Крај

Па, дошао је и тај дан. Време је да пустим Барутану у свемир. Желео сам да то буде на петогодишњицу блога, али и овај дан је добар као и сваки други. Не мора све да има неку симболику, сувише се оптерећујем тиме... Овде сам објавио скоро 900 постова, што је преко пола милиона речи и ето, сада завршавам своју причу. Милион написаних речи је, мислим, најверније мерило када си спреман да постанеш писац. Ја сам, када се све сабере, поприлично близу. То ме некако радује. 

Углавном, осећам да је време за неке нове, веће ствари. Да сву своју енергију усмерим на писање нечега што ће заиста имати смисла. А знајући себе и моменте које сам провео на Барутани, уколико не будем писао те речи или ћу полудети или написати нешто добро. Трећег нема. Што је избор који ћу врло радо прихватити. 

Било је овде свачега. И неостварених љубави, и беса, и борбе против неправде, и невиђене жеље за успехом... Овде сам одрастао, упознао неке сјајне људе, провео много лепих тренутака... Једино што ме је нервирало с времена на време је то што нисам могао овде баш да пишем о неким шкакљивим питањима, јер се током година повезао мој лик са овим делом и свако је почео да га чита... Људи који ме знају и који би то у неком тренутку можда искористили против мене на овај или онај начин. Но, јебеш то. Најчешће сам говорио шта сам хтео, чак и када су ми говорили да сам срање, да пишем ужасно лоше... Мени то никад није представљало неку отежавајућу околност, већ ме је неки инат увек терао напред... И то је океј. Реално, ако одустанеш након пар лоших речи, онда и не гориш баш неким нарочитим жаром...

Ако сам икада икога повредио речима на овом блогу, желео бих да зна да нисам хтео и да ми је жао. Много ствари сам у животу говорио и писао, а тек после бих схватио како звуче људима и да могу баш да повреде. То је баш срање. Радим на томе да то поправим. Судећи по најновијим извештајима, и не иде ми баш супер. Али биће боље једног дана.  

И тако. Мислио сам да ћу имати баш много шта да кажем на растанку.

Читајте Трансметрополитен. Пијте чајеве. Волите се. И ако вам се учини да би овај корпорационизам могао да падне, ангажујте се, сиротиња рачуна на вас. А ако си сиротиња, треба да радиш на томе да се извучеш. А кад се извучеш, постарај се и да извучеш што више осталих. Ако се будемо помагали, можда кроз пар деценија слика буде потпуно другачија. И тако. Одох да читам неку књигу. Будите сви океј.

Воли вас Митоман

Прочитај

Идемо горе

Зурим у празан папир... И таман размишљам о томе шта желим да кажем, а мој мачор устане и дође и легне код мене. И шта да размишљам. Јебеш размишљање. Рекао сам неке ствари потпуном странцу. И осећам да коначно видим решење за неке ствари. Кроз два месеца ће све бити тотално другачије. Малопре сам сковао један озбиљан план. И имам поред себе једног озбиљног сарадника који ће ми помоћи да га остварим. 

Прочитај

Записи из поткровља вол 2

Гледао сам сада послове у великим компанијама... Нисам још увек ни близу да будем идеалан кандидат. Мислим, имам ја сад кинту и све, супер ми је, али некако, желим и то да пробам. Нећу цео живот да будем слободњак, хоћу да имам лепу каријеру. И тако. 

Пишем једну књижицу, требало би да буде готова до краја месеца. Мислим да ће бити пун погодак. Лансираћу је у свемир тамо негде око Нове године. И та Нова година... Већ сад знам да ћу је дочекати сам. Прошлу сам преспавао. Шта курац. Ниједну лепу Нову годину нисам имао у животу. Једном сам имао с ким да плешем и да се љубим, али ни то ми није учинило цело то вече мање лошим. Нешто увек недостаје.

Мислим да ми је то иста она одбојност коју имам према рођендану, јер никад се не осећам лепо када ми је рођендан. Исто тако и за Нову годину. Све то као да ми указује - време пролази, а ти не постижеш довољно. Бедак. Ова година, за сада, ми је сигурно била најуспешнија у животу. То је тако лепо... Али опет, не осећам се нешто остварено. Не знам шта треба да урадим да бих се осећао остварено. Можда ћу знати идуће године.

Могао сам можда и да нађем девојку, да лежимо и гледамо у плафон. Немам више ламперију, сада је ту гипс. Али свеједно, лепо је гледати и у плафон. Можеш видети разне облике ако пажљивије погледаш. Мој проблем је што се понекад свиђам са емоционално недозрелим особама. И те особе никада у свом животу нису изразиле лепу емоцију, па онда изражавају ружне, мислећи да је то исто. А мени је с годинама баш постало безвезе да трпим ружне емоције под изговором да скривају лепе. Ја теби нудим све. Ако ти мени не можеш понудити бар нешто, онда нема сврхе да уопште и разговарамо. 

Сестра ме смара да нађем девојку. Можда би и требало да нађем неку која воли да се хвали како има начитаног дечка, па да седим са њеним другарицама и слушам је како говори о најновијем роману Данијеле Стил. Је л' можеш да замислиш моје мртво лице сада? И тако, сваки дан, ради парчета меса. Или бежања од самоће. Шта год. То је апсолутно неприхватљиво. Видео сам скоро идеалну везу... У серији мр Робот, Тајрел Велик и његова жена. Јесу негативци, али бато... Савршена љубав и оданост до коске. Такво нешто је претешко наћи данас. 

Радим на томе да подигнем неке пријатеље са дна. Не радим то да бих се осећао као неки добар лик, него зато што заиста желим. Желим да им буде бољи живот. Некако, не могу да уживам у парама ако знам да су око мене људи који немају. Џаба то што сам их зарадио својим радом, чисто и поштено. 

Чујем да неки другари у крају причају о мени неке лепе ствари... Кажу - он има добру причу, зато и зарађује паре... Јесте, продајем добру причу. Али оног тренутка када продам причу, морам доставити квалитет, иначе та прича пада у воду, а и ја са њом. Дакле, можда нисам експерт за ово или оно, али моји радови јесу довољно добри да ти људи буду задовољни. А ако су они задовољни, задовољан сам и ја. И шта, као да их онда занима ко сам ја и шта заиста у животу радим. 

Искрено, да ја плаћам некога, болело би ме јаје да ли је бео, црн или жут, да ли је криминалац или доктор наука, да ли је педер или поп или певач, све док ми доставља квалитет за који плаћам. Али тако ти је то. Много ме нервира што огромна већина популације када види да некоме иде добро, почне да тражи рупе и разлоге зашто је тај обичан појединац успео, уместо да каже - он је успео, хајде да видим шта то ради, па да пробам и ја. Тако сам и ја доспео овде, гледајући шта успешни раде. А реално гледано, ово и није неки велики успех, ал' јебига. Лакше је кудити директоре него постати директор. Замисли будеш директор. То је тако јебена позиција. Ух, сад желим да будем директор. Да пробам да се носим са свим срањима које то место доноси. Могао бих да напишем записе из фотеље... И да се надовежем на Записе из мртвог дома. И да потпомогнем пад олигархије. 

То што си дошао на врх поштено, не значи да имаш права да газиш све остале. То ми је опасан шит, као, много сам радио да дођем до врха, а онда ћу да пишам по сиротињи, уместо да јој помогнем. И да нико не буде сиротиња. Не знам, људи су срање. Једино са мачорима знаш на чему си.  

Прочитај

Зашто мислим да не треба правити компромисе са животом икада заувек

Нешто гледам, скоро сви су за компромисе. За договоре. За миран и леп живот. И ја сам био до скоро. Међутим, све ми се то баш згадило. Увек компромиси. Да се разумемо, мени су компромиси међу супротстављеним странама сјајна ствар и требало би да их буде што више. Али оно што је баш срање су компромиси са животом.  

Јеботе, цео живот неки компромиси. Клијент жели компромис, само зато што сам предложио нешто краће чланке (ради очувања квалитета), хоће да ме плати упола мање. Ћале сматра да само зато што волим кера, треба да потпуно преузмем бригу о њему. Храни, шетај, купај, а ја нисам ни желео пса. Околина ме притиска да нађем девојку. Шта, било која ће ваљати. 

Ало. То апсолутно не долази у обзир. Такве ствари нећу да прихватим. Не може. Нема компромиса. Нећу да пишем разводњено срање, моје име стоји само иза квалитета. Не могу да посветим толиком много времена керу, шетајте га и ви мало. Милион пута сам трчао из града само да прошетам Џоа, јер ми је јебено жао ако не оде у шетњу. И нећу јебено да покупим прву клинку на коју наиђем само да бих имао девојку. Боли ме бре курац што ми пролази време. Хоћу праву ствар, нећу неку са којом не могу да разговарам и која ће само да ме нервира. Зашто бих правио компромисе са животом? Имам двадесет и три године, а не педесет. Ма чак ни у педесетој не треба прихватати мање од онога што мислите да је исправно. 

