Време је да ствари полуде

Какво време да будеш жив! Све је ту, на тацни, доступно... Уколико желим, могу постати првокласни терориста за само три месеца. Могу постати солидан хакер за шест месеци. Могу постати чак и просветљен кроз годину дана. Данас можеш било шта да научиш, треба само да питаш, да тражиш... И јебено ми је криво што уопште себи дозвољавам да неке дане протраћим зевајући у празно, када бих могао да их искористим за стицање неких нових вештина. Учиш цео живот и опет не знаш довољно... 

Јебено, замисли колико би било до јаја бити попут једног од оних ликова из филмова, што зна да уради нешто са жваком и канапом, па само намигне и каже - покупио сам пар трикова успут. Желим да покупим много трикова успут. Да будем човек који уме. Можда нисам човек који је нешто физички спретан, али морам знати како се ствари раде. Важно је. Морам знати све од како спремити прасе за печеницу па до пресретања вајрлес сигнала. Затребаће ми те ствари једном у животу. А оног тренутка када се то деси, хоћу да будем тип који је покупио пар трикова успут. 

Онда ми не би био проблем да одем у Нигерију, Еритреју или било где другде. Снашао бих се. Нервира ме и то што многи мисле да не умем да се снађем у животу. Родитељи и сви остали. Ало, тебра, ако не гулим кромпир као професионалац, то не значи да га нећу огулити уопште. Нећу трошим време на такве вештине, јер их свако већ има, разлика је у пар минута рада тамо-вамо, то је све. Треба знати форице, трикове. Неке ствари које немам већ програмиране. Тако ја то видим. 

Што се тиче пара, рекао сам данас родитељима да не планирам да радим. Икад. Шокирани су. Верују да сам полудео. Можда и јесам. Али, пази ово - моја струка је океј плаћена (телекомуникације). То је факат број један (уколико си на одговарајућем месту, тачније, ниси теренац). Факат број два каже да је врло тешко доћи на позицију. Факат број три указује на то да мораш бити теренац једно пар година па да напредујеш на место за које си се школовао. Зрачење којем бих био изложен током тог времена би ме сјебало начисто. Био сам на пракси, сваки дан ме болела глава. Дакле, да бих постигао нешто у струци, треба да рмбам. Да дам себе, као и за све остало у животу. Нећу.

'Оћу бре да јурим и развијам свој таленат. Оно као, јесте да тренутно пишем рецепте за шејкове, али пишем. Јеботе, пишем јебачки добре рецепте за шејкове. Исто је и са политичким вестима из Нигерије и књигама о фитнесу... Трудим се да пишем јебачки добро. Развијам тај језик, учим њихове фразе, купим фазоне, већ сад се осећам врло комфорно док радим...  Јесте, не обрћем неки огроман кеш, још увек. Бољи него у магацину. А тек сам три месеца ту. Али ствари ће ићи напред. Ићи ће ако дам целог себе. А контам да је увек боље да дам целог себе за нешто што волим, него за нешто где бих можда, једног дана, могао имати пара. 

Не знам куда ће ме живот одвести, тако да не бринем претерано за пензију од седам хиљада (те неке 2060. кад еуро (фигуративни) буде хиљаду динара). Ако је уопште и дочекам. Али 'оћу брате да напишем књигу. Да је издам. Да се нешто деси. Да ме позову на гостовање у Нигерију. Да седим у папучама, међу двеста црнаца, и читам неки пасус где спомињем црње. А они се сви смеју оним белим осмесима. Можда је глупо, али било би баш до јаја. Тада бих био краљ света. 

И не знам, можда то и није тако недостижно као што се чини. Шта, немам жену, немам децу, ништа ме не веже, морам сад да пробам. Да појурим све своје идеје, или макар оне које се чине као баш баш добре. Ова година ће бити хаос. Осећам то. И једва чекам да ствари полуде. А полудеће, ценим, за једно двадесет дана, када дипломирам. 

