога и одмах је убица, ништа друго није битно, нико неће да се дружи са њим, никога га не воли, нико му не да посао иако је одлежао своју казну... А можда тај тип уопште није суштински лош. 

Народ, светски, уопште, воли много да суди. Ја сам некако с годинама почео да се баш суздржавам од осуда других људи. Јебеш га, шта ако се та старлета скида гола, брате, не зна ништа у животу да ради, а хоће да заради лову, кога боли брига што сева дупетом? Мислим, не сматрам њу и њену сорту кривима за ова срања, првенствено кривим медије. Они седну, израчунају профит, узму груну хаос и народ полуди давајући им кешину. Колико је та прича озбиљна говори и то да сам пре неких месец дана прочитао у новинама да се плаћају десетине хиљада евра за трансфере из једног ријалитија у други. Бизнис бураз, бизнис!

Све ти је то тако сјебано. А знаш колико би нам боље било када би свако гледао своја посла. Брате, било би до јаја, јер би људи учинили нешто да поправе своју ситуацију и били би срећнији, а самим тим би свет био бољи. Много изгледа волим да серем о свету као малој куглици од фолије где се магично могу поправити ствари. Али ја мислим да се то може. И има она фора са тренирањем врана да доносе светлуцаву сићу на хранилице и када убаце новчић, добију храну. И годишње се зараде неки милиони и град буде чистији и те паре не заврше у смећу као што би иначе завршиле. То би исто да волео из дна душе да неко одради. Можемо бре и да истренирамо вране да иду и у Хрватску и да краду новчиће, па да буде и неки међународни инцидент са наше стране, а не само са њихове. 

И знаш шта би исто било до јаја? Да се лепо поштујемо. Јеботе, све може да успе када се поштујемо. И посао, и пријатељство и љубав и све. А не ово једење гована, свако гледа само како да зајебе неког другог пре него што тај други зајебе њега. И као, није битно да ли је то посао, пријатељство или веза, битно је бити на врху ланца исхране. Преварити пре него што те преваре. Па да га јебем, ако се ништа не промени, тачније, ако ништа не успем(о) да променим(о) у наредних десетак година, тако ћу отићи у неку пустару, у три лепе пичке материне, па неће ме свет више видети (осим ако дођу по мене, к'о што су по Рамба дошли у онај манастир, и кажу ми - Митомане, свету си потребан - е онда бих мор'о ићи, јебига, не диже се хеликоптер за џабе, скупо је то). Ја чак ни не волим Аустралију. Сматрам је најгорим местом за живот на планети. Али брате, има да одем и да живим тамо, у сред среде оне пустаре, да живим један нормалан живот, где ћемо оне кобре и дабри и остала гамад поштовати лепо и живети к'о људи. Чак и звери капирају, само ми не.

С поштовањем,
Митоман

Прочитај

Мазохиста, шта ли

Поприлично сам храбар када треба да се иде на неку операцију. Ако неће нико, увек ћу ја први. То ми није проблем. Проблем ми је бол који уследи после. Као, боли ме и осећам се баш живим, али толико се осећам живим да правим уже од пластичних кеса и качим га на лустер. Јебени умњаци. Пола вилице ти искасапе да дођу до мртвог зуба који је решио да фура свој фазон и расте на неку тамо страну. И онда те оставе гладног, отеченог као бундеву, и живљег него икад, да се обесиш ужетом од пластичних кеса. 

Никада у животу нисам имао шеснаест копчи на телу одједном пре данас. Осећај је страва. И волим то стање у ком сам полу-мртав, тада ми идеје само пљуште... Имам тако добру идеју сада... Нешто што ће заиста променити свет. Нешто велико. Уосталом, видећете на пролеће. Треба да припремим све. Бићу богат, ви ћете бити срећни, а свет ће бити мало лепше место за живот. Факин бинго! 

Идем сада да стварно покушам са овим кесама, везао сам Гордијеве чворове, да ми се не одвезују. Поздрав сељани, било је лепо вас познавати!

Прочитај

Речи, сузе и бол

Осећам тако много физичког бола... Нисам сигуран зашто. Све ме нешто подмукло боли и чини да баш тешко функционишем. 