Слушам неке људе који су дуго у браковима, као, немогуће је наћи особу са којом ћеш се поштовати и након двадесет година. Ма пушите бре, цигаре, ја ако не нађем особу која ће ме поштовати као што ја поштујем њу, нећу ни да се оженим. Нећу да радим ствари само зато што тако треба. Мислим да управо такве врсте компромиса срозавају животе многим људима. Зашто не можемо сви да кажемо не компромисима, будемо мало храбри и живимо нешто срећније животе? Није тако тешко као што се чини.

Планирам да отворим неку малу фирму. Биће сјајно. Знам шта желим од те фирмице и нећу да правим компромисе. Уколико треба дати више пара - даћу, иако ће ми маторци гунђати како трошим (сопствене) паре, али квалитет мора бити на месту. Желим квалитет, јер ме то чини срећним. Јер моје име ће ту да стоји. И искрено, много ме нервира када видим како лако неки људи праве компромисе. Имаш бре људе мојих година који труну у магацинима и скроз су се помирили, као - то је то, то је живот, нема се капацитета за нешто више, боље... Јеботе, тек си почео да живиш и већ си направио компромис за цео живот. Или као, нека тамо крес комбинација затруднела, па се жениш. Многи су и потајно срећни кад се тако нешто деси, јер ту нема размишљања, ето лаког компромиса - жена која жели(?) да се уда и лик који жели да се ожени. А пре тога се једино знали док су били у кревету, можда провели укупно два сата разговарајући. И после остаје само да се помире са "судбином."

Сад ће неко сигурно да ми каже како није баш све тако једноставно. И није. Ја то знам. Али и даље мислим да је прављење компромиса са животом једна баш баш лоша ствар. Направи компромис са комшијом, са женом, са поштаром, али немој са животом. Оног тренутка када по први пут направиш компромис са животом, увек ћеш се задовољавати са мање од онога што можеш и заслужујеш и никада нећеш стећи храброст да доживиш свој пуни потенцијал. Тако ја то видим. Јебига. Тако тужно. И не читајте књигу Српски психо, много је лоше написана, буквално сам бацио цело јутро у бунар (јер не волим недовршене ствари, прекинуо бих иначе). Нећу бре да читам буђаве књиге! Прочитајте Најнормалнијег човека на свету. Осећајте се лепо! Сви ви буцмасти гномови Интернета! И запамтите, нема компромиса, слобода или смрт!

Прочитај

Запис из поткровља

Ствари се дешавају. Гледао сам јуче неки романтични филм у ком она риба и онај магарац препуштају све судбини, као, ако се опет сретну, судбина је. И цео филм неке хаварије, оно јебига, слаб сам на те лепе тренутке, шта ћу. Ал' оно што ме је много сјебало - прво, он треба се жени и она треба се уда и они се на старту скроз отворено мувају. Који курац? Је л' вам ништа није свето?! Друго, тебра, да она каже да је судбина ако се опет сретнемо, изнамештао бих такав сусрет да није свесна. А овај идиот све нешто смушено у старту, сетио се након седам година да иде да је тражи. 

Једина ствар због које ја, када ми се допада нека девојка, морам препустити ствари судбини јесте чињеница да бих вероватно испао заиста језив тип када бих се само појавио и као - е, ја сам прешао пола милиона километара, упознао ти фамилију и обавестио твоје пријатеље да смо заједно, па сам мислио да се упознамо и тако то. Људима је данас све језиво. Можда има мало и до мене, изгледам као луд лик. Нем појма. 

Направио сам једну куглицу од фолије од чоколаде пре неки дан. Бацам је да удари о полицу над столом. Данас сам направио још једну, јер ме некад мрзи да се сагињем када ми испадне. Мачор мрзи лоптицу, не може да спава од буке. Увео сам му неки скраћени режим исхране, јер не може више да прескочи ограду него чека да му отворим капију. И кад силази низ степенице иде степеник по степеник, а дупе као му се ренда низ степенице, уопште скоро не помера задње ноге. Много ме мрзи јер има три оброка дневно, само. Биће ми захвалан једног дана када буде имао тридесет година. Заиста желим да живи много дуго и да му миксујем кашице од изнутрица и да буде сав сед и да буде супер мудар, па да ми помогне мало у животу.

Данас ми је стигла књига. У ствари, две, али ова једна се рачуна. Продавница тајни, Дино Буцати. Књига због које сам пожелео да будем писац, први пут у животу. Јебено савршена. Не зна баш много људи за њега, глобално, али ту књигу би свако требало да прочита. Да схвати шта је уметност. Има неки супер чудан мирис књига, много је лош. То ми мало квари угођај, јер иначе књиге миришу кул, чак и када су баш старе. И скинуо сам конце данас, али имам неку огромну рупу, види се кост. Ваљда ће ми то зарасте, да могу нормално да отворим уста. Видиш, смешна је то ствар, неки људи ми говоре како нисам нормалан што сам ишао на две интервенције за пар дана. Брате, зар није боље да одједном имаш дупле конце, шта те брига, осећаћеш се и онако бедно, боље да смањиш губитке и изгураш то заједно. Не знам, људи су чудни. 

Осећам се некако пријатно док пишем ствари о себи, за себе. Помаже ми да се средим. Сви треба да пишу себи, о себи. Нешто сам размишљао... Можда напустим Барутану једног дана. Чини ми се да неке веће ствари долазе. И чини ми се да је можда Барутана место где се моја личност мења и постаје тотални мрачитељ. Можда имам шизофренију. То би било олакшање. Онда би ми било јасно како стоје ствари у мојој глави. Можда је само утицај књига... 

Идем сад да радим. Нешто сам данас у курцу. Глава ме боли цео дан, па сам нервозан. Не волим то, стално праснем на сестру, а она није то заслужила. Она је заслужила да будем баш добар брат, и ја се трудим, али нисам сигуран да ли је то довољно добро. Цео дан сам провео зујећи около и сад ћу тек да радим. Јебеш прокрастинатора. 

Прочитај

Октобар је доброчинаст, онако

Овај октобар и није тако лош. Вадим све јебене конце ове недеље. У уторак једне, у четвртак друге. Пишем једну ствар, биће велика. На пролеће ће неке велике ствари да се десе. Ако будем жив и здрав до тад. А потрудићу се да будем. Прочитао сам књигу, зове се Најнормалнији човек на свету. Вратила ми је веру у домаћу књижевност. Сјајна. Имам неке идеје и људе са којима бих могао те идеје да реализујем. Сви смо млади, они умеју, а ја их само дигнем на ноге и нешто серем да би ентузијазам остао на високом нивоу. Врх. 

Трудим се да будем кул стриц некој разној деци, а то подразумева стрпљење и куповање чоколада. Није лоше. Мислим да бих могао створити врхунског клинца, када га будем једног дана имао. Знао би свашта и био би нормалан и било би скроз свеједно ког је пола, јер је мој клинац и сигурно ће моћи да покори свет. И објаснио бих му како свет функционише, објективно. Не субјективно, како је мени стари објашњавао. И научио бих га да се уздигне изнад папака, сукоба и осталих срања. Мени је требало много година да то научим. Било би супер кул да то зна од старта. И тако.

Имам неке релативно мале жеље, па сам мислио да почнем да си испуњавам неке од њих. То би требало да ми помогне да се осећам лепо, у континуитету. Желим да будем у могућности да донирам пола милиона долара у добротворне сврхе. И да си створим име. Данас сам у сред дана имао сан. Као, један познат лик је пристао да одрадимо неку ствар заједно. Јебено савршенство. Људима иду сузе колико је лепо. Људи нам дају милионе долара, а ми те милионе дајемо сиротињи и не задржавамо ни цент... И баш зато што не  задржавамо ни цент, све више људи нам даје све више пара и на крају испада да су два шпрдача учинила нешто баш добро и баш велико за свет...

Када бих ово некоме рекао, смејали би ми се. Када бих некоме у крају рекао да желим да покорим свет, умрли би ми од смеха. Они не виде даље од тих четрдесет и пет хиљада које представљају утопију за њих, као, лаган посао и те паре и то је свеопшта победа, ништа више није потребно, икада... Мени је то јако тужно. Разумем када је неко блејач и срећан са малим стварима, али тим људима је доста и двадесет хиљада... Ови остали су једноставно ограничени. Јебига. 

Мислио сам да си уведем као неки задатак, да упознам бар десет нових људи месечно. То звучи кул, као да би могло да ме тргне из летаргије. Међутим, нешто ми се чини да то нећу да радим. Услед неких космичких подешавања, осећам се сасвим океј и сам, а нарочито ако сам са мојим људима, за које знам да су баш величине, у другарском и моралном смислу, пре свега. А неки су и у физичком. А неки су само ђембели. 

И тако. Слушам неку репчугу. Нисам баш дуго времена слушао нешто са моћним речима, углавном слушам неку епску музику. Осећам се спремније да покорим свет ако ми иде у позадини нека епска музика. Идем да спавам, треба сутра опет да радим на овој мојој ствари, неће постати велика сама од себе. 

Прочитај

Кратко, о поштовању

Једини људи које желим да задржим у свом животу су они који имају поштовања према мени. Поштовање је, мислим, једина ствар која заувек остаје. Све може проћи, али ако си некога поштовао са двадесет, поштоваћеш га и са педесет, па макар се и замрзели у међувремену. И имам ту некако грубу навику да сечем људе из свог живота ако ме не поштују... 