Биће онда - Јеби се државо! Јебеш образовање кад ти овде углавном ни за шта не служи. Али искрено, било је тако до јаја бити студент. Цео живот бих се кајао да сам пошао неким другим путем. Морам да се отворим сад, да водим секретара смера и асистента са којима сам прешао пут од мржње до љубави у неку тешку кафану. Да се запијемо, јебига, па да их посликам пијане и спамујем им мејл док су на послу сутрадан. Ха. То вам је за оно кад сте ме ухватили како мењам вежбанке, па ми забранили полагање на шест месеци. Да не спомињем да је цела сала хтела да ме туче тад. Ха. Јесте јебено добро било студирати. Мало студираш, мало зујиш по дому, мало пијеш кафе заваљен на мермер испред школе... И тако, сваки дан, са сто-двеста кинти у џепу, по цео дан, без бриге на свету. Боље чак и од онога кад си клинац, јер сад ипак знаш шта се дешава. Караш. Напијеш се. Спаваш где стигнеш. Осећаш се моћно. 

Прошле године сам имао унутрашњу револуцију. Променио сам се. Ове године ће бити претварање снова у јаву. А идуће... Па, ваљало би да то буде финансијска револуција. А ако и не буде, снаћи ћу се. Наћи ћу жену онда. Ш'а да се ради. Кез. Крај.

Прочитај

Идеална љубавна прича

Њене сузе су падале право на конобара који је гледао клип на јутјубу и повремено лизнуо сузу која му се сливала низ лице. Био је као неко сузолижуће чудовиште, и није га било брига што то нису његове сузе за лизање. Ја сам само стајао ту, апсолутно равнодушан, и чекао да пођемо. 

- Ти... ти озбиљно не желиш да се више виђамо? - рекла је кроз јецаје.

- Не знам баш... Мислим, не. Јебига. 

- Али... Бу ху... Бу ху хуу - убијала се од плача. 

Конобар је и даље гледао у компјутер и сасвим уобичајено лизао сузе које су падале на његово лице. Локал је био изненађујуће празан за суботу вече. Све је било тихо. Две лезбејке на кожним фотељама мало подаље од конобара. Један тип код врата, сам, гледа у зид. Неко двоје се баш сочно поватавају на спрату, тик до нас. А само се моја Лана чула како грца у сузама.

- Лана?
- Да?

- Иди бре у пичку материну, стварно не знам одакле ти толике сузе.

- Ти си једно ђубре Мишоморе, да знаш!

- Знам, зато су ме родитељи и назвали Мишомор.

- Е па, шмрц, кад знаш, шмрц, онда, шмрц...

- Конобар! 

Незаинтересовано је померио главу ка горе са погледом који је питао - шта хоћеш, брате, да учиним, за тебе? Онда је лизнуо сузу са образа.

- Баци ми један тај убрус, живота ти.

Полако је устао, узео огромну ролну убруса  и зафрљачио је ка мени. Видело се да је много ствари бацао у животу, јер је убрус летео лепо и полако, право у моје руке. Нисам морао чак ни преко оградице да се нагињем. Онда сам се опет сетио ње. Накупио сам пуну шаку убруса и кренуо да је тапкам по лицу.

- Ево, да те обришемо мало. Хајде да издуваш нос, па да се разилазимо, јеботе, почеће ми уметничко клизање, а знаш како сам загрејан за спорт и то...

Уколико сам мислио да је до сад плакала, погрешио сам. Бризнула је у такав плач да сам истог тренутка пожелео да никад нисам затражио тај убрус, те да је наставила да јеца умереним интензитетом на који су ионако већ сви обратили пажњу. 

Толико је јечала, скичала и плакала, да су онај тип и риба до нас обуставили све радње, седели и гледали у неверици. Лезбаче су још увек разговарале, вероватно навикнуте на међусобна ПМС срања. Онај самац код врата је устао и изашао напоље. Једино је конобару било лепо. Изгледао је као да ништа не чује и само је задовољно лизао сузе које су падале свуда по њему.

- Мишоморе... Мишо... Ти си мој живот... 

- Јадан ти је живот, ха, бокте драги...