Некако, чини ми се да је бол почео да се јавља када сам упознао ту једну девојку. Имала је око тридесет хиљада малих тетоважа на себи. Реченице и речи. Носила је црвену хаљину која је много откривала, а тетоваже су биле свуда. Пошто сам добар са бројевима, мислим да их је укупно било око тридесет хиљада, с обзиром на површину њеног тела.

Док се држим окупираним нечим, не осећам тако много бола. Зато сам и рачунао... Израчунао сам и број корака које бих морао да направим да бих стигао до Месеца, као и колико је младића имала једна моја комшиница. Међутим, све су то биле привремене мере, на свега неколико часова, а нисам имао довољно знања да истражујем, да се бавим неким радом за који би требале године и који би макар на неко време одагнао бол...

Та девојка се није представила, само је тог јутра села на клупу поред мене, док сам чекао аутобус. Погледала ме је, сажаљиво се насмешила, ја сам се исто тако насмешио њој, а онда сам ја ушао у аутобус и све је почело да ме боли. Ишао сам и код лекара, али они су рекли да не постоји ништа што указује на те болове које имам и послали ме кући са четири кутије Прозака. 

Не знам... Покушавам да се сетим речи које су биле свуда по њој... Чини ми се да су биле баш лепе. Као срећа, љубав, пријатељство, поверење... Почео сам да пијем Прозак и седим сам у соби, одсечен од бола неком умирујућом музиком... Чини ми се да је понекад видим, очи су јој потпуно црне, али никада то није јасан призор, увек само наговештај, сенка, нешто што је можда последица лекова... 

И болело је. Све више и више. Некада сам скичао у агонији, склупчан у ћошку... Коначно, након неколико пријава комшија, дошли су лекари и полицајци и одвели ме у менталну установу. Знао сам ја и где сам и зашто и нисам уопште био луд. Само је тако много болело... 

Прошло је неколико месеци, а онда је једног јутра нова сестра дошла на посао. Имала је тридесет хиљада тетоважа на телу. Ставила ме је у колица, умртвљеног од јаких лекова, и одвела у шетњу по парку. Ишла је лаганим кораком и причала ми о томе како је лепо цвеће и како је ова башта некада била омиљено место за одмор неке велике краљице чије име сам заборавио... Болови су били јачи него икад, и да нисам био умртвљен од лекова, вероватно бих се грчио и молио за милост или бих поново покушавао самоубиство... 

Када смо зашли у део баште где није било никога, зауставила је колица и чучнула испред мене. Када је почела да говори, бол је престао. Рекла је - "Могао си да будеш велики писац да ме ниси срео. Али јеси. Немаш среће. Болеће те цео живот, и то све више и више. Нећеш моћи да умреш када ти хоћеш, ма колико желео и покушавао. Постоји још људи попут тебе. И они леже у установама попут ове. Ваш бол нема сврху, немој дозволити да те убеде у супротно."

Ћутао сам и гледао у њу, а бол се вратио чим је престала да говори. 

"Збогом сад", рекла је пољубивши ме у образ, "ово је последњи пут да ме видиш." Онда ме је само напустила. Једна старија сестра ме је пронашла пред мрак и чини се да ме је грдила, али нисам је ништа чуо од болова. 

Сутрадан сам кришом бацио лекове и плакао цео дан на поду. И дан након тога. И још неколико дана такође. Потом сам устао и побегао преко ограде у парку. Болови су ме често терали да проклињем и молим некога да ме убије... Није успевало. Онда сам поново почео да пишем и речи су ми биле заиста пуне тешког бола... 

За пет година сам постао највећи... Штампан у пет стотина милиона примерака. Преведен на стотину светских језика. Мртав од болова, понекад ми је за записивање најобичније реченице требало неколико часова... А онда сам једног јутра устао, узео револвер из фиоке крај кревета и сместио себи метак у главу. Пао сам на под, a смрт ме је загрлила као некога ко је чекао предуго... И бол је нестао. 

Прочитај

Живи нормалност, екстра је

Јуче сам ишао да скинем младеж. Имао сам тај један младеж од око центиметар у пречнику, на левој сиси, што би рекли. А на леђима, са те исте стране, имам неколико мањих младежа. Пошто неке вештице тврде да су карактеристични младежи обележје тога како си умро, закључујем да сам био гангстер и да су ме убили у мафијашком обрачуну. То би објаснило неке ствари. 