Нарочито уколико већ немамо успостављен однос... Једно је када те је неко испоштовао стотину пута, па му се омануло једном, а сасвим друго када неко не може да те испоштује ни за најмању ситницу, за коју треба буквално један минут. Или мање. А немате успостављен однос. Ја имам велико поштовање за нове људе који ми улазе у живот, јер желим да се осећају лепо и да све функционише фино. Међутим, неки људи то једноставно неће. Боли их курац. Само кажу - ах, требало је ја много штошта да урадим... И на томе се завршава све. 

Њихово правдање. И моје поштовање за њих. 

Не правим више компромисе. Апсолутно ме не занимају особе које не указују никакво поштовање свету око себе, већ глуме неке надмене кретене и мисле да се све врти око њих... Понекад се запитам да ли сам ја будала што верујем у поштовање, да ли и ја треба да почнем да кршим обећања као и сви остали, кад год стигнем, без гриже савести, само да марширам кроз живот и наивно мислим да ми карма неће залепити сво то срање за потиљак...

Ако кажеш нешто, испуни. Ако не можеш, немој ни обећавати. Јебено једноставно. 

Прочитај

Суди, не поштуј, јеби си матер

Имам ту неку куглицу направљену од фолије из чоколаде... И све што радим већ два дана се своди на бацање те куглице да се одбије о сто, па о полицу да ми се врати. Запао сам у неко мртво стање духа. Читам овај неки стрип о клинцу који је последњи мушкарац на земљи. И његова рођена сестра је, када су сви мушкарци помрли, постала феминисткиња (гле чуда) и по сазнању да је он жив, јурила га са бандом да га убије. Јебеш све. После таквог стрипа ти једноставно дође да кажеш - јебеш све - и да одеш негде у пичку лепу материну, у Аустралију, на пример и да седиш у сред оне пустиње и да гледаш у небо и да будеш срећан јер нема људи нигде око тебе. 

Читао сам у једном другом стрипу да је Сатани једног дана докурчило, узело лик лепо и закључао Пакао, одсекао си крила и отишао да живи у Аустралију, крај мора. Пије коктеле. Боли га курац. Замисли, негде у сред пустаре седиш са ђаволом и он уопште није лош тип, само му је запала таква улога. Као кад неко звекне некога и одмах је убица, ништа друго није битно, нико неће да се дружи са њим, никога га не воли, нико му не да посао иако је одлежао своју казну... А можда тај тип уопште није суштински лош. 

Народ, светски, уопште, воли много да суди. Ја сам некако с годинама почео да се баш суздржавам од осуда других људи. Јебеш га, шта ако се та старлета скида гола, брате, не зна ништа у животу да ради, а хоће да заради лову, кога боли брига што сева дупетом? Мислим, не сматрам њу и њену сорту кривима за ова срања, првенствено кривим медије. Они седну, израчунају профит, узму груну хаос и народ полуди давајући им кешину. Колико је та прича озбиљна говори и то да сам пре неких месец дана прочитао у новинама да се плаћају десетине хиљада евра за трансфере из једног ријалитија у други. Бизнис бураз, бизнис!

Све ти је то тако сјебано. А знаш колико би нам боље било када би свако гледао своја посла. Брате, било би до јаја, јер би људи учинили нешто да поправе своју ситуацију и били би срећнији, а самим тим би свет био бољи. Много изгледа волим да серем о свету као малој куглици од фолије где се магично могу поправити ствари. Али ја мислим да се то може. И има она фора са тренирањем врана да доносе светлуцаву сићу на хранилице и када убаце новчић, добију храну. И годишње се зараде неки милиони и град буде чистији и те паре не заврше у смећу као што би иначе завршиле. То би исто да волео из дна душе да неко одради. Можемо бре и да истренирамо вране да иду и у Хрватску и да краду новчиће, па да буде и неки међународни инцидент са наше стране, а не само са њихове. 

И знаш шта би исто било до јаја? Да се лепо поштујемо. Јеботе, све може да успе када се поштујемо. И посао, и пријатељство и љубав и све. А не ово једење гована, свако гледа само како да зајебе неког другог пре него што тај други зајебе њега. И као, није битно да ли је то посао, пријатељство или веза, битно је бити на врху ланца исхране. Преварити пре него што те преваре. Па да га јебем, ако се ништа не промени, тачније, ако ништа не успем(о) да променим(о) у наредних десетак година, тако ћу отићи у неку пустару, у три лепе пичке материне, па неће ме свет више видети (осим ако дођу по мене, к'о што су по Рамба дошли у онај манастир, и кажу ми - Митомане, свету си потребан - е онда бих мор'о ићи, јебига, не диже се хеликоптер за џабе, скупо је то). Ја чак ни не волим Аустралију. Сматрам је најгорим местом за живот на планети. Али брате, има да одем и да живим тамо, у сред среде оне пустаре, да живим један нормалан живот, где ћемо оне кобре и дабри и остала гамад поштовати лепо и живети к'о људи. Чак и звери капирају, само ми не.

С поштовањем,
Митоман

Прочитај

О контроверзности и осталим нормалним појавама

Лежим, знојав, под дебелим покривачем, покрај отвореног прозора. Контроверзни уметник. Какво срање од титуле. Изговор за сва срања која неки чине зато што су неуравнотежени или једноставно глупи. Времена су некада била боља... Ниси могао постати контроверзни уметник преко ноћи... Није било довољно да објавиш тридесет слика сопствене гузице на клоњи. Некада си морао баш да радиш сјебане ствари да би добио ту усрану титулу. А да би радио све те ствари ниси смео да будеш нормалан. Или уравнотежен. Или срећан. Морао си баш да зарониш у ту причу, да покажеш целог себе јавности, да ти се смеју и гађају те јајима и осталим јефтиним глупостима... Буразеру, никоме није ни падало на памет да се потруди мало и баци нешто скупо на тебе. Нико те не би гађа кавијаром. Само јајима, парадајзом и салатом. И све то није гарантовало да ћеш да изађеш из целе приче са неким парама. 

Данас су ствари много једноставније. Погледај мене, лежим под дебелим покривачем, али сам отворио прозор јер је јебено вруће. Контроверзно. То што носим јакну на тридесет и пет степени не значи да сам избушени наркоман, већ да сам уметник. Види ме, контроверзан сам! Има ли неке лове или макар телевизор, телефон, нешто? Тако ствари функционишу данас.

Тако се праве паре. Одеш у неки ријалити, јебеш се пред камерама, свађаш се, тучеш се и увек причаш како си добра и лепа особа, дубоко изнутра. И руља кличе твоје име. Арена је коначно стигла, директно из ваше фотеље гледајте контроверзне борце за шаку динара... И свима је као чудно што се такве ствари гледају. Мени није чудно. Ако су стари Римљани уживали у призору човека кога прождире лав, зашто не би данашња руља могла да види мало прцања, који избијен зуб? Где је разлика? Шта, ми смо се толико цивилизацијски уздигли да више немамо те анималне потребе? Јесмо курац.

Некада, просечан човек је напуштао Колосеум поприлично срећан. Срећан што једе тај буђави хлеб, ради по цео дан и пати од опаке болести. У поређењу са оним мучеником кога је појео лав, он живи фантастично. Тако је и данас. Немају људи скоро ништа, али у поређењу са оном јадницом што се јавно осрамотила хефтајући се са оним ђембелим, па јој после избили оба кеца и вређали јој фамилију, све је савршено океј. Живи се екстра, кад мало размислиш. И нек нико ништа не дира, нешто ћемо сјебати. 

Контроверзне су нам вредности. Јеботе, овде се више цени шмекерај, пичкарење, трошење великих пара него било шта друго. И људи су нам контроверзни, сви се труде да буду  у центру пажње... И ова контроверзна ноћ ми се заиста чини као потпуно промашена... Дали би данас био само још један хипстер са брчићима... Ко зна колико се заиста контроверзних уметника, правих уметника, крије међу свим тим паганима, поганим курвама и криминалцима... Можда данас контроверзно значи бацати моторне тестере у публику са бине. Или обући хаљину од меса. Можда ништа друго на овом свету није контроверзно више, јер је свет постао искривљен и другачији него пре. То би објаснило много ствари. 

Углавном, не могу да мислим да је неко био контроверзан само зато што је умро од сиде. Могу да мислим да се јебао, као и сви ми, али не и да је био контроверзан. И сасвим сигурно не мислим да је неко контроверзан зато што хаварише пред камерама. То би требало да већ буде уобичајена појава, не знам шта је са људима.

Поздрави од контроверзног уметника,

нећу написати чак ни псеудоним, срамота ме.

Прочитај

Чудовиште

Киша пада на овај прљави град. Толико мизерних људи на окупу... Журе. Они у колима се смеју злим осмесима док додају гас да би запљуснули бедне пешаке. Млади. Први пољубац се не рачуна, први секс у шестом разреду. Сви су на дрогама. Не треба ни да питаш више. Пљују по плочницима. Трудна циганка се нуди да ми га попуши. Грубим храпавим гласом кажем - не. 