- Мишо, ако одеш... Ја ћу се убити!

- А сад, шта си се умусила, к'о о чему, ти о самоспаљивању...

- Откуд знаш да ћу да се запалим?! Упуцаћу се!

- Па протекла четири пута кад смо покушавали да раскинемо викала си да ћеш се запалити, па сам мислио...

- Немој да мислиш Мишоморе! Бу ху... Бугухуху... Шмрк...

У једном тренутку је једна од лезбача устала, ушла у шанк, сипала пиће и кренула уз дрвене степенице. Конобар се није ни макао, гледао је неки баш занимљив клип о коњима. Плава лезба је звекнула пиће на сто и рекла јој - драга, попиј ово, биће ти боље, веруј ми. Лана, сва уцвељена, згутала је вињак у једном цугу. Онда јој је само глава треснула о сто. Тешке дроге, очигледно.

Прошло је пар сати. Конобар је седео и гледао неки клип. Повремено је капао капи за очи тако да би му се сливале низ лице, па их је лизао. Ништа необично. Сви су полако отишли. Две лезбаче којима сам платио пар пића, оно двоје шокираних ал' успаљених и онај усамљени тип, још пре... Конобар је одједном оживео. Скочио је са столице и рекао - извини, затварамо за десет минута, морате да идете. 

Лана је таман почела да долази себи. 

- Шта... Шта ми је било?

- Па ништа... Причали смо о летовању и онда си се само сручила. Плакала си пуно у сну, не знам ш'а је било. Хитна помоћ нам рекла да те не дирамо док се не пробудиш јер си уморна.

- Стварно? Лажеш ме Мишо. Све је било тако стварно.

- Шта то душо? Све је било баш како ти кажем. Је л' тако конобаре?

Конобар је од тренутка оживљавања добио тик цимања главом. 

- Ето видиш, клима главом.

- Па добро... Ако ти тако кажеш.

- Идемо одавде?

- Идемо.

Изашли смо напоље. Било је прохладно. На оближњем ауту су се оно двоје кресали. Он је ударао, а она му гребала леђа. Тај неће моћи сутра да се наслони на столицу. А она вероватно неће моћи да седи. Изнад њих, на грани, њихао се онај усамљени тип. Језик му је био исплажен и изгледао је као да је коначно у нечему успео да победи. А лезбаче? Лезбаче уопште нису биле лезбаче, него сам ја ђубре пуно предрасуда. Све у свему, дан је био сјајан, исплакала се, надрогирали су је, сад смо опет мирни месец дана...

Прочитај

Смрт капитализму, вода народу!

Сјебано је. Некако, људи су пичке. И као да сви виде да се трудиш да нешто успе и онда се запитају - "зашто би он био срећан?", па учине шта могу да те сјебу. Као, трудиш се јебено да зарадиш тај динар, смишљаш стратегије за успех, цимаш се, доступан си клијентима двадесет четири сата, седам дана у недељи, а опет те ти исти људи газе. Смешкају се, хвале те и чим стекну трунку твог поверења, одмах престану да плаћају. Исто тако, отприлике, функционишу ствари и на корпорацијском нивоу.

И иако живим у брзом граду где влада улична памет, некако још увек верујем у част и поштовање... Срео сам неке од најмутнијих ликова овог града, а опет су имали много више части него неки други... А да би се било каква успешна сарадња (па и пословна) остварила, поверење је кључна ствар. И онда те неки тип који обрће десетине хиљада долара зајебе за стотку или две. Мислим, на овим просторима те паре ипак значе нешто. Како време пролази све више прижељкујем пад капитализма који се отргао контроли... Корпорационизам нас уводи у фашизам, а ми само седимо и надамо се да ће бити боље. 

Да ли је реално да је смо толико гладни да не видимо фашисте како парадирају свуда по свету? До сада сам увек био тип кога боли курац. Није ме занимало ко где гине и зашто. Нисам дозвољавао да ме вређа чињеница да смо Америчке покорне слуге. Капирао сам - јебе ми се за политику, зато што ћу покушати да зарађујем довољно да моја породица и ја живимо лагодан живот. Све то је била једна велика грешка.

