Доста

 Неки дани су лоши,

а неки су још гори.

Све у свему,

некад пожелим да кажем доста,

и да окренем свет наопачке.

Доста ми је лоше кафе

коју пијем на факултету,

доста ми је домаћих задатака

и доста ми је пива, људи и лоших књига.

Доста ми је мене,

сувише сам досадан себи

и свету 

да бих могао лежерно да посматрам

птице како узлећу и слећу 

не радећи ништа по читав дан.

Имам добар ћумез и добар кревет

у ком бих могао проводити дане,

али не и слободу деловања, 

све ме живо ограничава и гуши.

Могао бих рећи да ми добро иде у животу

и било ком посматрачу са стране би се учинило тако,

али ја сам ја и ја знам да ми је доста.

Људи ми је баш доста. 

И оне конобарице што кафу не зна да скува.

И мене, јер губим на оштрини,

толеришући људе и упорно дајући бакшиш за лошу кафу.

Ако кажемо да сам постао бољи човек;

да их толеришем, 

јер окрећем други образ

и да јој дајем бакшиш за лепо лице,

онда тек добијам жељу да окончам ову фарсу,

узмем мач и

завитлам у непознатом правцу,

остављајући их препуштене саме себи.

Незадовољан сам,

јер сам покојан,

а тек ми је двадесета.

Како казаљке буду одмицале,

знам да ће бити све горе. 

А ја хоћу да ми у животу буде лепо.

Као и свака битанга на овој планети.

Већ сада живот прича своју причу,

а ја причам своју

и кажем доста

и разилазимо се полако.

Прочитај

Љубав је среда

Улицом иду цигани. Погледам их погледом хиљаду сломљених сунаца и разбијем још једну чашу. А онда настане мук. Мртва тишина коју као да сам баш ја убио бацивши чашу. У том тренутку, улицом прође жена која изгледа као злато. Корача тим дугим ногама по влажном асфалту сва саткана од сунца, а ветар јој мрси косу и преплиће је са јарко црвеним уснама. Гледам је, гледам, па си ударим шамар. 

Закопчам последње дугме на кошуљи, прођем руком кроз косу и потрчим за њом. Цигара немам, ни пара немам, а кућа би ми могла одшетати сваког тренутка. Где? У васиону. Објаснићу после. Потрчим за том дивном дамом, приђем скроз близу, а онда кажем: "Ћао мацо, ја сам супермен." "Ћао супермене", одговори она. "Хоћеш ли на пиће са суперменом?" "Не, вероватно си неки напасник." "Изгледам сумњиво, и Бога ми јесам, али мацо, тебе бих држао као малог диносауруса на длану. Или у рукама." "Мали диносауруси не постоје." "Па и ти си сва нестварна, па идеш са мном на пиће." "Заиста идем."  

Тог дана сам одлучио да престанем да дангубим у локалном ћумезу (она конобарица је ионако дала само старији да је 'ватају) и да почнем да изучавам једну дисциплину који раније нисам баш волео - љубав. Желео сам да докторирам љубав, да загрлим љубав, да једем љубав, да шапућем љубав и да свет буде једно красно место. И тако сам, након три сата убеђивања, успео да пољубим ту прелепу даму. И била је тако сочна. Мислио сам да је то била љубав. А уствари, беше то маестрална увертира за догађај који ће уследити. 

Живео сам у новоизграђеном насељу поред барутане. У закону је писало да двеста метара око таквог објекта мора све бити чисто, али су људи ипак изградили насеље ту. Не знам да ли их могу окарактерисати као љубитеље адреналина или будале. У сваком случају, у мом насељу се нису палиле роштиљске ватре, ни обичне ватре, ни необичне ватре, логорске да ни не спомињем. Живот је мирно текао у једном смеру, све док нисам упознао љубав. А љубав, тај филтер боја и мириса који навлачимо свету...Па, свет заиста изгледа добро када га посматраш тако. 

Био је понедељак, седео сам са дамом мојих снова и покушавао да саставим реченицу која неће звучати сладуњаво. Не вреди, све су ствари биле слатке поред ње. Чак и ова реченица. Загрлила ме је јако и упитала: "Је л' ме волиш? Шта би учинио за мене?" "Волим те ти фантастична жено", рекао сам, "било шта", а она се смешила. "Било шта?", враголасто је упитала. Климнуо сам главом. 