Лик који касапи своју ногу за четристо динара. Еманципована курва са вештачким ноктима караконџуле са својим тридесет година старијим спонзором. Мушкарци који шетају у тангама јер је то начин да добију своја права. Жене које голим грудима траже једнака права која и нису тако једнака. Леш мачке на улици. Салама од отпадака пилета у тањиру. Дама која из џипа пружа телефон саобраћајцу. Две речи с оне стране жице и салва извињења дами. Коверта код судије. Коверта код лекара. Коверта код свештеника. Онај лик коме увек фали сто динара за карту кући. Мали циган који пита за неки динар иако му из торбице вири просечна плата касирке у супермаркету. Средњошколка која се јебе за кило наранџи и такси до куће. Мали кер кога студенти шутирају. То је наш град. Упрљан литрама крви, пишаћке и семена.  

Видео сам га. Живим ту. Међу лоповима, дилерима, преварантима... Одрастао сам у граду где ће родитељи гладовати цео месец само да би купили сину прескупе патике да би он могао да глуми неки лажни статус. Као богат је. Где је главна тема разговора међу девојчицама - која је невина, а која није. Где родитељи купују телефоне клинцима само да им они не би постављали много питања. Где можеш да убијеш ако си иоле богат. Где можеш изаћи из затвора за тридесет хиљада евра. Где доћи на позицију значи добити део колача, а не део одговорности. Где ћеш бити поштован ако си криминалац, а кажњен ако уређујеш јавне површине на своју руку.

То је овај град... Прљави град... Град некултурне багре. Град где се смеће баца у канту само у специјалним приликама. Град где се пиша свуда осим тамо где треба. Град где је највећа фора ући на утакмицу на гурку, за џабе... Град где је све скупо, а једино људи су јефтини...

И? Шта? Ништа. Киша ће престати, дилери ће поново изаћи на улице, политичари ће поново красти, богати спортисти ће поново позвати курве на дружење, клинци ће разговарати о својим силиконски издеформисаним идолима, а дан ће трајати двадесет и четири часа и земља ће се окретати око сунца. Међутим, постојаће једна мала разлика. Сада када сам ти рекао све што сам видео, биће нас двоје у борби за бољи плочник, бољу улицу, бољи парк, боље насеље, бољи град... И можда, када се све сабере и одузме, нас двоје заиста можемо то да урадимо. Корак по корак. Скроз до краја. А то је све што се рачуна.

Прочитај

Новинари, слушајте овамо, глуп човек говори!

Нешто сам размишљао... Стварно сам глуп. И дан-данас. Увек. Међутим, чини ми се да радим једну ствар како треба. Ево о чему је реч. 

Дакле, сви смо ми били глупи у неком тренутку у животу. И испадали невиђени пацери, веверице, шабани и свашта остало. Огроман број људи је глуп док одраста. Кроз основну, средњу школу и факултет. То се не може порећи. Неко сазри пре, неко после, а неко никад. Наравно, Интернет је учинио свачију глупост лако доступном, па су ствари мало шашаве. Некада, када испаднеш глуп, нико се тога ни не сећа за месец дана. Данас, ако си испао глуп пре четири године, сигурно ће се појавити неки луђак и отпочети Интернет дискусију тамо где си ти испао глуп. 

И тако, велика већина мојих пријатеља осећа срамоту због својих некадашњих дана, када су били глупљи нешто што су данас. Осећам је и ја, и то много, јер сам много био глуп. Међутим, сви они се труде да то сакрију, обришу, униште... Зашто то радити? Мислим јесте, био си глуп као ноћ, али брате, пре пар година, то си био ти. И ако гурнеш то под тепих, постоји могућност да ћеш поново једног дана на исти начин бити глуп. А ако то оставиш да ту стоји и да те подсећа на то како си био глуп, ако учиш из тих грешака, онда ћеш ићи напред. И бићеш мање глуп сваког дана свог живота. Што отприлике значи да ћеш баш мало бити глуп негде кад пређеш шездесету. А то је сјајно. 

Узмимо за пример овај блог. Јеботе, овај блог је хаос. Пишем га од осамнаесте. Наравно, ја сам у осамнаестој био глуп као што неко не буде ни са шест година, али јебига, шта ћеш. И овде сам ти ја био заљубљен једно неколико пута, а у суштини, неке тих жена су се само шпрдале са мном, оно као, желеле су да им неко пише лепе ствари, а ја сам, ето, био тај лик што уме то да уради. Онда сам мувао милион неких девојака овде, јер сам мислио да кад неко воли како пишеш, воли и тебе као личност. У одређеном смислу то мора бити истина, јер моје писање осликава моју личност, међутим, сви смо ми читали Иву Андрића, али ретко ко би се смувао са њим, да је жив. И мрзео сам људе овде. И пљувао. И осећао се као промашај. И мислио да ћу бити велики једног дана. 

То је био пубертет. Онда сам пробао први пут ово, први пут оно и сва та искуства су овде, јер јебига, морао сам то записати. Па сам мислио да сам много луд на факултету. Јебени бруцош, нисам знао да сам жив, али битно је курчити се нешто, као тешко студирање. Бре, студирање је најлакша ствар на свету. Треба да учиш. Тачка. Нема претераног размишљања. Нема мука одраслих људи. Само учи и иди на журке. 

После сам постао шљакер и живот је био тешко срање. Факултет сам притерао крају, па сам имао времена да црнчим у магацину. И тад сам глумио лудило, као, радим много тежак посао, пребацим пет-шест тона преко руку дневно. Кога боли курац? Шта, јеси једини шљакер на свету? Онај лик из Индије би ми се исмејао у фацу да је чуо како "тешко" радим. И ето, јеботе, нон-стоп сам срао на овом блогу. То је зато што сам глуп. Међутим, никада ништа са овог блога нисам обрисао, јер ми је важно да знам колико сам био глуп. 

Иако ће можда, једног лепог дана, новинари раскупусати овај блог и наслови ће пљуштати на све стране. Иако ће ми доживотно бити забрањен приступ историјским споменицима. Иако ме ниједна девојка неће волети јер сам био говедо које је писало лепе ствари милиону девојака. И то аутоматски значи да моје речи више не вреде. Да нису искрене. Иако су, можда, биле сваки пут. Можда сам само глуп, па ми се људи лако допадају. На романтичан начин или не. За све сероње и будуће геј конотације - и жене су људи. И тако, кажем ти, иако ћу можда бити разапет зато што сам глуп, нећу да бришем моје грешке. Нећу да отварам блог за блогом као што чине неки. Нећу да бежим сам од себе, већ ћу да учим из тих зајебанција којих ме је срамота и да будем мање глуп сваке године. А овај текст ће да спомиње новинаре у наслову, чисто ако, једног дана, постанем познат, да прво њега прочитају.

Живели и не стидите се својих грешака! Није срамота бити глуп, срамота је престати покушавати да не будеш глуп.

Прочитај

О животу који није фер и убогој сиротињи

Какво вече... Играо сам Ризико са Фиксом и Коки. Опет сам победио. Никада нисам изгубио партију у животу. Мора да сам највећи војсковођа свих времена. И проклето срећан, такође. Олуја је беснела, гром је неуморно ударао, а ја сам моје пријатеље спаковао у воз, куцкао по анласеру да ми се југиша упали и одвезао се кући покисао и прљав. 

Ту се негде појавила и компилација Џонија Кеша и употпунила атмосферу потпуног сјеба. Да се разумемо, моји пријатељи су сјајни. Коки ми је поклонила једну своју књигу, јер није имала пара да ми купи неку за рођендан. Замисли то. Фикс ми је дао пуну коверту старих пара (колекционар сам) од којих неколико немам, и ево већ пола вечери размишљам како да реорганизујем албуме. Некако, желим да сви моји пријатељи имају милионе. И да се не муче. Осећам се лоше сада када ја имам доста, а они не. Проблем је и када хоћу да учиним нешто лепо, да платим нешто, да купим нешто, то можда и прође једном, али двапут сигурно не. И онда се дешава ситуација да мени неко плаћа пиће са последњим парама које има, јер неће да чује да ја платим то пиће, које мени, тренутно, не представља никакав трошак, нити сам нешто посвећен гледању када је ко и колико пића коме платио...

Много мрзим што овај живот није фер. Али сам то рано схватио и зато су ми ствари сада много лакше него другима. Можда сам први пут у животу схватио да живот није фер када смо моја млађа сестра и ја, избеглице, делили онај мали еуроблок, a мађарска деца, чији су родитељи газде, трчала по продавници и јела чоколаде редом, које су хтели. Тада сам био потпуно неискварен, и уопште, цела породица је била толико понизна, јер смо били сиротиња, тако да нисам уопште осећао неки бес усмерен ка небу, људима или било коме зато што они имају, а ми не. Једноставно сам прихватио то као чињеницу и опет био срећан са оним што имам. Волео бих да могу опет да будем та мала особа. Мала особа, али душа велика. 

Овај Еуроблок је у питању.