Да се одмах разумемо, ја и даље прижељкујем сасвим лагодан живот - ушушкан, топао и поприлично раскошан. Али не овако. Докле ћемо бре да живимо у свету у ком се разматра скидање воде са листе основних људских права, јер су чланови тог неког савета поткупљени од стране корпорације попут Nestle-a које виде прилику за остваривање профита у приватизацији воде?  Па ја бих оставио сваког од тих поткупљених гадова у пустињи на само два дана, без капи воде, чисто да поразмисле о томе да ли вода (од које смо скоро у потпуности сачињени), заиста не треба да буде једно од основних људских права. 

Значи, следећи пут када одлучите да затражите чашу воде, немојте се зачудити уколико чујете - кеш или картица? Све се приватизује, креирају се армије фашиста да спрече било какву побуну против набуџених јабука које изгледају као лубенице и имају укус трулих јагода или против лекова који ти лече једну ствар, а разјебавају цео систем, па ти треба још лекова да залечиш сјебан систем и све тако док не цркнеш, негде, и убаце те у велику пећ, зато што нема више места за сахране, него треба да почиваш у вази. Јебеш то. 

И апсолутно ме ужасава то што ако неки тамо покварени човак, пун милијарди долара, одлучи да се у некој држави никада више не једу банане, он то може и да постигне. Да мало пара, донесе се закон против банана, и ето, док трепнеш оком, милиција те туче зато што си купио банану од шверцера. Сулудо, сјебано и ужасно. 

И оно као, сви вичу - "ниси изашао на изборе, па ето видиш, зато нам је сад овако..." или "пази народе за кога гласаш, је л' видиш шта нам раде?!", а нико не капира да немаш за кога да гласаш. Гласаш за некога ко се чини као најмањи олош међу највећим олошима и ни не приметиш кад тај неко почне водити исту политику као и његов претходник. Међутим, нису ти људи (ајд да их тако назовем) криви за то. Криви су што краду, за то јесу. Али за политику нису. Њима се каже лепо, мораш тако и тако да радиш и они мучени раде. 

Чак и када бих ја сутра дошао на власт, вероватно се ништа не би променило. Имао бих избор, вероватно, да добијем огромне паре, радим како ми се каже и живим срећно до краја живота са својом породицом или можда да будем убијен, заборављен, осуђен на сиромаштво и вечно бежање. Тако нешто. Избор је сасвим лак, ту нема шта да се прича.  

Капитализам је сјајан систем, јер свима даје шансу. С друге стране, уколико га не зауздаш, и даш му једно сто година, добићеш кристалну поделу између богатих и сиромашних, и врло мање шансе сиротиње да се обогати него што су биле у почетку. То је зато што уколико постоји корпорација која продаје млеко, не постоји тај сиротан који ће моћи са својом малом млекаром да се пробије на тржиште. Сахраниће га живог. Понеки промакне ту и тамо, али углавном је тако. 

И тако, све је то врло тужно, народ гледа телевизор и само га занима ко иде у следећи круг у  овом или оном такмичењу, а оно мало људи што не гледа телевизор зна да ће било каква буна бити крваво сломљена и ћуте, пичкане се, пичканимо се, пијемо кока-колу и једемо предимензионисано воће и све нам је потаман... 

Прочитај

О стресним вечерама

Вечерао сам у паклу неколико пута до сада. Кувар је, наравно, био ужасан, а послуга до коске лења, прљава и незаинтересована. И сваки пут када бих завршио своју вечеру, заклео бих се да никада више нећу вечерати у паклу. Чак сам и направио план. Правим планове за све у животу. Трудим се да држим ствари под контролом. Не желим константно да будем губитник. 

А опет, након неког времена, поново сам добио позив на вечеру. Сиво зелена боја, као да је неко умро па су га утрљали у њу. Писало је да сам још једном позван, по десети јубиларни пут, да вечерам у друштву свих палих лордова само из простог разлога што сам баксуз. Није као да сам дигао кредит па остао без посла или направио дете некој потпуно погрешној девојци. Нисам чак ни улицу прешао на црвено. Досије ми је био чист. А опет, упркос свим мојим плановима, провукла се та "баксузна" ситница.