Но, раскајишила ме она докторка, имам најмање осам, а можда и више копчи. Било је сјајно. Осећао сам се јуче тако живим, јер ме је болело. Сада хоћу опет да се обесим ужетом од најлонских кеса, јер ме сврби као ђаво. 

Какав је ово живот? Крпили су ме једно пет пута до сад. И мислим да једино када источим мало крви и осетим бол се осећам заиста живим. А крв не смем да дајем, јер имам као астму. Није ме напала већ неко време, али волим да верујем да је ту негде, седи у сачекуши. Такође осећам неописиву потребу да користим паметне речи... Узвишене речи, речи које звуче пресмешно људима као што сам ја... Типа - дај ми Боже улогу наивчине и свирца у овој Божанственој комедији... Какво срање. Такве сам ствари некада говорио. Јесам ја наивчина, али не опраштам када ме неко зајебе. И какав свирац, Бог те не убио лудог, не знаш ни Смок он д ватер да погодиш на гитари, о осталим инструментима да ни не причамо. Ниси знао ни ксилофон да свираш на музичком, а ти би улогу свирца наивчине. Какав кретен.

Једна особа ми је рекла да смо ми сјебане сродне душе. Одмах сам се побунио. Шта курац?! Ми смо нормални! Нор-мал-ни! Свет је сјебан. Данас ти свако може бити нормалан, а да ми не можемо. Јесте сад. 

Сваким даном срећем све више људи које муче исте ствари. Проблеми које само људи попут нас могу да имају. Мислим да би могла да се направи скупина нормалних људи. И да на састанцима разговарамо о проблемима. На пример, ја мислим да се ђаво упузао у мене док сам јуче био на операцији, јер нисам имао бројаницу. И ти људи ће мени да помогну да схватим да то није истина. Или неко мисли да није у паклу дроге. А има десет кила. И ми људи ћемо да му помогнемо да схвати да има проблем. Или неко мисли да хоће стан да га убије. Па ми одемо и потврдимо то, па га преселимо. Могло би бити забавно, и надасве корисно. 

Осећам се сјајно, јер бол се опет враћа, а свраб престаје. Идем да скинем уже од најлонских кеса са лустера.

Прочитај

Борите се патке и мачори

Мислим да у мојој глави живе духовне животиње...
И тренутно су нападнуте... Под инвазијом сила зла...
Нуклеарни рат их тамани, а киселе кише падају и причињавају ми изузетан бол...

Зли нацистички медведи јашу диносаурусе и пале мале духовне животиње нуклеарним бацачима зелених пламенова....

Уколико се моје духовне животиње не реорганизују,
најебаћемо сви заједно...

Тако бих волео да знам да ли су моје духовне животиње ту,
да ли такво нешто постоји,
да ли постоје силе зла које нападају нуклеарним оружјем и хоће да нас униште...

И желим да знам да ли бих могао извртети малу рупу на глави, оним ручним сврдлом, и довести додатни ваздух до мозга, који би потом почео нормално да ради и не би ме проклето болео...

Желео бих да постоје духовни мачори и духовне патке и да крену у контраофанзиву и да изваде очи нацистичким медведићима који јашу диносаурусе и да се читава битка заврши крвопролићем епских размера, а добро, као и увек, превагне...

Томцан ми нуди уже од пластичких кеса... Растеже се. Можда ћу морати скочити кроз кровни прозор да бих се обесио тим ужетом. Уколико и тад буде радило. Исусе, какав ванвременски бол...

Прочитај

Још увек нисам мртав, нажалост

Имам страшну главобољу...
И осећам се као да ми је ово први дан у паклу...

А немам никога ко би ми пружио парче канапа,
да се обесим.

Уверен сам да постоји нешто тамо иза...
И да ћу се сасвим сигурно у једном тренутку
наћи у сред свемира,
без тла под ногама,
стојећи пред тим великим умом...

И биће толико огроман и толико ружан
да ћу се бесконачно бојати,
али се то неће видети
јер ћу бити ћелав врло брзо,
ако се ствари наставе овако одвијати...

Он ће, наравно, знати да се бојим,
сагнуће се и шапнути -
хеј малиша
не бој се ништа,
ја сам те створио и волим те...