То што сам требао да учиним ми се испрва чинила као једна нова и занимљива ствар. Касније, док сам се држао за врх бетонског стуба и слушао шкргутање и лавеж бесних паса, касније ми се и није чинила толико занимљива колико будаласта и опасна ствар. Чувар барутане се приближавао са пушком на рамену, а ја сам се бацио на другу страну, сломио руку (како се касније испоставило) и отрчао у непознатом правцу. Керови су и даље лајали. 

Била је среда, стао сам испред ње, она ме је нежно пољубила и упитала: "Јеси ли донео?" Раскопчао сам јакну и показао јој прслук пун експлозива. Узела је детонатор из моје руке. Онда ме је још једном пољубила. "Еј, шта ће ти све ово? Знам да никад нисам питао, али могла би да ми кажеш драга." "Једноставно је. Разнећу те", насмејала се. "Хаха, ма дај, немој да се зајебаваш, реци ми." "Озбиљно ти кажем. Три, два..." "Немој!" "Што?" "Јер те волим мацо." "Па шта?", рече она и притисну тастер. "Волим и ја тебе." Затим се насмешила злим осмехом, окренула се и отишла сијајући попут хиљаду сунаца. 

У велики кратер је полако падао пепео са свих страна. Из тог пепела се подигао човек који је упознао љубав. Љубав тако велику да јој је један универзум мало. А онда је сео, из џепа извукао малу бележницу и записао: "Љубав је дивна ствар. Осим средом. Среда је лош дан за љубав."

Прочитај

О најбољима

Гледам све те људе... Оче, грдни су, грешни и стопљени у сиву масу истакнуте различитости, опрости им, опрости им... Јуче сам, откуцавши своје име на Гуглу, сазнао да сам изашао у још две антологије прича. Укупно пет парцијалних објава. Опаа! Не. Да ли ико зна за мене? Не зна. Да ли ме ико воли? Не, али мислим да кева гаји симпатије и можда једно чупаво маче. Да ли сам ухватио Бога за муда? Нисам. Али зато, осврнем се мало и схватам - или Бог има огромна муда, па га већина људи око мене држи за њих и повремено стиска или га, што је реално и вероватније, нико не држи доле, јер (није то што мислите) не могу да дохвате. А и шта ће Богу муда, кад може све да створи и уништи једном речју, но, не занимајмо се мудима више него што је то потребно, па макар била и Божја.

Дође нека кевина колегиница с посла на кафу, ни сам не знам како, и жена нахвали сина као светског песника, јер му је изашла једна песма у некој песмарици. На пример, њен син држи Бога за муда. И један мој буразер који је нашао неку дебелу богату рибу и сад се трипује да је велики јебач. И једна плава бичарка која је гледала превише Дискавери и Националну географију, па људе бомбардује насумичним чињеницама. Нешто као "Да ли знате?". Ти причаш, а она те пресече - корњаче на Галапагосу живе преко сто година. 

Реално, овакав какав сам, грдан, шетао сам боље рибе од тог буразера. И реално, кад чујем реч песник преврће ми се стомак, а на реч уметник - е, тад тек ступају на сцену озбиљне тегобе. А тек колико волим да дам бомбону или кексић људима који показују колико су паметни - па то нема нигде. Претерујем са сарказмом и испадам папак? Немојте, молим вас, рећи да то радим најбоље од свих. Немојте.

Јеб'о свет, пун је најбољих фудбалера, најбољих уметника, најбољих фризера, најбољих пекара, најбољих криминалаца, најбољих лекара, најбољих астронаута и најбољих курви. И још око милијарду најбољих професија. Сви су најбољи. Јеб'о те лебац. Само ја грдан, ни курцу не ваљам. 

Почео сам, пре извесног времена, да исмевам све најбоље на свету. Почело је тако што је један ортак из краја постао најбољи. Урадим педесет склекова на неком, из досаде организованом квази такмичењу и за месец или два се појави он и као - хајде да радимо склекове. Кажем хајде, и опет урадим педесет, а он уради шездесет. И сав поносан устане. Свака част, кажем ја, а онда је тај фазон прешао и на фудбал, кошарку, укрштене речи, пијанчење и још штошта. На крају, сад се сви слажу да он држи Бога за муда. И ја се слажем. Само зато што се он баш својски трудио да буде бољи од хрпе пропалица из предграђа. Но, и даље ме зове кад год треба да се поправи комп. А ја онда испаднем скот и пустим да ме чека пет-шест дана. Седи кући, шизи, нема интернета, а нема пара да га носи мајстору. Држиш Бога за муда, а ја држим тебе. Грдна ствар. Нарочито што ја не волим баш да пипкам којешта. Лош сам човек, знам. 