Обукао сам масну поцепану мајицу и неке старе панталоне. Није као ти је потребно одело тамо доле. С обзиром да сам био већ неколико пута на вечери, знао сам обичаје, па сам понео флашу пива. Када сам стигао, пали лордови су већ увелико наздрављали чашама жучи. Сипао сам пиво у једну чашу и из прикрајка се појавио међу свима њима. Одушевљено су запевали песму о мом јунаштву и томе како сам уловио огромну рибу (то уопште није било истина). Испили смо. Онда су послужили тањире рибљих очију. 

Знао сам да нема помоћи, макар у почетку, те сам се фолирао да једем. Очи су летеле на све стране, кад нико није гледао. А и било их је мање него прошли пут. Нико није провалио. ђОнда је главно јело послужено. Сви су били шокирани колико је било лепо. Ја сам био шокиран оним што видим. Мали мачићи роловани у бели лук и маслине. Извукао сам скривени сендвич са месом који сам нашминкао да изгледа као нешто ужасно и баш убитачно. Један конобар је протрчао поред и ћапио ми га из руке. Други је долетео на ролерима и сипао ми пуну чашу жучи. Сви су певали. 

Искапио сам. Потом сам сео за сто и вечерао. Јер некад је то једина ствар коју можеш да урадиш. 

Прочитај

Све је то наше

Окружен сам керовима и мачкама зато што су људи лоши. А и ја сам. Али је лепо видети животиње које разумеју зашто си лош и зашто су људи срање. Кер је у фазону, ајде да направимо хаос заједно, док су мачке више савезници са којима можеш да кујеш планове за покоравање света. А чврчка ми, таквих планова ми не мањка. 

Понекад се видим, у савршеном свету, свету који сам створио, како седим на фотељи уместо трона, са кером поред и мачкама на наслону... Свет контролисаног капитализма, где ти се сваки приход преко десет милиона долара опорезује са деведесет и пет одсто. Свет где се форсира образовање кроз практичан рад, а не кроз досадне књиге. Свет где се са олошем разговара док се не смори и престане са тим само да не би више морао по цео дан да прича са психолозима који су школовани да те цеде и даве... 

Свет где је лутрија истина, и где не мора да се глуми лудило. Људи не бацају ђубре на улици, зато што свуда имају канте и сви те гледају као дебила ако бациш. Возови иду на време, сваког дана, сваког сата, сваког минута. Сви су тачни. Цела светска администрација. А потом и сви остали. 

Замишљам све то и осећам се поносно посматрајући шта сам створио. А онда скапирам. Ја нисам на челу света. Али и даље верујем да је боље имати једног доброг диктатора него демократију где глас глупих надјачава глас паметних.

Прочитај

Можда је сан

Сваке ноћи,

док ме чова посматра са зида,

посматрам мрак

и чекам

да се деси нешто.

Можда да бела вештица дође по мене.

Можда да ми се мачор претвори у чудовиште.

Можда да из мојих књига искочи хиљаде гусеница.

Не знам. 

А можда сам само сувише оштећен

и знам то

и заиста желим неки обичан сан...

Њих три и ја,

плажа,

коктели

и апсолутна слобода...

Можда превише тражим.

Прочитај

Измишљотине, бљувотине и апсолутне галактичке вуцибатине

Овај пост ће садржати неке моје сулуду констатације и теорије. Уколико нисте отвореног ума, немојте читати. Уколико помислите да сам полудео, хвала вам, чиниће ми задовољство то што не морам више да губим време са вама. И раније сам имао нападе сулудих теорија. У ствари, то нису уопште сулуде теорије. Потпуно су логичне. Зато им и посвећујем пажњу. Што више им времена посветиш, логичније су. Одакле почети... Тражио сам пост у коме сам објашњавао зашто верујем да Бог и еволуција могу ићи руку под руку, али га не могу наћи. Не знам где је. Углавном, поновићу моју теорију, укратко, да поставим какву-такву основу. Не обазирите се на стотине питања без одговора које ћу поставити успут. 