Гледао сам неке особе како уче да живот није фер. Нису то научили рано, па су дочекали двадесете и поприлично им је тешко пало. И ја то разумем. Тешко је. Како то неко има све, а ти студент, носиш позајмљене патике, крадеш оловке где стигнеш, неретко гладан идеш у кревет... Јебига, шта да ти кажем, живот није фер. Неки се баш сјебу и замрзе цео свет. Када виде да је неко пао на улици, неће да му помогну, јер "ни њима нико не помаже." То је тако тужно. Други прихвате да живот није фер и иду даље. Када неко падне, помогну му да устане, јер јебига, знају како је живети животом који није фер и колико то значи ономе који је пао. Све зависи од карактера.

Има нека веза између сиромаштва и људскости... Човек када има мало, често је спреман да то што има подели са неким другим, чак и странцем. Парче хлеба - парче хлеба. Човек који има много, некако, као да живи под стакленим звоном и страх га је да ће му то одузети. Све му је прескупо, просјаци су му прљаве сподобе, радници су му робови, а чак и ако нешто подели са тобом, пре тога ће уследити низ питања, јер њему је и милионити део његовог иметка много да га да теби, макар и као накнаду за неки посао... Он може да купи милион хлебова данас и да ни не осети, али ипак бира да не подели ниједан са тим неким просјаком... И на крају се запиташ, да ли ће се то и мени десити? Да ли ће ми паре одузети људскост? И бојиш се.

Заиста се трудим да будем добар човек. Чак и ако понекад мрзим свет и људе. Не замерите, имам своје разлоге. Али знате шта? Чисто сумњам да бих био овај човек да нисам делио мали еуроблок са сестром, гледао како друга деца возе бицикле и израстао у човека који зна да живот није фер и који чини све што може да би успео, али сам, никако преко туђе несреће, никако преко леђа обичног човека, само против система, само против великих и малих капиталиста...

И када сам у животу варао да бих успео, варао сам систем, нисам варао људе. Што каже један белосветски преварант, можда највећи кога знам из студентских дана, парафразирам - "немој да се курчиш што си зајебао неког лика из Дома или мене, зајеби државу за милион евра, па се онда курчи, ја ћу ти пружити руку, бићеш мој идол, твоју ћу слику окачити на зид, јер ти си зајебао систем, а не убогу сиротињу, шта ти је она крива..."

Одувек сам волео те људе који нису баш цвећке, нису баш бели, нису ни црни, сиви су, сивљи од осталих људи на овом свету, али имају систем вредности, знају шта може да се ради, а шта не, шта је добро, а шта зло. Можда зато што се проналазим ту негде, међу њима. Чак и када радиш нешто што и није најморалније, ипак, ти нећеш зезнути обичног човека. Зезнућеш систем. Зезнућеш богатог капиталисту. Или ћеш зезнути неког тоталног папка од човека, као казнено-поправну меру. То подржавам свим срцем, јер овај свет је препун олоша који су одгајани тако гледају на свет са висине и томе треба стати на пут. Сви смо једнаки, али живот није фер, па се неко роди богат, а неко не. И понекад тај што се родио богат третира овог што се родио сиромашан као неког ко мање вреди. А сви знамо да то није истина. И зато такве треба табати у земљу кад год се укаже прилика, да би схватили да смо сви једнаки. 

Постоје и сиромашни које треба табати у земљу. То су они који мрзе све јер им нису помогли. Нико није дужан да теби помогне. Али да се мало лепше понашаш, можда би ствари биле другачије. Ко зна. Ти треба да знаш да живот није фер и да гребеш дванаест сати по њиви неког господара за неку бедну парицу, али да будеш срећан јер си поштено зарадио те паре. И да радиш на томе да нађеш неки излаз. Јер брате, излаз постоји, само треба да знаш где да гледаш. А најчешће је излаз у ономе што радиш најбоље. Па макар то било и писање од кога се, наводно, не може живети лепо овде или било где. 

Живот није фер,

али ето, воли вас Митоман.

Прочитај

Рођендан је океј

Данас ми је рођендан. Рођен сам пре двадесет и три године, у двадесет један час и четрдесет минута, без струје, јер је био рат. Мој живот до сад је био сасвим океј. Нисам сад био нешто кул, тачније, увек сам био у оној класи штребера, јер ма колико се ти зајебавао около, ако научиш за пет у бусу до школе, ти си штребер и то је то. Упркос свему, било је баш океј.

Ово је прва година да нисам баш нешто тужан за рођендан. Осећам се зачућујуће добро. Ваљда зато што ствари коначно долазе на своје место. И Томцан је рођен првог септембра. Сећам се како смо се упознали. Долазио је један други блогер, Даре, чији блог више не постоји, у Београд. И требало је да се нађемо са њим. И дођем ти ја на железничку станицу у Земуну, видим неког високог човека, мршавог, и јесте то Томца, међутим, откуд је тако висок? То сам се запитао. После смо се запили, прешли пола града и било је баш до јаја. И од тад смо добри пријатељи.

Томцан и ја имамо један сан који сањамо на јави сваки пут кад се нађемо. Као, основаћемо тајно друштво и преузети свет. Најопуштеније. И снажном диктатуром га претворити у једно баш сјајно место. Оно, криминал практично да не постоји, сви бацају смеће у канту, поздрављају се, топли су и људски се опходе... Замисли. Утопија. У суштини, млади смо. Имамо времена. Можда ћемо тако нешто и учинити кад мало станемо на ноге. Још једну ствар бих волео да остварим пре тридесетог рођендана. Хоћу да имам библиотеку, свуда унаоколо да буду књиге, и да имам тајна врата, такође. Имам план где бих могао сместити библиотеку, само ми треба тона књига.

И тако. Управо сам добио Ризико за рођендан од сестре. Најбољи. Рођендан. Икад. МОРАМ ЗВАТИ ТОМЦАНА ДА НАПРАВИМО ПЛАН ЗА ПРЕУЗИМАЊЕ СВЕТА! САД ИМАМО МАПУ И ТЕНКИЋЕ! НАПРЕД ДРУГОВИ, ЖИВЕЛА РЕВОЛУЦИЈА!

Прочитај

Митоманов водич за како да постанеш писац

Седим овде, напољу пада киша... И размишљам да напишем књигу. По стоти пут. Онда кажем себи - јебеш то, опет ћеш бацити дан или два, десет или двадесет страница и одустати, отићи да радиш нешто друго, нешто што те не кошта ништа... Но, да почнемо.

Дакле, ти желиш да будеш писац. Сјајно. И ја желим, исто. Пре него што наставиш са читањем, дозволи да ти се представим. Можда се предомислиш. Ја сам писац у покушају... Али тај покушај траје предуго. Ја сам ужасан у спорту, у певању, у јебању, ја сам ужасан чак и у живљењу... То звучи мало зајебано, ха? И јесте. Па, хајде да испишем пар редова о томе како можеш да постанеш велики писац... Мислим, зашто да чекам педесету, поприлично добро знам шта треба и сада...

Мотиви и зашто треба да те боли патка за њих

Прва ствар која ти треба јесте жар. Али не дозволи да ти серу како мора да те стеже у души да би добро писао. Или како мораш сваког дана да пишеш да би добро писао. Твој жар је само твоја ствар. Мизеран си и само када си мизеран добро пишеш? Буди мизеран. Колико јако желиш да будеш писац? Буди мизеран, ако је то твој жар. Лош си? Ужасан? Желиш више од свега да пишеш? Пиши, лоше, сваки дан. Ватра ће те прочистити. То сам прочитао негде, звучало је баш глупо, али овде је океј... Јесте, изгорећеш, али твоје речи ће бити боље... А то је оно што си и хтео, зар не? 

Пишеш да би имао паре? Славу? Пиши. Не мораш имати величанствено узвишене циљеве да би писао. Боли те курац. Пиши бре, нека те препознају на улици, нека те обожаватељке заскачу по тоалетима елитних ресторана. Заради милионе, купај се са рибама, вози најбољи ауто икада, умри од срчаног у базену. То бих и ја волео, уколико не сретнем неку фину малу дамицу ускоро. 

Пишеш због жене? Хеј, ко може икада да ти каже да је то погрешно? Пиши. Пиши јој, нека буде твоја. Учини све. Ја то разумем. Због жена су ме тукли, мрзели, разапињали, али када ти се неко допада, онда чиниш све што треба. Можда си купиш вечност у покушају да освојиш једну сјајну жену. Она жели писца? Постани писац, тако је једноставно. И с обзиром да си заљубљен, постани најбољи писац икада.  

Желиш да те памте? Да оставиш нешто иза себе? Велике списатељске њушке кажу да је та жеља погрешна... Да никада нећеш постати писац ако то желиш... Шта они знају? Ионако су сви мртви! Лако је срати када знаш да си себи купио изузеће од заборава, макар на стотињак година. То су све лицимери. Пиши, али не усиљено, пиши реченице које желиш да људи памте. Пиши тако да сам себе памтиш, јер видећеш - када напишеш стотине хиљада речи, почећеш да заборављаш шта си то написао... Осим ако твоје речи не буду прејебено добре. За памћење. Рецимо, ја се сећам тек неколико мојих прича и песама. Тек неколико, од скоро две хиљаде текстова. Јебига, тако ти је то. Ако не можеш да то урадиш одмах, пиши док ти то не уђе у крв. Онда пиши још мало, да те запамте.

