Опорука

Лежао сам на самртној постељи, закрвављеним погледом одмеравао једног гаврана што је седео на прозору и размишљао о предаји. Њушка је лежао у подножју мојих ногу, на радију је свирао неки лагани џез, а небо је било сиво и нисам се ни усуђивао да помислим на срећан крај. Горео сам лошим пламеном, желео сам да проживим још који моменат, и мало сунца, и мало звезда, и мало још обичног живота ког ми је до јуче било доста. Рекох - збогом свима, нарочито девојкама у летњим хаљинама и псима који ме мрзе и мачорима са којима сам океј. 

Као коцкар, осећам да је време за улог, а који је коцкар умро у слави и богатству? И зато пишем грозничаво, слово по слово, а речи су тако нескладне, ружне, умируће...Онда отворим очи и схватим да само халуцинирам, да не могу да се мрднем, да сам жедан и да ме овај пламен разара...

Моја мајка, иначе потпуно слепа, је викала на мене из друге собе: "Донеси ми нокшир, ти незапослена гњидо, само гладиш ту проклету мачку нађи жену можда би она за разлику од тебе била од неке користи!" "Идем!", продрао сам се последњом снагом, а нисам могао ни да се померим, а камоли да устанем. Једини проблем у свему овоме је то што кева није разумела да ми Њушка значи више него гомила напурлитаних жена које не умеју да слушају и не умеју да кувају и не умеју да ћуте. А други проблем је био то што сам лежао на самртничкој постељи. Трећи проблем, можда и највећи, је био тај што сам био тога свестан. Дакле, почео сам од једног проблема, а већ сам догурао до три. Стаћу овде, ионако немам где, прикован за плаву постељу вртим менталне слике, понекад уз питање да ли су праве? Да ли све баш тако десило? Изгледа да сам узалуд старио, пола века провео мислећи, а пола јурећи краткотрајне сукње, све у жељи да нађем ону једну за цео век и другога пола, и можда напишем нешто што ће остављати укус ваниле и менте, а не кварнога зуба и мртвог малог меканог зеке. 

Што се славе тиче, зна ме цела екипа испред драгстора и сви они који су посећивали исти, понека цица из града и студенти неки, напаћени. Ништа у животу нисам имао, осим ових пар књига и Њушке, а Њушка и књиге нек' иду у пакету, само их не остављајте овде, мајка ионако не би имала много користи од њих. Нема сунца и даље, гавран и даље зури у мене, а Њушка лагано преде и свет се чини мање сив него пре пар минута. Мајка опет виче и спомиње нокшир, а ја пишем ово ментално писмо и чекам да неко отвори прозор. Гле, сунце...

Прочитај

Океј бејб

Живим и живим, а то одузима тако много времена. Океј, мало се зезам, океј, мало скитам, океј, мало сунце сија, али ти ниси ту. И стојим у реду, чекам кад ћеш доћи, јер, хеј Бејб, могу све оне бити овде, могу их све волети, али никад као тебе. Чекам само да бих ти рекао нешто глупо као - мислим да су ти порасле груди или волим те. Дан за даном, седим на степеницама испред твојих врата, вртим мали ципирипи кроз прсте и питам се јесам ли ја онај исти тип од пре три године...

И нема тог клинца колико видим, само двадесетогодишњи клипан који хоће нешто да ти каже... Читав живот сам умео са речима, читао много, писао фино... Све то лагано, чак сам и блог отворио. А време ме крцка, гасим се полако и речи су ми слабе, а нема тих речи које би описале све ово. И небо и земља и сунце и киша и стара клупа и лепота и речи, све то у једном човеку, све то и још планина свега. Понекад си била свет, али ти ја никада нисам допустио да постанеш центар мога света, извини. Ваљда сам се бојао, два различита универзума, шта ако се сударимо и мој свет остане расут у комаде? Шта ако се окренеш и никада више реч не проговориш са мном? Бум. Готово. Теранова. Умирем са притиском триста са двеста, умирем инстант.

Мозак ми пуца, срце ми лупа, експлодираћу једног дана и иза мене ће остати само дим, и пар речи... Бејб, не бих се сада шалио, само бих те стегао јако и посматрао тај лепи смешак, и никада ти не бих дао да одеш... Гледам сада наше старе слике и црвеним, какав сам мали кретен био, како си иста била и тад и сад... Време ме зеза, што сам дуже ту, то ми је горе и све дубље тонем. Гледам бродић дрвени и поред њега глобус, мислим како би било да имамо јахту и запалимо негде, на заувек. И тако...

Понекад ме дави и дави све, друге жене, други људи, овај свет. Постајем неко трећи, јер сам сада неко други, и то тако иде у бесконачност. А ти бејб, стојиш тамо негде, иста, увек иста, једина константа живота мог. Неке су жене пратиле војнике, а ја сам гледао у ламперију покушавајући да прокљувим шта то да утувим у ову луду главу да бих те баталио и почео да пишем о некој тамо Маји, Софији или Јелисавети. Мислио сам да зовем људе у црном, али они сисице никад не би дошли. И тако, маче, ти си бејб иако немаш те велике груди, ја сам океј са тим, и ја имам велики сломљен нос, нисам савршен, ал' замало. Ово јутро ме увек орасположи и тачно ми буде криво што ме више не држи тај грч због кога пишем лепе ствари. Океј бејб, на западу ништа ново, океј бејб, волим те само тако, океј бејб, морам сада да идем, океј бејб, појави се негде. 