Дакле, Бог нас је ставио овде. Не знамо зашто. Еволуција каже да смо настали развојем мајмуна током милиона година. Како то да ниједна друга врста није успела еволуирати до интелигенције? Милиони година, стотине врста, и опет, само мајмуни. Остали добили или изгубили по палац. Мајмуни добили мозак, усправили се, покорили планету. Нимало чудно. Што се Бога тиче, све је у реду. Све је створено и код Дарвина и у Библији истим редоследом. Ми не знамо колико траје један Божији дан, јер је он ван времена. Седам дана у Библији врло лако могу бити еквивалент милионима година еволуције. Ово подсећа на ону причу о Зевсу који је направио сина смртници и вратио се на Олимп. Када је поново посетио, његов син је већ имао двадесет година. А код њега само један дан прошао.

Има толико одговора које желим да добијем... Нека знања која смо имали некад, сада немамо. Не можемо, рецимо, да направимо пирамиде. Чак ни десети део величине и прецизности не можемо да постигнемо. И слично. Како? Како је могуће да ми, данас, са крановима, архитектама, ласерима, не можемо да направимо јебену пирамиду? А њу су наводно градили робови. Неко је био овде пре нас. Што више размишљам, логичније је. Неко ко је знао много.Ми смо ту, учимо, учимо много и сада учимо брже него икад, али то није ни приближно довољно. 

И хороскоп... Размишљао сам и о томе. Оне карактеристике звуче некако... Карактеришуће. Описно. Можда је Бог направио експеримент. Узео је дванаест врсти личности и рекао да сваки човек буде комбинација знака и подзнака. Ако се то узима у обзир, добија се тачно 1.352.078 комбинација. Што теоретски значи да на овој земљи има око 5250 људи са идентичним личностима попут моје или твоје. Разбија мало илузије о јединствености, а?

И овај свемир... Шири се, а већ је преогроман, чак ми је и сазвежђе непојмљиво огроман појам, замисли тек галаксију или свемир... Мислим, не могу да замислим, то је проблем. Ограничен сам. Јеботе, да ми неко да бесмртност и могућност да путујем свемиром, сјеб'о бих се начисто. Као, путујеш сто милијарди година највећом могућом брзином и још ниси обишао све, има још... 

Неки научници тврде да је Матрикс могућ. Да ништа од овога није стварно. Можда. Али можда је све ово у нечијој глави... Као, сличност између човековог мозга и свемира је запањујућа. Можда нас је све неки клинац замислио и ми играмо како он жели. А опет, он је можда такође створен од стране неког.

Можда је тај клинац Бог, јер неки научници тврде да је Бог биће из једанаесте димензије, чије мисли обликују наше три димензије. Што се поклапа са Библијом у којој Бог ствара свет речима. По томе, анђели су бића из типа пете, шесте димензије, те могу да нам се укажу негде, без потребе за физичким присуством. С тим у вези, можда су такозване магије (вуду, влашка, итд) у ствари начин да исцимаш неко више биће да ти помогне око нечега. Да ли је исцимано биће добро или зло, то је све релативно.

Већина нас зна шта су општеприхваћено добро и зло, а опет чинимо лоше ствари. И чини ми се да је то углавном зато што желимо да нама буде добро. Ту преовладава то неко само-одржање, опстанак и слично. То је сјебано баш. Не знам ни зашто разговарам о овоме. Мислим, не разговарам, него говорим.

Те ствари су сулуде. Мислим, ништа није логично, па је све логично. Дао бих све што имам да сад дође човек/ђаво/Бог који ће одговорити на сва моја питања. Желим одговоре и једно годину дана да размислим о свему. После бих био баш сјебан, али бих знао. Не могу да размишљам о томе колико смо мала и површна цивилизација, шта је било пре и шта ће тек бити... Шта ако су сви они луди људи били у праву? Можда они уопште нису луди. Можда је нама лакше да их отпишемо као луде, него да верујемо да, можда, тамо негде, постоји нека сила која нам може наудити. 