И тако сам, исмевајући све "најбоље" на свету, почео да се давим у сивој бари хвалисања, и сада је то хвалисање део мене, а гнушање које осећам према свима који су "најбољи", осећам и према себи. Тужно је то. Једина добра ствар, ствар које сам добро свестан, је та што не држим Бога за муда. Или било кога другог. То би ме докусурило. 

Дајте људи, мало реалности, је л' много тражим? Нећеш постати писац, а камоли добар писац, само зато што си издао књигу или две. И нећеш постати срећан само зато што имаш најскупљи ауто у крају. И ниси белосветски јебач ако имаш једну дебелу девојку која је нашла за прихватљиво да те трпи. И ниси цар ако мислиш да си цар. На пример, до јуче сам увек говорио - све ми дирај, писање не. Реци ми - прочитао сам и свидело ми се или не, али немој ми рећи да ниси ни хтео да читаш или да си прочитао па заборавио о чему се ради. То ми је душу кидало јако дуго времена. И скапирао сам да то мора да престане. Имам двадесет година, није пуно, али би стварно требало да престанем да живим као пропалица и да се посветим нечему. Једна маца, на пример, нека умерено лоша шљака и спавање викендом до подне. 

Много? И ја мислим. Мислим да бих тада коначно и ја ухватио Бога за муда.

Прочитај

Варалице

Гледаш ме право у очи
и причаш о неким небитним стварима.
"Кога боле патка?", питам ја.
Бесно бацаш папучу на мене.
Зато што сам такав.
Кер.
Стојиш мало и ћутиш.
Онда приђеш и привијеш се уз мене.
А ја се смејем.
Ти се смејеш.
Обоје знамо да фолираш
да ме мрзиш и
обоје знамо да фолирам
да мрзим када филозофираш.
Љубав је једна велика варка.
А ми се мазимо. 

Прочитај

О пакленој љубави

Шетао сам паклом и било је вруће иако сам на себи имао само кошуљу и гаће. Била је то обична поподневна шетња, врео дан као и сви остали, Ђаво се гледао у огледало и поправљао фризуру да му се не би видели залисци, а ми смо докони лутали унаоколо. Шетао сам са пар манијака, једним наркосом и једним попом који је претерао. Фантастично друштво. Феномен је био џанки. На попове су у овом крају одавно сви већ навикли. Али дрогош? Он је слаба душа, а самим тим би ваљда требао да иде у рај. Или негде између пакла и раја. Можда на факултет. То је између. 

Причали смо мало о томе. Закључили смо да вероватно није никада никог превео преко улице и да се управо зато налази овде. Или не воли вино и жене. Углавном, нешто је грдно згрешио. Као и сви ми, а? Јебига, шта човек да ради током пар сати *паузе од вечних мука? Морамо по нечијем греху да пребирамо, сувише смо докони да бисмо ћутали. Прошетамо тако круг по паклу, умлатимо пар омањих пацова и бацимо на земљу на секунду или две, ако волиш реш, и нагрнемо на клопу. Онда дође мали глодар и каже: "Момци, готова је пауза, траже вас." "Пали пацове", кажем, "мој мачор би те смазао за секунд." Сећам се да сам му то говорио и док је био у кавезу код моје старе буцмасте пријатељице. Понекад сам му, из освете, дрмао кавез преко дана, док је спавао. Какав грдан створ! Одгризао би ми уво на спавању, само да може. Шта ти је карма. Сад заједно горимо у паклу.

*Великим протестом мучитеља од пре пар земаљских година су уведене смене и пуш и пиш паузе, мада их углавном сви користе само као пуш, јер све што попијеш испари за минут. Вођа протеста, огромни зелени гуштер који хода на две ноге и може да трчи по води (када би је само било овде), је извојевао победу за синдикат мучитеља запретивши газди да ће га тужити за рад у нељудским условима, као и за нередовну уплату доприноса за здравствено осигурање.