Онда ће ме одвести на сопствену сахрану...
И биће ту тако много људи,
а неки су ме заиста и волели...
Гледаћемо их, а он ће ми држати руку на рамену.

Потом ће ме ставити у малу теглицу пуну неизмерне среће,
и отправити ка машини за рециклирање.

И онда ћу се опет пробудити у овој буђавој рупи,
са најужаснијом главобољом на свету...

Лекове не смем да пијем,
дајте ми конопац...

Прочитај

Читање пет минута, мудрост цео живот

Вечерас желим да вам испричам једну поучну причу. О мом мачору, наравно. Рођен је првог јула 2009. године. Његова кева је живела са нама већ неколико година када га је родила. Пошто смо морали поделити неких мачака околним људима, а одлучили смо да узмемо једно за нас, ја сам добио ту привилегију да одлучим кога ћемо задржати. Одем тамо, гледам, сви нешто ћуте, само овај мој фркће на мене, а ни очи још није отворио. И узмем га, шта ћу. Борили смо се много око имена, али сам на крају превагнуо и добио је име достојно једног великог мачора - Мићун. То беше почетак потешкоћа за млађаног јуношу. 

Одрастао је са мајком и био је врло размажен. Мајка му је била изузетна у борилачким вештинама, чак је Малог кера Џоа (мешанац ротвајлера и овчара) успела да пребије једном. Имала је срце као Русија. Када му је мајка преминула, Мићуна је почео да млати отац. Отац му је био комшијски мачак од десет кила, звао се Тигар, а и био је те негде величине. А Мићун је ћутао и чекао свој тренутак. Стално је био крвав и увек сам морао да чувам стражу док он једе. У то време мачке нису смеле у кућу, по директиви моје мајке. 

И тако, дани су пролазили, а мој мачор је био кост и кожа, стално умлаћен, али са јаком вољом за животом. Све док једног лепог сунчаног дана Тигра није покупио ауто. Ни дан-данас не знам да ли је то била намештаљка. Мићун никада не говори о томе. Напослетку, био му је отац. Но, тада су ствари почеле да се мењају. Мачор је почео да расте и да се развија. Чинило се као да ће све бити сјајно. 

Међутим,  једнооки мачор са другог краја насеља, видевши упражњено место у овом делу је дошао по своје... Али Мићун се није дао. Пеглао се сваког дана током годину дана. Изгубио је пола увета, реп је сломио, оштетио сузни канал, шапу опржио, и имао је једном хематом на глави величине његове главе. Мислио сам да ће умрети, али се он сутра појавио сасвим нормалан. Мачка, јебига. Онда је и тај једнооки умро под мистериозним околностима. Макар ја мислим да је умро, јер га нигде нисам видео после тога. Да не мислите да сам га ја убио. Немам ти ја душе за убит мачку. Највише што могу да убијем је нека зла животиња, типа ћурка. И прасе, али прасе није зло, али се једе и укусно је и има ту сврху, па јебига.

Мићун се млатио са многим мачорима током година, али никада није одустајао. Постао је највећи и најјачи мачор у крају. Временом смо се изборили за једнакост људи и мачака, па сада има сва права као и ми људи у кући, осим што не сме да краде батаке са стола у кухињи, мада не смем ни ја, тако да смо и ту једнаки. Фале му два зуба и изгледа много смешно када се смеје. Хрче као топ кад спава, брате, не можеш у истој соби бити. Оженио је мачку по имену Чуле, мислиле комшије да је мушко. Чуле га поштује и воли и мислим да се бави криминалом, зато што уме да отвори врата сама и украде нешто. 

Данас сам кренуо у шетњу са Малим кером Џоом. И Мићун је прво шиштао, али се померио једно два метра да прођемо. Кер к'о кер, глуп, он не гледа Мићуна као вечеру, већ као играчку. И хоће да се игра са њим. И тако, вратимо се ми из шетње, кад ето ти Мићуна, седи на клупи испред куће, скрстио шапе. И не мрда. Кер пролази, лаје, овај само ћути и неће нигде. Зашто? Зато што је на врху. Био је мали и слаб, али није никада одустајао. Сада је велики и јак и има седам кила. И ето, за који месец ће нашакетати ђембелог кера и онда му нико у овом крају неће смети ништа, осим мене. Ово је прича о највећем мачору који је икада живео, а тек му је шест година. До двадесете ће се кандидовати за председника синдиката мачака у месној заједници Батајница. 