Апсолутно је сулудо живети у свету анђела, демона, давних напредних цивилизација, ванземаљаца, духова, натприродних моћи, експеримената... У свету где је све стварно и ништа није стварно. И поражавајуће је то колико не знамо. Постоје милиони прича које говоре о чудима. Да ли је, заиста, статистички гледано, могуће да баш ниједна није права? Да су све пуке измишљотине? 

Замисли тај ниво маште... Да смислиш Бога, анђеле, демоне, ванземаљце, истребиш диносаурусе, посадиш мајмуне, развијеш се од њих... Брате, ја кад мислим причу о две лезбејке мислим да сам нешто смислио ново и да сам маштовит. Јеботе, уколико сам ја заиста луд и уколико не постоји ни један једини проценат истине у свему што сам написао, та браћа која су измислила све те приче су моји апсолутни идоли. Потенцијално, хвала им што су измислили и мене.

Прочитај

Зовите погребника

Сунце улази кроз мој прозор,
и све је небески обасјано...

Цела соба изгледа као рај,
што је баш лепо.

Све што се чека јесте тренутак
када ћу да одапнем.

Глава ме убија,
лево раме,
десно стопало,
и цео врат...

Умњак ми расте
и коса ми опада
и чак и леђа ми постају чупава...

Коначно се предајем,
не могу више,
сви знаци су ту,
а сада ме пустите да спавам.

Хвала.

Прочитај

Не могу да се цимам да марим

Мрзим људе, стварно су гадни... Јебе ми се бре за ваше игрице и писање десет омиљених књига... Јебе ми се за то што те је професор опет оборио иако носиш допичњак и говориш хелоооу... Јебе ми се што си пензионер и не можеш да нађеш посао... Јебе ми се и за то што ти је умро зец, то је твој проблем. И заиста ми се јебе за проблем морала и валидности смртне казне... Ништа од тога није важно. Ништа. Сви причају неке празне приче. Излизани и јадни вапаји за саосећањем. 

Сасвим сигурно и ја то често радим. Али чујте. Сви ви... Постоје људи који ће вас саслушати. Људи који то једноставно раде. Можда и воле, откуд знам. Ја нисам тај човек. Мене не занима шта си радила прошлог лета. Јеси се јебала? Ниси? Па шта онда да ми причаш, о пудлици и сладоледу? Не може. 

Свет би био сјајно место када би људи престали да покушавају да ме укључе у своје планове... Свет би био заиста сјајно место када бисмо можда правили планове заједно. Досадно ти је? Учини нешто као ја, оснуј тајну организацију за преузимање света. Јеботе, је л' заиста мораш мене, од свих сјајних људи који би волели да буду позвани да пишу о својим књигама које су читали за лектиру, је л' заиста мораш, понављам, мене да одабереш? Плус ме је једна сјајна мачкица, перспективан студент у Немачкој и некада сјајан блогер, обрисала из пријатеља јер сам одбио да пишем о својим књигама. Одувек је имала тај Аријевски приступ. То ми је најлепша успомена везана за ту игрицу са књигама. 

И не знам, осећам да је вечерас право вече да наставим овај пост започет пре неколико месеци... Поента је, бре, да мене апсолутно не занима шта већина људи има да каже. Нећу да тапшем људе по рамену ако мислим да негде греше. Иако свако воли да га потапшу по рамену. Нећу. За људе је боље када им кажем шта мислим. Ако се сваки пети запита да ли заиста греши и учини нешто по том питању, успео сам. Нема везе, нек се љуте редом сви. Људе које волим не тапшем по рамену. А све остале ћу можда, уколико ме ухвате негде на препад, саслушати из куртоазије и нежно потапшати по рамену. То је највише што могу да учиним. Суптилно "боли ме курац". А опет нико не капира.