Уколико имаш неки сасвим десети мотив за писање - па, пиши. Хитлер ти је идол? Кога боли курац. Пиши. Покушај. Постани неко. Сањариш о мучењу, убиствима, сексу са животињама? Кога брига? Пиши. Можда постоје људи који би то читали. Можда би подигао свест о силовању папагаја, па би овај свет постао боље место за шарене птице. Ко зна.

Техничке ствари и остали турци

Да би био баш добар писац, брате, није довољно само да се цимаш и желиш. Јебига. Фора је да знаш. Фора је да будеш најбољи. А како то? Лепо. 

Када идеш негде, укључи мозак. Када видиш цвет, љубичасти цвет, мало поцепан на врху, са листовима као џунга, запамти га. Запамти како мирише. Запамти како изгледа. Опиши га и запамти опис. Знам да нећеш успети. Нико не успе из прве. Али вежбај. Опиши пукотину на путу. Запамти тај опис. Искористи га негде, једног дана. Слушај шта људи говоре и којим акцентом. Скини њихове акценте. Памти разговоре. А онда иди кући и напиши најбољи дијалог који је свет икада видео. Разумеш? Те форице су поприлично битне. 

Ваљало би и да читаш књиге. Оно, јебига. Ако си читао док си био млад, то је до јаја, читаћеш и даље, када нађеш посао, када нађеш жену, када ти уграде бајпас... Ако никада ниси читао, пробај, читај... Ако не иде, иди у кафану. Иди се курвај. Иди проси. Иди ради на пијаци. Иди гледај филмове. Читај флајере за креме за депилацију... То би требало да помогне. Ако већ баш мрзиш да читаш. Ма, ко га јебе, чак и ако читаш, иди и ради све ове ствари... Јер ти си писац, што би рекао онај фини господин Киш. 

Пробај све што можеш. Религија? Може. Две или три религије? Може. Дрога? Може. Пиће? Може. Апстиненција? Може. Експлицитни тв шоу што заглупљује народ? Може! Искуство је најбитније за писање. Уколико си прошао нешто, поприлично је лако да пишеш о томе. И звучи тако истинито и лепо. А нико не мора да зна да си то заиста и прошао. Искуство је најдрагоценија ствар на свету. Мораш имати или моћну машту или искуство или обоје. У супротном, бићеш лош писац. Брале, све што знаш, све што си проживео је јако важно. Јер твоје речи ће погађати права места и онај који чита ће осећати део онога што си ти осећао док си рецимо, клао прасе или делио слаткише малим циганима...

Е да, пробај све, буразеру, али ако се то не коси са неким твојим принципима. Јебига, није фора да изгубиш себе негде испут, негде у покушају да постанеш велика риба књижевног света. Није фора да кажеш - пробао сам све, а конзервативан си. То и мене јебе. Замисли, нађеш сјајну девојку, волиш је више од света, и наравно, твоја начела налажу потпуну искреност према њој. Кажеш - мацо, пробао сам све. Курвао сам се, коцкао, дрогирао и пио. Она је исто то вероватно радила, можда је спавала и са женама и мушкарцима, дрогирала се, пила, има истетовиран цвет на ваџини, али она је довољно паметна да ти то прећути. И оставиће те, јер си абоминација, неко ко није довољно чист за њу. Дакле, никада не чини нешто због писања, чини ствари због себе, а писање ће доћи. Чак и најгори писци, уколико се никада не предају, могу постати узвишени. Могу се претворити из гнусобе у лептира или медведа и запалити свет.

Инспирација и шта радити са њом

Инспирација је највећа курва коју ћеш у животу срести, а срешћеш их много, у свим облицима и бојама, и међу женама и међу мушкарцима. Некада ћеш бити врх, моћи ћеш да напишеш цео свет, моћи ћеш да направиш Бога од блата и кера од облака и играћеш се са светом, тек тако, јачи од иког, бићеш најлепши, најбогатији, најсрећнији папак кога је ова планета видела још од Исуса... А онда ће доћи дана када ће твоја курва спаковати кофере и отићи код маме. И неће се вратити... Па, у ствари, можда ће остати само један дан, можда месец, а можда се никада неће вратити. Ти то не можеш знати. 

Али оно, ако седиш пар сати и зуриш у екран, пулсира ти жила на врату, а речи се не појављују - јебига, пробај опет сутра. Пробај опет сваки дан. Изађи на терасу и дозволи да те покења птица. Ко зна, можда то преокрене ситуацију. Можда је потребно да се напијеш. Да те пребију. Можда имаш један зуб вишка у организму, па ћеш моћи да пишеш тек када га избациш. Можда ти није суђено тада да пишеш. Можда, ако напишеш нешто на силу, то доведе до твог уништења. Размисли мало, постоји милион могућих разлога зашто је твоја курва отишла код своје маме. И када крену речи, али на сламку, једна по једна, буди стрпљив и пиши. Напиши, згади се, лупи шаком од сто, па покушај поново сутра. Понови све испочетка. Након неког времена, нешто ће се десити. А онда ћеш поново писати. Бићеш поново цар. Макар на један дан. 

А када имаш инспирације, набилдуј је. Иди негде. Ради нешто. Нема везе што мисле да си луд. Сваки догађај који се деси док имаш инспирације ће бити као лансирање ракете... Експлозија и онда лет у небо... Нећеш смети да затвориш очи, јер ће речи летети... Писаћеш по салветама, столу, ранцу, телефону и то ће бити најбоља ствар коју си икада осетио. Када завршиш своје писање, слободно запали цигарету. Чак и ако не пушиш. Знам, бољи је осећај од секса. Иако је секс најбољи осећај на свету. Ко није доживео писање, тај ће мислити да сам будала. Али када осетиш лудило да те обузима, када осетиш како ти нешто пуже кроз вене и када осетиш да ти срце куца као брзи воз, и када све то кулминира, када се деси врхунац, када ставиш последњу тачку и само седиш ту, празан, мртав, а живљи него икад, када почнеш да се помахнитало смејеш, тако срећан, онда ћеш ме разумети. И знаћеш да желиш да будеш највећи писац који је икада живео.

Политика, морал и атомске бомбе

Читао сам много текстова о томе како да постанеш писац, још давно, када сам планирао да постанем један. Ти текстови су апсолутно ђубре. Никада до сада нисам себи дозволио да пишем о томе како се постаје писац, јер сам сматрао да ја имам најмање права на то. Међутим, боли ме патка. Можда је такво вече. Можда сам се и ја променио. Не знам. Углавном, сви ти великани серу како не треба да се бавиш политиком. Како си ти уметник, изнад политике... Јесте, и ја сам имао тај неки став... Али браћо, ко ће да помогне напаћеном народу?

Ако си писац, и ако можеш да пласираш идеје, праве идеје, добронамерне идеје, идеје слободе, идеје неког поштовања, да не серем сад о љубави, нисам Исус Христ, зашто то да не учиниш? Ако те стрпају у затвор због речи, онда мора да нешто радиш исправно (под условом да не пишеш умрлице политичарима на власти, кој курац). Не могу да верујем да су сви ти људи кроз историју мислили само на сопствене буље! Јеботе, шта, ако пишем, не треба да кажем да је власт срање?! Шта, то шкоди мом кредибилитету, можда ће ме назвати четником или усташом?! Чекај, зашто би ме било брига? Моје је право, а можда и дужност, да кажем ствари које многи не смеју, да станем, као писац, на ветрометину и да некако, можда, помогнем некоме. Народ ћути, јер се боји. Али ако хиљаду писаца или макар стотину или макар десет или макар један каже нешто, можда се нешто промени. Напослетку, речи су најмоћније оружје икада. Осим ватреног. Мада, када реч дигне милион сељака, џаба ти и ватрено оружје. Но, много сам одлутао. Поента је, ако желиш да идеш у политику или у риалити шоу, иди слободно. Ти си писац. Никаква политика или ријалити шоу то не могу да промене. Наравно, треба да се чуваш. Уколико пишеш по наредби, запамти, ти ниси писац. Ти си само још један слуга.

Ако волиш да пишеш о неким уврнутим стварима, не дозволи да те обуздају. Ако ти се пише о лезбејкама које се сочно љубе, пиши. Можда ће те тужити. Можда ћеш добити батине. Али то је ништа у односу на онај осећај када завршиш причу. Плати казну, излечи се, па напиши још сочнију причу.

Ако мораш да се одрекнеш свега да би писао, немој то да радиш уколико ниси баш сигуран... Јер што не би имао леп живот и био срећан? Зашто мораш постати део ове багре од које ретки испливају и учине нешто вредно помена? Писање је најчешће избор, а врло ретко морање. Они који морају, распали би се без писања. Али они који могу, а не морају, треба да донесу једну тешку одлуку. Ићи напред и вероватно сјебати све или живети солидан живот, али без узвишености која би могла доћи након година патње, након година душевног и телесног сиромаштва, након година потпуног неразумевања околине... 