Поента приче је - не одустајте од борбе. Ко зна кога ће ударити ауто и вама омогућити просперитет и блиставу будућност. Ево једна фотка Мићуна, ово му је са свадбе, видите како је замишљен. 

Толико од мене. Мислите о томе.

Воли вас Митоман. 

Прочитај

О контроверзности и осталим нормалним појавама

Лежим, знојав, под дебелим покривачем, покрај отвореног прозора. Контроверзни уметник. Какво срање од титуле. Изговор за сва срања која неки чине зато што су неуравнотежени или једноставно глупи. Времена су некада била боља... Ниси могао постати контроверзни уметник преко ноћи... Није било довољно да објавиш тридесет слика сопствене гузице на клоњи. Некада си морао баш да радиш сјебане ствари да би добио ту усрану титулу. А да би радио све те ствари ниси смео да будеш нормалан. Или уравнотежен. Или срећан. Морао си баш да зарониш у ту причу, да покажеш целог себе јавности, да ти се смеју и гађају те јајима и осталим јефтиним глупостима... Буразеру, никоме није ни падало на памет да се потруди мало и баци нешто скупо на тебе. Нико те не би гађа кавијаром. Само јајима, парадајзом и салатом. И све то није гарантовало да ћеш да изађеш из целе приче са неким парама. 

Данас су ствари много једноставније. Погледај мене, лежим под дебелим покривачем, али сам отворио прозор јер је јебено вруће. Контроверзно. То што носим јакну на тридесет и пет степени не значи да сам избушени наркоман, већ да сам уметник. Види ме, контроверзан сам! Има ли неке лове или макар телевизор, телефон, нешто? Тако ствари функционишу данас.

Тако се праве паре. Одеш у неки ријалити, јебеш се пред камерама, свађаш се, тучеш се и увек причаш како си добра и лепа особа, дубоко изнутра. И руља кличе твоје име. Арена је коначно стигла, директно из ваше фотеље гледајте контроверзне борце за шаку динара... И свима је као чудно што се такве ствари гледају. Мени није чудно. Ако су стари Римљани уживали у призору човека кога прождире лав, зашто не би данашња руља могла да види мало прцања, који избијен зуб? Где је разлика? Шта, ми смо се толико цивилизацијски уздигли да више немамо те анималне потребе? Јесмо курац.

Некада, просечан човек је напуштао Колосеум поприлично срећан. Срећан што једе тај буђави хлеб, ради по цео дан и пати од опаке болести. У поређењу са оним мучеником кога је појео лав, он живи фантастично. Тако је и данас. Немају људи скоро ништа, али у поређењу са оном јадницом што се јавно осрамотила хефтајући се са оним ђембелим, па јој после избили оба кеца и вређали јој фамилију, све је савршено океј. Живи се екстра, кад мало размислиш. И нек нико ништа не дира, нешто ћемо сјебати. 

Контроверзне су нам вредности. Јеботе, овде се више цени шмекерај, пичкарење, трошење великих пара него било шта друго. И људи су нам контроверзни, сви се труде да буду  у центру пажње... И ова контроверзна ноћ ми се заиста чини као потпуно промашена... Дали би данас био само још један хипстер са брчићима... Ко зна колико се заиста контроверзних уметника, правих уметника, крије међу свим тим паганима, поганим курвама и криминалцима... Можда данас контроверзно значи бацати моторне тестере у публику са бине. Или обући хаљину од меса. Можда ништа друго на овом свету није контроверзно више, јер је свет постао искривљен и другачији него пре. То би објаснило много ствари. 

Углавном, не могу да мислим да је неко био контроверзан само зато што је умро од сиде. Могу да мислим да се јебао, као и сви ми, али не и да је био контроверзан. И сасвим сигурно не мислим да је неко контроверзан зато што хаварише пред камерама. То би требало да већ буде уобичајена појава, не знам шта је са људима.

Поздрави од контроверзног уметника,

нећу написати чак ни псеудоним, срамота ме.