Одемо свако на свој третман, поздравимо комшије и отпочнемо вриштање у ужасу. Ти третмани... Понекад се осећам као у бањи, свега ми. Након пар година се навикнеш, више ни не вриштиш. Седнеш, нека игуана ти глође кости, а на ортаку до тебе каубој игра икс-окс са биком. Понекад се упустимо и у паклене разговоре, чисто да прекратимо време. 

"Еј Френки, како иде?" "Иде супер. Код тебе?" "Исто супер. Добар пос'о ради игуана." Игуана каже: "Хвала, ни ти ниси лош." Није ни свесна да ће газда да је клепи по ушима, јер не сме да разговара са осуђеницима. Мада, ја ово не бих назвао затвором. Идеш где хоћеш, имаш терапије, термалне изворе од милион степени и томе слично... Пре ми ово све личи на ортопедску бању. Додуше, у бању долазе људи који нису добро, а излазе читави, док је код нас сасвим друга прича. 

Шетао сам тако и тог двадесет и четвртог, кроз сувопарне пределе пакла испресецане ужасним крицима новајлија. Не знам што баш двадесет и четврти, али сам тај дан назвао тако, иако је можда пре њега био седамнаести, пар година раније. Јебеш га, кад не постоји време и осуђен си на вечите ужасе које најпрепреднији умови васионе смишљају (константно раде на новим идејама да би били испред конкуренције), онда ти понекад просто дође да даш неком дану облик. Дођеш и кажеш - ово је двадесет и четврти десети две хиљаде и двеста двадесет и шесте. "Доиста диван дан!", успут ти прокоментарише неки убица кога јуре дротови. И био је диван дан, тај двадесет и четврти. 

Шетао сам тако, бесциљно се саплићући о корење које је било ту да нас спречи да уживамо, па, у свему. Таман сам једном посрнуо фантазирајући о доброј боци вина, када се десила једна веома чудна ствар. Наиме, заљубио сам се. Гледам та гола колена док ми се корење преплиће пред очима да не бих видео, полако подижем поглед, фантастичне ноге, струк, груди... А онда питам: "Шта ћеш ти овде?" 

Моја бивша жена је стајала испред мене и луцкасто се смешила. "Мацо", кажем јој, "дошла си на право место." "Не сумњам", рече поправљајући шминку, "Све што си ми оставио били су кредити." "И зато си завршила у паклу? Јер сам ти ја оставио кредите." "Не будало, него да си ми оставио нешто не бих морала да се опет удајем и направим читаву збрку пре него што сам напустила свет." "Да ме ниси убила на спавању, можда бих ти и оставио нешто." "Скот си. Знаш да сам те волела!" "О, знам, показала си ми. Још осећам рупу на челу." "Фантастично!" "Јебем ти матер." Пришла је и пољубила ме пламеним уснама. И даље је мирисала тако свеже. 

"Еј, битанго", зацичао је глодар кога мрзим као пацова који јесте. "Ш'а 'оћеш?" "Иди пиши жалбу за премештај. Сутра шеф прегледа." "Било где само не овде", рекао сам док се моја дама мрштила на мене. Сутрадан, назовимо тај дан другим новембром неке године, сам се пробудио на необичном месту - у свом кревету. Окренуо сам се и угледао њу, чупаву, како хрче. "Тај мали пацов!", помислио сам шутнувши сточић поред кревета и успут сломивши лампу. Отворила је очи и почела да се дере. О, Боже, никад нисам мислио да ћу ово рећи, али недостајаће ми пламене шетње. И игуана. Пољубио сам је, само да би коначно ућутала. 