Ако свакога дана говориш другарима - једи курац, ако у твојим причама често стоји реченица - једи курац, онда немој да те буде стид... Ако издајеш књигу, нека и у њој стоји - једи курац! јер то је чини реалистичном, блиском обичном човеку. Сам Вук Караџић је рекао - пиши како говориш. Дакле, најбоља ствар коју можеш да учиниш за своје писање јесте да пишеш онако како говориш. То си ти. И сва искуства која имаш ћеш моћи далеко боље да пренесеш од оних које никада ниси доживео или су ти причали други. Ово је писање, овде нема компромиса. Слобода. Твоје речи су једина твар која је слободна, било кад и било где. И тако треба и да остане. 

И тако, јебига, много шта сам рекао и још много шта сам мислио, па се изгубило успут, али мислим да је ово пут ка постању великим писцем. Живи. И буди велики, без обзира шта говорили други, па макар и они били највеће мудоње књижевности двадесетог века. Или било ког века. Све бих их пљунуо, јер су били тако пуни себе. Е да, не дозволи себи да будеш пун себе. Чак и након награда, и књига, и пара... Не дозволи себи да друге гледаш као нижу врсту. То је најгора болест од свих - да мислиш да си краљ, цар, да си на врху света са хиљада поданика... Пиши, буди писац, али не буди папак према обичним људима. То је сва филозофија отприлике. Надам се да капираш.

п.с.
Не дозволи ником да ти говори шта да радиш, икада. Чак ни мени.

Воли те Митоман.

Прочитај

О псима и ветру и љубави која ће ме убити једног дана

Не постоји ништа што ме може смирити више од лежања у мом кревету. Све црвене и жуте и црне и браон жене са морских обала не могу учинити да се осећам овако мирно као сада. Коначно у свом кревету. Коначно, сав онај шлајм који се накупио у мени могу да избацим. Коначно, не морам да будем весео, већ онакав какав заиста јесам...

Слушам неке снажне песме које говоре о псима и ветру и љубавима. И то је баш у реду. Кер ме је дочекао са широким осмехом. Чак и мачор. Те животиње су јебено најбоље животиње које сам икада срео. То су моје животиње. Док музика иде даље и даље, помало размишљам о љубави. Каква црна рупа. Љубав је као када скочиш са литице, иако си поприлично сигуран да пад неће бити мек, иако си, у ствари, скочио само да би се на секунд осећао добро, као да припадаш некоме, негде, и да увек постоји особа која ће ти пружити руку...

То је љубав... И не знам, одувек сам волео мале зле женице које су у ствари добре, које имају топлину, али је љубоморно чувају за некога ко заиста вреди... Али како да вредим? Радим на томе да постанем добар тип. Радим много и јако на томе. Имам тако много тога да научим... И јеботе, не знам више, да ли је то само илузија у мојој глави? Нешто што ми је потребно да бих опстао? Сламка спаса? Да ли би то икада могло бити стварно? Ја сам једноставан човек. Нисам кул. Нисам ништа посебно. Чак сам и сељак. Тежак. Не умем да говорим лепе ствари. Уместо комплимената говорим женама да су тог дана мање дебеле него иначе. Уместо љубазних реченица само климнем главом. Постајем шкрт на речима. Као да оне нешто вреде... И како такав тип да има тако неку кул женицу ђевојку? 

И лежим у кревету, месец је на путу ка овамо, и свет се чини крхко, као да би га могао срезати ножићем за хлеб. Волим да мислим да и она лежи у кревету тамо негде и размишља о љубави. Можда са мном. Можда нас види како ходамо плажом, држећи се за руке... Можда како ме полива хладном водом јер сувише гласно певам док се туширам... Можда како загрљени лежимо и гледамо у плафон са милион облика и боја...

А човече, онда замислим неког маленог кул типа како води љубав са њом овог тренутка, како имају фантастично искуство, вантелесно, излуђујуће, и грчим се, тако желим да га пребијем... Али не на леп начин. Желим да му проспем зубе. Да крв пљусне. И да он падне доле. И да га шутнем у ребра. Лагано. Јер он ипак чини да се моја имагинарна девојка осећа добро. И онда да седим у углу и плачем. Не знам зашто. Ваљда због сломљених снова. Снова који су ме држали на окупу. Патетично. Али истинито. 

Замисли ту љубав. Највећу на свету, а неизречену. Фантастичну, са толико потенцијала, потенцијала од кога би само делић био довољан да се преврне читав свет. Да Бони и Клајд, Дали и Гала, Наполеон и Жосефина одмах оду у историју, да ми, само ми, будемо горе, знани по неизрецивој љубави, знани по умећу, знани јер тако добро стојимо једно уз друго, апсолутно предивно, као... Као, јеботе, чоколада. Али најбоља чоколада на свету. Или кафа. Али најбоља кафа на свету. У најбољој шољи на свету. Са најбољим шећером и кашичицом на свету. Такви би били. 

И не знам да ли да закорачим. Не желим да уништим све. Не желим да мисли да сам неки полудели манијак. У ствари, желим, али на фин начин. Након толико година. Па ја стварно не знам ниједног типа који се оволико цимао. Да ли је то зло мршаво дупе вредно свега овога? Па, једно је сигурно. Поприлично јесте. Иако ја већег папка нисам у животу срео. 

Прочитај

Посрнуће данашњег друштва и друге зајебанције које нисам спреман да прихватим

Шедим ође на мору и баш је љепо. Међутим, не могу да верујем да је све овако морално искварено. Сви хоће да те зајебу. А огромној већини девојка је битније каква кола возиш и где седиш у клубу (седиш, не стојиш) него какав си човек или чак и фрајер. Јеботе, капирам да мене неће јер и нисам нешто љепушкаст, али имам два другара који баш јесу, скоцкани, љепи, у Београду све их воле, а овде - ништа. Каква је ово криза морала, невиђено. Сви хоће да те зајебу, до сад, за ових пар дана, брат брату, ако ме није једно десет људи покушало зајебати, није нико. И то они које сам провалио. Оних који су ме зајебали, а да нисам провалио, вероватно има и више. 

То ме чини некако тужним. Упознао сам неког кримоса локалног малопре, фин лик, зготивио ме баш. Јеботе, буразеру, да л' је могуће да су овде криминалци фини, а сви остали олош? Контам да би ми тај кримос помогао у животу, ево сад, овог трена, иако ме зна тек неки сат. А ови остали би ме газили да се изврнем негде на улици. 

Ја мислим да под хитно морамо направити оазу за донекле нормалне људе. Док их (нас) још има. Иако ти људи често изгледају чудно, заиста су нормалнији петнаест пута од ових што су као нормални и у већини. Па да ли је реално да су људи у стању да напуне клубове, а само можда петина се добро проведе? Сви ликови депресивни, рибе напуцане, оно, не можеш ништа ни да јој кажеш, само ти покаже руком да одеш. Једино ако баш све говори на теби - ја имам! можете разговарати. И оно мало цурица нормалних, наизглед, што дођу у клубове, се боји пијаних будала, па исто тако терају људе. А типови сви снуждени, једина је разлика у томе што су неки баш упорни, па прилазе, а други и нису баш, па само стоје, подједнако тужни.

Дакле, организовати неко уточиште, што пре, јер ово је хаос. Направити државу за људе који се не поносе тиме што никада нису прочитали неку књигу, за људе којима није битно да ли си обучен у оригинал одећу, за људе који купују патике ради патика, а не зато што је то "баш добра копија Паћотија, па ће рибе мислити да сам богат", за људе који неће бити тотални олош према теби, само зато што изгледаш наивно, за људе који те не гледају са висине само зато што слушаш неку другу врсту музике, за људе који знају да се проведу, а не да константно мисле о томе шта други мисле и страхују да ће испасти смешни. Некако, све ово је баш срање, и ако је ово стваран свет, онда не желим да живим у њему. Па макар до смрти имао тих пар људи и немао жену, нисам спреман да начиним толики компромис и да продам све у шта верујем само да бих био прихваћен, иако ово што је данас и овде нормално, сасвим сигурно није нормално. 

Искрено,
Митоман

Прочитај

Пројекат - најбољи могући ја

Ова година иде баш добро, за сад. Не бих сада да сумирам успехе, још је рано. То ћемо размотрити у јануару. Али ми се недавно искристалисала једна идеја која ми се већ дуго времена провлачи кроз мисли, а ја никако да је ухватим. Реч је самоунапређењу. Схватио сам да нисам довољно добар човек. Не поредим се ни са ким, јер у односу на неке сам заиста добар, а у односу на неке друге сам заиста лош човек. Дакле, нисам довољно добар човек искључиво по мојим стандардима. 

Када сам коначно ухватио времена да поразмислим о томе како да постанем најбољи могући ја, нисам знао одакле бих почео. А баш је једноставно. Од почетка. Дакле, шта је то лоше у мени? Зашто понекад вичем? Зашто осуђујем људе због ствари које раде? Зашто им не дозвољавам да живе сопствене животе? Зашто од промотерки нећу да узмем флајер? Зашто поред неких просјака прођем, а другима уделим динар? Зар сам толико површан да дајем паре неком просјаку само зато што ми је "лепши"? Зар оним најужасније деформисаним не требају те паре? Зашто хоћу да донирам новац, али нећу да ме "прљави" људи додирују? Зар сам заборавио одакле долазим? Зар и ми (моји родитељи и ја) нисмо били ти сироти људи некада? 