Прочитај

Зашто је добро бити смртно заљубљен

Понекад само седим, у гаћама, као сад, и схватам да ми фали један део мене. Зујим по Интернету и видим неку љубавну причу. Али не онако буђаво љубавну, већ причу коју је могао написати неко ко је баш смртно заљубљен... Седим и схватам, кад год сам био заљубљен, макар то било и платонски, писао сам добре речи. Јаке, пуне емоција. Недостају ми те речи. Тај осећај ми не недостаје, јер ме много нервира, због осећаја да не владам у потпуности собом. Али те речи. Емоције које куљају из мене, незаустављиве, снажне и велике.. 

Како би било добро седети ту негде и рећи тој једној особи - могао бих да се заљубим у тебе. Само то. И гледати њен осмех, који јој не дозвољава ишта да каже. А и не мора. И можете рећи да сам пичкопаћеник. Није ме брига, називали су ме и горим именима. Али стварно је моћно бити заљубљен. 

И као, све се своди на покретач. На тај неки део тебе или мене који функционише само када си заљубљен(а)... Онда, макар у почетку, не седиш у гаћама. Обријеш се, иако те мрзи баш много. Трудиш се да изгледаш нормално, иако ти је глава у већем хаосу него икад. А управо због тог хаоса пишеш боље него икад. Тако то функционише.

Сутра морам опет да вадим крв. Кажу да ми јетра није добар друг. А можда је тако од првог дана. Углавном, мислим, када бих био заљубљен, сада, не бих био овде где јесам, и не бих називао скотовима оне људе у мантилима који хоће да им сутра опет дам моју драгоцену крв... Дао бих им све и рекао - слободно узмите, ја имам све што ми треба. Иако то звучи глупо и поприлично клиначки... 

Идем да обучем панталоне. И да прошетам кера. И да сазнам све о првом убиству у мом крају. Какав дан... Понекад мислим да овај свет чини све да ми да добру причу, а ја као да упорно одбијам да је напишем... И та борба траје... А ја седим у панталонама иако нисам смртно заљубљен...

Прочитај

Какав савршен сто

Данас сам схватио две ствари. Прва је била желим велики канцеларијски сто од махагонија. Друга је била да имам десет књига које чекају да их прочитам. Понекад мислим да је свет отишао до ђавола. Мислим то зато што сам некада читао као звер. Сваког дана. Сваког тренутка. Живео сам у том неком свету и тада сам најбоље писао, ствари које сада не бих могао да поновим ни за милион долара... Сада, морам да си правим распоред да бих одвојио сат времена дневно за читање. То више није природно стање, то је сада обавеза. Какав бедак. 

Понекад се замишљам како седим за столом од махагонија и читам о неким уврнутим ликовима модерних аутора... Онда моја жена дође и донесе нам чај. Потом седне у фотељу покрај великих полица са књигама и прекрсти ноге. Онда поразговарамо. О свему. Она је дама, али када смо сами, нормална је. Уме да псује и назива ствари својим именом. Зна да се речи као што су пенис, вагина и откачено употребљавају само ако си сноб или не желиш да будеш "вулгаран" у јавности. Онда попијемо по чашу вина, спакујемо клинце у кола и одемо у куповину. Направимо неко пиле у пиву. Блеја. 

И онда се пробудим. Заиста желим тај сто. Макар га држао на ливади, има да га купим наредне године. То се зове микро циљ. Микро циљевима се најлакше стиже до макро циљева. То сам научио док сам писао чланак за новог клијента. Јебено волим овај посао. За годину дана сам научио толико много ствари и то све док сам радио свој посао. Какав посао. Уз овакав посао дефинитивно иде сто од махагонија. И вино. И постер највећег новинара свих времена - Спајдер Јерусалима. У позлаћеном оквиру. 

Могао бих метнути ту и Роршака, Распутина из "Корто Малтезеа", Дедпула, Зараки Кенпачија, Ал Свеђена, Јагами Лаита и Сендмена. Каква би то дружина била. Зашто неко јебено не направи стрип са свим овим људима?! Вероватно зато што би свемир експлодирао од толико легендица на једном месту. Сад кад сам код тога, мислим да ћу морати направити места за све те постере. И тако. Какав савршен сто. Морам да почнем да читам поново, као човек. Да напишем нешто кул, да се обогатим и коначно купим ову љепоту. Микро микро циљ - прочитати нагомилане књиге. Идемо браћо, сад је време за делање!

Прочитај