Прочитај

Страст уметности

Хајде да јашемо талас. Знаш, прави талас. Не неки обични, мали талас који жели да порасте. Не. Велики, највећи талас, који је чекао баш на нас, талас који је стотину година спавао на дну океана само да би нас видео како се држимо за руке. Ми, на таласу, у улогама легендарних љубавника, Кејт и Лео, Лео и Кејт, с тим што се ја нећу смрзнути у води и гришћу ти образе док црвениш пред целим океанским светом. А онда, маче мало, идемо у колибу на усамљеном острву. Шетамо голи, а сва та шминка иза које се скриваш нестаје... И лепа си, лепша него сад, ако је то икако могуће... Погледај се. Дебели гмазу, волим те дебели гмазу... Па се попнем на мердевине и скинем ти кокосов орах или шта год да расте у близини. А тебе баш брига, дигнеш тај прћасти нос и шеташ даље, уз невидљиве степенице до неба. Трчим за тобом, и ти баш волиш, намерно све брже и брже се пењеш, јер такав си црни изданак руже, вечито кварна и вечито зла. А сунце је све топлије и ти си све тамнија, претвараш се у боју чоколаде, док ти брзо грабим руку и хитам пут свемира, јер желим да увек останеш лепа и бледа и природом зајебана да ништа не осећаш. Лебдимо кроз свемир, живимо од љубави, а ја ти показујем звезде. Видиш, оно тамо је Сиријус, а оно Алфа Кентаури, срце... Прибијем те уз себе у хладном свемиру, а ти си тако топла... Сети се, све је почело од једног малог таласа који је растао само да би носио нас, сети се и оног шејка који смо попили пре него што си ме ухватила за руку и зајахала талас... Драга, читав свет је полудео, али не и ти и ја, ми смо океј, ми смо били луди и раније, ја што скитам васионом, а ти што ме држиш за руку и пратиш у свему томе. Барем да сам архитекта, па да ме представиш пријатељима. Овако, могу ти дати само ову звезду да је чуваш у руци или да је носаш близу срца, у том красном деколтеу... То је то. Љубав маче.

Погледала ме је и прекрстила ноге. "Да ли стварно мислиш да ћеш са том спиком јебати?" "Да", одговорио сам. Није ништа рекла. Само је обмотала ноге око мене и сочно ме пољубила. То се, драги моји, зове страст уметности. А и била је пијана.

Прочитај

А који је Валтеров сан?

Седео сам у фотељи и гледао у мрак. Светлост теве-а је благо обасјавала огромну собу. Какав грдан свет, помислио сам док су трајале рекламе. Није смешно, помислио сам када су прошле рекламе. Није смешно, поновио сам гласно док је неки комичар причао вицеве. Променио сам пар канала, довршио пиво и угасио теве. Ето како најбогатији човек на свету проводи своје суботње вече. Притиснуо сам један тастер на телефону. Након пар тренутака се појавио батлер. "Ватлере, хоћу да ми нађеш мању спаваћу собу. Пресели ме сутра." "Опет, господине?" "Опет", рекох тутнувши му флашу од пива у руке. 

Гледао сам у огромну таваницу, јурећи сан који ми је упорно измицао за длаку. Видиш, рекао сам себи гласно, већина људи на овом свету седи негде, гледа теве и сањаре. О чему сањају? Сањају шта би све урадили да твом месту. Односно мом. На нашем месту. Дохватио сам телефон са сточића. Пар тренутака касније, Валтер је ушао у собу у пиџами. "Валтере, да ли сам ја луд ако се одвајам у две личности да се не бих осећао глупо док водим разговор сам са собом?" "Не бих рекао господине. Мислим да је то поприлично уобичајено. Желите ли да останем, да не разговарате сами са собом?" "Нека старо момче, иди спавај. Лаку ноћ." Лаку ноћ, рече Валтер док је нестајао у тами.

Видиш, наставио сам, неко сад сигурно мисли како би купио фабрику чоколаде и појео све или купио добра кола и скочио из авиона или нашао једну од оних напуцаних плавуша са стилом и водио слатку љубав са њом целу ноћ. Видиш, они имају снове. Нису као ми. Ми имамо паре. За све те снове. И далеко више. Али све што желимо је то. Сан. Сан као звезда водиља, мотиватор и циљ. Једна ствар коју не могу добити сада и одмах. За коју морам да се трудим. Постоји ли? 

Сутрадан, дубоко загазивши у ноћ угасио сам теве и срушио флаше од пива које су стајале испод сточића поред. Легао сам у своју нову спаваћу собу, била је врло мала. Окренем телефоном Валтера и кажем - браво старино, бра-во!  Валтер се сањиво захвалио и љубазно сачекао да спустим слушалицу. Лежао сам тамо, и није било решења проблема. Плафон је зурио у мене, а ја сам жарко желео да замислим себе како радим нешто што опако желим сутра. Или прекосутра. Једног од ових дана. Нисам могао. Видиш, сви ти људи што суботом седе испред теве екрана и сањају шта би урадили да су најбогатији на свету су у свој својој несрећи срећни. А ти си у свој својој срећи несрећан. И онда, тек тако схватим - потребна нам је свеопшта амнестија. Све на нулу па испочетка. Без греха, без снова. Без патње. Са батлером. 