Гледајмо своја посла. То би требало да буде кампања нека. Да се упуте људи како да престану да гледају шта неке познате прдаре раде и почну да размишљају о томе када ће им стићи канализација до куће. Да науче да не шпијунирају комшије, већ да раде, слушају музику, веселе се... Мој живот је мени океј. Није нешто нафуран, али ја то не бих ни желео. Али је сасвим сигурно довољно занимљив да се не морам занимати животима других људи.

И мрзим сваки тренутак када сретнем неког обичњака и уместо да слушам аудио књигу, морам разговарати о нечему што је неко урадио. Не занима ме. Мрзим те док говориш. То је то. С друге стране, препознајем изузетне људе. Види се то, врло лако. И слушам њихове приче. Врло пажљиво, јер ме занимају. Желим да знам што више прича занимљивих људи, јер те приче вреде. Могу ми помоћи да створим нешто ново у свом свету. Могу ме учинити бољим писцем и бољом особом. А то је оно што свакако желим да будем.

Дакле, то је оно што сам желео да кажем. Вероватно ће неког болети патка да чита. То је у реду. И мене боли патка за све оно што ме не занима. Ионако су ми пола читалаца поремећени манијаци у потрази за порнићима, судећи по статистици.

Прочитај

Боје су лептири

Погледам је, и све је одједном плаво. Плаво сунце, плава земља, плави људи. Кажем себи - па добро. Она се смеје и пита ме како се осећам. Осећам се изванредно. Кажем - океј сам. Желиш ли да плешемо, пита ме. Па, можда. Кажем - хајде, важи. Она не зна да је цео свет поплавео. Игра. Игра тако лепо и лагано. Прибија се уз мене. Њене плаве руке су око мог плавог врата. Осећам како ме њене плаве очи гледају. Говори ми нешто, али видим да жели да ме пољуби. Пијана је. Држи чашу плавог пића. Смејем се. Ово је смешно. Зашто је све плаво? 

Она ми шапуће нешто. Ни реч нисам чуо. Али био је то један секси шапат. Прилази ми плави конобар и говори нешто, али ја чујем само музику. Покажем на њу. Онда њој нешто говори. Гледам око нас. Плави људи су нестали. Нема никога. Плава вода пада са плафона. Онда ме она повуче за собом. Излазимо напоље. Говори ми нешто. Не чујем. Типка по телефону. Показује ми. Пише - мали пожар, прскалице су се упалиле. Једино ми нисмо приметили. Па добро, мислим. Насмешим се. Насмеши се. Загрлимо се. Пољуби ме.

Све је пинк. Улична светиљка је пинк. Клупица је пинк. Седнемо. Пољуби ме опет. Небо је зелено. Њене ноге су зелене. Љубимо се. Држим очи затворене. Очигледно ме не служе. Чујем само музику. Добар ритам. Отворим очи. Светло плава. Погледа ме заинтригирано, са пуно бљештавог сјаја у очима. Три брза пољупца. Црвена, розе, жута. Океј. Узмем телефон и типкам. Боје су чудне, а и ништа не чујем. Мислим да је то због тебе.

Лепо се насмеши. Типка - ништа ти не верујем. Онда се насмеши. Насмешим се. Иако нисам спреман да заувек будем глув и видим свет у боји. Можда би требало да јој кажем да иде? Типкам - да ли и ти видиш боје? Типка - са тобом ми је цео свет у боји. Лепа је. Типкам - лепа си. Смеје се наранџасто. Пољубац. Плаво. Типка - свиђаш ми се. Сјајно. 

Моја девојка ће ускоро стићи - пишем. И мој дечко такође, одговара. Последњи пољубац? Климам главом. Свет је црвен. Моја девојка и њен дечко долазе загрљени. Он је пољуби. Она ме пољуби. Машу нам док одлазе. Машемо им са осмехом на лицима. Одједном, све је сиво. Све осим њених ципелица које одлазе. Чујем моју девојку како каже - недостајао си ми. Ћутим. Показује на сиви графит испред нас и каже - видиш ли све те боје? Одговарам - наравно, са тобом ми је цео свет у боји.

Прочитај