Дебело сам се запитао. И онда сам схватио да многе моје мане проистичу из незадовољства собом. Још увек се повремено борим са родитељима за право да водим сопствени живот. Још увек нисам ништа вредно помена написао, а камоли објавио. Још увек не знам да пливам. Некако, имао сам већа очекивања од себе. Требало је већ нешто да урадим, нешто више. Требало је да помажем људима, али не због очекивања неке кармичке космичке награде, већ због тога што им помоћ треба. Требало је много тога већ да се деси до сад, судећи по мојим плановима, а мало шта се десило.

И тако сам решио. Поред свих планова које имам и силне жеље да покорим свет, од данас ћу радити и на још једном пројекту - пројекту најбољег могућег себе. Ризикујући да звучим глупо, кажем - почећу да медитирам. Али не на источњачки начин, већ на наш, православни. Да покушам да смирим мисли, да укротим хаос и да ме не нервира неред око мене, већ да имам какву-такву унутрашњу хармонију, па да не морам ићи унаоколо и поравнавати новине са ивицом стола или викати на сестру што је доручак мало више или мало мање слан. Напослетку, ипак ми је направила тај доручак. 

Размишљам и да кренем у теретану. Доста сам био мршав као леш. Да изгледам нормално. Ништа напуцано. Само нормално. Да будем задовољан и да могу да пустим друге људе да раде шта хоће. А не да мислим како су луди што раде ствари које им шкоде. Брате, ја први волим неке ствари које ми шкоде, а дајем си за право да критикујем. Још ако научим да пливам како треба, онда ћу бити скроз опуштен тип. 

Морам и да научим да кувам понешто, чисто да бих схватио вредност оброка које ми зготови сестра. Зовем је Мали Буђо. Навикла се. Навикли се и сви остали, јеботе, па је сад комплетна родбина зове Буђо. Јебига. Извини Буђо. 

И тако. Има много много ствари које морам да урадим и које ће постати део овог великог пројекта који би требало да траје до краја мог живота. Сада, пошто тек почињем, треба много да радим. Касније би ствари требало да буду лакше. Оно као - могао бих да се бавим неким донаторским радом или нечим. Моја компанија (будућа, надајмо се) би могла да даје проценат од продаје сиромашнима. Али не оно као фол, даћемо, па не дамо динара, купимо си нове ауте. Не. Него лепо, оно што је речено има да буде и испуњено и то је крај. Обећање се никада не крши. 

То за обећања је можда најлепша ствар коју ме је стари до сад научио. Одмалена, обећање је било закон. Ако ми он обећа да ћу добити играчку, то ће се десити, сигурно. С друге стране, ако ми обећа да ћу добити батине... Капирате поенту. И потпуно исти приступ имам. Обећање нисам (намерно) у животу прекршио. Тај осећај је тако добар. Даје твојим речима вредност. Даје им неку непроменљивост у свету у ком се све мења, тече и поприма друге облике. Осећаш, на тренутак, да ти нешто значиш и даје ти вољу да даш све од себе, јер си обећао, а обећања се никада не крше!

И зато, обећавам себи да ћу постати најбољи могући човек, тачније, кретен. То би заиста било сјајно. Па ће тек онда, када будем задовољан собом, почети и свет да буде лепши. Нарочито ако му и ја помогнем у томе. 

п.с. Свестан чињенице да овај текст звучи мало клиначки самоунапређујуће, ово је дисклејмер, што би рекли Амери, дакле, опозитивнотврдач од да сам пушио траву или какву другу дрогу.

Прочитај

О другу Месецу и друговима животињским

Малопре сам схватио да је вечерас плави месец. А пошто ја баш волим месец и комплетан свемир уопште, није ми било мрско да устанем из кревета, навучем неки шорц и изађем на терасу. Морам, чак и овако касно има комшиница које пролазе улицом. Најмирнијом улицом на свету. 

Изађем на терасу и упрем поглед горе - месец је пун, али није плав. Види се небо и оно је плаво. То је чудно, иначе је све црно. Осећам се некако повезано са месецом. Далеко више него са сунцем. Сваки пут када је пун месец, ја знам. Чујем животиње. Џо лаје. И многи други керови. На специфичан начин. И када је пун месец, имам неки чудан осећај да бих могао гледати у њега сатима. То понекад и радим. Не говорим ником да не би мислили да сам још чуднији. 

Углавном, стојим на тераси и видим мог Мићуна како седи на огради. Дебели искусни мачор. Победник хиљаду битака. И он гледа у месец. Запнем за столицу, а он погледа у мене. Директно у очи. Гледамо се мало, па наставимо да гледамо у месец. Тако је леп. 

Онда чујем неко клаптање. Видим Мићун је ту, а његова ћаса са водом је код чесме. Погледам ка чесми, кад оно велики јеж пије воду. И Мићун га погледа, као старог другара, и настави да се бави својим послом. Чак и он, који мрзи цео свет, воли друга јежа. Ја бих другове јежеве метнуо негде где је лепо и ушушкано, јер ми тако некако изгледају. Пре неки дан ме је један мали јеж пратио по дворишту, бауљао за мном преко траве и камења и бетона. На крају је отишао даље, својим путем. Мићун је пре неки дан умлатио змију испред куће. Шмекерски, као да је рођен за то. Ко би рекао да у предграђу Београда има толико животиња. 

Углавном, било је много лепо. Замисли јежа, малог тенка, како пије воду. И Мићуна који разуме месец. И Џоа који лаје јер је месец жут. И мене, који се осећам некако лепо, иако нисам видео плави месец. 

Прочитај

Јебено време, иде пребрзо

Дани су пуни црне тишине

иако је наизглед све у реду. 

Немам времена за размишљање.

А тако желим. 

Желим да размислим о свему што се издешавало.

Желим да средим главу,

да ми не искачу насумичне мисли у сред решавање неких других, 

тренутно битнијих питања. 

Сјебан сам. 

У недељу ће све бити готово. 

Али то не значи ништа.

Од понедељка почиње нека друга прича. 

И опет немам времена. 

Јеботе, 

да ли је могуће да неко толико нема времена?

Сад ми пред очи долазе студенски дани.

Брате, пре само годину дана

сам седео у кафићу,

по цео дан,

безбрижан,

сви су нас знали горе,

и време није играло никакву улогу уопште...

Имао предавања или не,

сваког дана сам био око девет или десет на факултету.

Ако не бих срео никог познатог,

седео бих испред. 

Понекад сатима. 

Али увек би наишао неко. 

И онда бисмо отишли на кафу. 

Па би се неко други јавио.

Завршио бих на другом крају града. 

Па бих се вратио да читам књигу на неком предавању. 

Онда бих отишао кући,

у предграђе,

на ручак.

Како је студирање било добро. 

Јебено најбоље. 

Прва година ми је била најбоља. 

Јутро.

Нас троје или четворо седимо и пијемо кафу. 

Скоро сви носе нешто од синоћ. 

Мој дукс мирише на пороке.

Ни остали нису бољи. 

Не видимо на очи,

али ту смо,

срећнији него икад,

причамо шта се издешавало коме.

Неко је кресао на Калемегдану на минус 4. 

Неко је трчао го по Славији. 

Неко је пијан заскочио особље за шанком.

И тако скоро сваког дана. 

Ствари су се дешавале. 

После су се ствари смириле. 

Јебига,

сви смо завршили у неким дугим везама.

Нисам сигуран да ли је то била добра или лоша ствар за све нас.

Али живот је тада био до јаја. 

То је сигурно.

Биће и сад,

чим ухватим мало времена. 

Јебено време,

иде пребрзо.

Прочитај

Рад би да ме ослободи, хвала му

Данас сам радио шеснаест сати. Синоћ сам спавао два сата. Сада је мрак и мене рад још увек није ослободио. Напротив, тежак рад чини ствари само горим. Имам све више демона. Тело ми је сломљено, а душа подивљала. Не могу да разумем вечите раднике, попут мог оца. Његов дан није успешан ако он није радио док не падне с ногу. За себе кад радиш, то и зна бити у реду. На послу, то ми је сулудо. Знаш да немаш никакву шансу да напредујеш. Плата није добра. Зашто је онда битно погинути радећи? 

Не желим да радим много, желим да радим паметно. Мислим да рад може, до извесне мере, ослободити обичног човека. Али никог више. И желим да будем велики директор. Или мали. Или писац. Или новинар. Никако физикалац. Никако. Чак ни у сопственом дворишту. Желим да дочекам дан када ћу моћи да платим некоме да уради нешто за мене. А не да јурим около са кантом малтера и слично. Желим да косим моје савршене травњаке и да будем срећан. А како да будем срећан када шеснаест сати рада пробуди све моје демоне и некако, одједном желим да запалим свет. Не на позитиван начин. Јебига. 

Чак је толико тешко писати ово, јер заспим на сваке две реченице. Нема везе. Рад ослобађа од мисли, а моје мисли су највредније што имам. Дакле, хајде да радимо на томе да не будемо мајстори физикалци, већ паметни људи који могу да си приуште ситне радости у животу. Попут радника румуна. Углавном, дозволите да вас рад ослободи. Па да запалимо свет заједно.

Прочитај