Прочитај

О младости

Млади смо. И претерано сјебани. Како гледам унапред, свака новија генерација је све сјебанија. Чујем како је наша генерација последња "нормална", последња која нешто вреди. Није тако рођаци, нису клинци толико лоши колико смо ми стари и џангризави. А и свака генерација то говори за себе. Тако то иде. 

Постоје неке ствари које ми сметају. На пример, да вас питам - шта је Че? Добро сте прочитали - шта је Че? Погледај нас. Ми смо деца рођена у погрешно време (постоји ли право?), у време када је социјализам умирао. Чињеница је да је Че био комуниста. Комунизам, социјализам, све су то идеологије произишле из истог корена. Шта је Че? Че је револуција у чистом облику. Идеалиста. Не улазим у то какви су његови идеали били. Да, верујем да нам треба револуција. Не, нисам револуционар и немам довољно браде да бих стао на чело шачице студената који ће добити по пички. 

Револуција је постала обична помодарија. Свако је диже, али је нико заиста не подигне. Налепе плакате и завуку се у подруме. Герила. Јеб'о герилу. Неће нам она помоћи. Наравно да не.

Зашто нам треба права револуција? Зато што они не маре за нас. Чак ни Он не мари за нас. Препуштени смо сами себи. А нисмо у стању да сами себи помогнемо. Ми хоћемо све сад и одмах и на животу је да нам сервира горку бомбону која ће нам објаснити да свет тако не функционише. То није проблем. Проблем је у томе што нас нико неће потапшати по рамену и рећи "браво" кад урадимо праву ствар и неће нас нико ударити по репу кад урадимо лошу ствар (већ ће нас одмах оплести по њушци). А то изазива бес. Немојте навлачити мајице са Чеовим ликом и превртати контејнере. Нема вајде од тога. Нама треба више. Много више. Нама треба да створимо шансу да променимо ствари. Не мислим на то да разапнемо политичаре на крстове. Далеко више од тога. Нама треба да променимо колективну свест народа. 

Пита ме пре неки дан један маторац: "Што ви студенти не урадите нешто поводом ових навијача? Чуди ме како досад нисте ништа направили?" Ш'а да им радим, да их јебем? Тући их не могу, променити их не могу, шта да им радим? Сувише смо млади да будемо држава и још смо зелени да би било кога од нас примили у власт. А глупо ми да му кажем да међу тим хулиганима имаш брдо студената. Јер данас је свака шуша студент. Није то исто као у време када су стари били млади и када су само интелектуалци ишли на факултете. Дакле, суочавамо се са очекивањима старе гарде, они прећутно говоре да нису успели и да је сада на нас ред.

А ми? Сувише смо млади да нам толико цинизма натапа речи. Шта ће бити када зађемо у године када ти циник постаје једина преокупација у животу? А како и не бити циничан према свету, након свих шамара које си претрпео у нади да ћеш лепо скончати, добијеш неку мизерну пензију и бориш се за леба док не цркнеш. Кад си матор, то је донекле и оправдано. Клинце тераш у курац кад ти не устану у аутобусу, они те терају у курац јер су изгубљени и имају другачији систем вредности - не клањају се никоме (док их неко не удари по њушци). И то тако пичи. Они пљују нас, ми пљујемо њих и оне који долазе после нас, а они после нас пљују и нас и њих и ускршњег зеку.

Треба нам неко да разуме наш цинизам. Јебига, откад знаш за себе неке кризе, делиш мали ципирипи са сестром или братом или још горе, са сестром и братом. Дрндаш се тамо-'вамо, гледаш у те-ве, а небо је вечито сиво. Играш фудбал, после пар голова неки идиот испуца лопту и она издахне, набодена на нечију ограду. Онда седите сви и ћутите. Нема фудбала до даљњег. И сви се полако претварате у керове, чист одбрамбени механизам. Попримате карактеристике керова. Керова који су сувише дуго били у дивљини. Шта таквом керу треба? 

Шанса. Потапши га мало по леђима, покажи да ти је стало, нахрани га и он ће ти служити. Биће добар кер. Као некад. Кер на кога ћеш бити поносан. 

Нисмо ми мање Божја деца само зато што седимо у парковима, пијемо, пушимо и дрогирамо се. Свака генерација је све слободнија и све раније почиње да хаварише, а зашто? Виде од старијих. То је нови врли свет. Већину је сјебала претходна генерација и разочарани су у свет који им је остављен. Као када би ти ћале дао поквареног фићу за рођендан. Без алата, без ичега. Наравно да ћеш да седиш у парку и блејиш. Нико није луд да се цима. 

И јебига. Гањајте битанге оно што 'оћете, оно што 'оћемо, јер сигурно нико други то неће учинити уместо вас, односно нас. 

Прочитај

Црнило

Умирање је један компликован процес. Родиш се жив и од првог момента умиреш. Умиреш, умиреш a онда умреш. Званично. Би било глупо да људи умру без умирања, а? 

Али постоји неко ко не би требало кроз то да пролази. Мале девојчице на пример. И керови.

О, јебига.

Умре ти деда на пример и ти будеш тужан, наравно, али знаш да је његов ред да иде. Можда је поранио или окаснио, али у сваком случају знаш да је морао да иде. Тужан ћеш бити сто година, али та туга је мизерна у односу на све туге које свет скрива.

Имао сам кера од своје осме године. Сада имам двадесет. Био је ту и волео ме је. Кад год бих му пришао он се извртао на леђа да бих га помазио или макар само чукнуо ногом. Добар кер. А онда сам га једног дана убио. Можеш ли се замислити како убијаш кера кога волиш? Дошли су ветеринари, ставили му кесу на главу и рекли да га држим. И држао сам га док су му забијали иглу у срце, а врела крв је прснула по мени, свуда... Осећао сам топлу кап крви на образу. Онда су му убризгали нешто и он је само лежао. Чак и када смо га убијали није се трзао, као да је рекао - то је то, газда каже да умирем, ваљда он зна најбоље. Тако је морало бити. И слушао сам га како дише, све тише и тише, седећи поред њега док су ветеринари пили кафу. А његово око је гледало у мене. Добар кер. Сада имам Малог кера Џоа и јако подсећа на Меду. Иста је будала као и он. Можда је то нешто до власника, не знам... Али волим га. Али ако му буде лоше, и њега ћу убити. Неке одлуке мораш да донесеш. А ако ће та одлука теби драго биће лишити патње - онда нек буде тако.

Има једна још гора ствар, ствар коју никад не бих желео да доживим је да видим како мали људи умиру. Мале девојчице, мали дечаци... Неко мали ко ми је толико пута бацио петака и увек се смејао кад ме види. Један од ретких малих људи са којим сам се играо. Смејао се огромности торбе на леђима малог чове.

Испратити их... Не би ме то сломило, свестан сам ја ужасности овог места, али бих сасвим сигурно морао да се исплачем и да испишем стотину страница посвећених малом каубоју са розе машницом који галопира на свом бициклу низ улицу... Држи се мали чово. Држите се сви мали човеци на свету.

Јер ви треба да се попнете на месец. Не ја. Ја свој имам у шољи кафе. И ви треба да освојите свет. Да се попнете на врх свега и забодете заставицу. Не ја. Мене мрзи и да одем по хлеб.

Мачора ми никад није било жао, јер су препредени, не страдају због срчаности или неког племенитог циља, не страдају од болести или нечег сличног, страдају због радозналости и претеране смелости, небеског ега и тоне сличних ствари. Волим мачоре више него керове, јер, просто, мачори више личе на мене и знам да их треба неко сада волети, јер кад их не буде, нико се неће ни сетити. Керова да. Али мачора ретко ко се сети.

Питам се на колико ћу сахрана морати да идем у животу. Сто? Мање? Више? Не знам. И погоди шта? Није ни битно. Свака ће имати горак укус и после сваке ћу морати да посветим пар речи покојнику. Присуствујући сахранама, изнова и изнова схватам колико смо мртви. Не живљи од покојних, већ мртвији. Они изгледају тако мирно, спокојно, као да кажу - баш нас брига за све. А ми? Као ходајући зомбији, зауларени и изгубљени у овој хаотичној џунгли, лутамо у бескрају. Волео бих да овај пакао не постоји. Да постоји неки други, који те чека тек када умреш.

Прочитај

Ништа

Умирем данас.

Умирем сутра.

Умирем сваког дана.

А онда умрем. Званично.

Док летим ка горе мислим:

"Потрошио сам својих двеста хиљада дана улудо."

Ништа остварио нисам.
Месецу ракету у око забио.

Ништа.

Прочитај