Прочитај

Црно-бели свет

"Ах, јеботе, ах јеботе, ах...", понављао је сићушни циганин гледајући у надолазећу руљу. Људи су трчали и бацали каменице, трубе и цигле, а Бог је евидентно био на неком другом месту. Понекад би све на тренутак стало и могао си да чујеш лепет крила малог лептира, флап, флап, флап... Онда би нека од оних малих белих женица зафрљачила поморанџу са жилетима право на једног од оклопних пандура и хаос би прогутао свет. Малог лептира, изгледа, природна селекција није одабрала да постане величанствено плав. Неки су клинци крали жваке на другом крају града, а није било Ђуре пандура да им полупа чувене Ђурине заушке, од којих ти зују у ушима од Ђурђевдана до Митровдана. И тако, људи хоће да деле свет, да не морају да раде и чекају на линији да поруче пицу и дијет колу, хоће да додо буде ту и да свима буде лепо... Један од уличних продаваца је продавао чарапе и камење, све зарад сопствене среће, а људи су махнито бацали кинту и јурили низ улице. 

Један брадати писац чудно погледа руљу, почеша се по глави, зевну и рече: "Шта ли сам ја пропустио?" У том моменту га погоди цигла у главу и он поспано паде у локви крви. Негде тамо, преко моста, двоје млади су седели загрљени на клупи. Беше добар живот то. Руља је била као плавичаста маса, магма, само се ширила и скупљала, час их је пар хиљада, час пар стотина, а понегде би само један несрећник тумарао улицама са парчетом цеви у рукама и викао: "Маријаа, волим теее!" У међувремену, неке су жене пратиле јунаке, једне револуционаре, а друге плавце. Никад се више беба није зачело у том граду као тог дана, и никад више лептира није погинуло за виши циљ као тог дана. Бам, бам, бам, одзвањао је пендрек по ногама, туп, туп, туп, одзвањао је пендрек по ребрима, немој, немој, немој, одзвањало је улицама. 

Плакало се те ноћи, што од среће, што од сузавца, и сви су били океј, протестанти су вукли крваве момке низ улицу, а плавци су чекали хитну, неки је пандур добио поморанџу по сред лица... Град су преврнули, нема више помфрита у ресторанима брзе хране, клинац и клинка се  играју жмурке, а оно двоје на клупи и даље седе непомично. Руља се и даље плавичасто гегала, лептири се више нису чули, отишли су у Зоо и пустили медведе, а медведи су их само гледали и мислили - будале. Није међед луд да оставља све, стан и 'рана, све ти је близу и ни око чега не мораш да се цимаш. Сви би они да буду као међед. У подруму зграде, један домар и пацов се кладе, и пацов увек узме парче сира, домар га погледа и каже - океј, следећи пут... И бам бам, црне мачке спавају на каучу, руља више није плавичаста магма него магла, сви опет раде и помфрит је ту... Клинци цугају иза зграде, а малена Маја је пронашла друга иза кестена. 

Прочитај

Ај лов ју бејбе

Један град, у њему - џезери, сликари, писци, филозофи и остали, сви жељни славе и кинте. Светла града бејаше велика и на сваком ћошку је био неко од њих... Сликар кредом би исцртавао улицу, људи су му бацали кинту, он би и даље цртао, а онда би дошао још један сликар кредом и ту би настала фрка, па би се појавио један плавац са палицом и обојица би заједно побегли, оставивши га да стоји на портрету коња и нажврљаног чикице поред. Нема сунца изнад града греха, само небо, отворено за те типове и те даме, те џукце и те мачке, за још један дупли виски и хаљину изнад колена. У клубу поред, господа се коцкају, сви су дужни, неки људима, неки Богу, ал' како год окренеш, ниједни не плаћају дугове, само се коцкају, играју са животом глумећи остварен сан сваког клошара из ових мрачних булевара...

Мало даље, филозофи седе на свеже офарбаним клупама, гледају у небо и говоре - јесте, није, јесте, није. Неки тип трипује да је Диоген, други су пак више вични Заратустри и ходају улицама дајући кинту просјацима, мислећи како су променили свет. Џезер седи под старим спомеником оснивачу овог пакла, свира сакс затворених очију, изгледајући мање црн, а окупљена гомила слуша и само слуша, нико се не маша новчаника, а он и даље не отвара очи, не желећи да види да сутра мора да батали сан зарад киле хлеба... Клинке из улице сада праве друштво неким момцима у оделима, мисле како су срећне и имају све, а морају да се боцну да би знале да су живе... 

Неки људи, туристи без пасоша, пију у мрачним пабовима, лече се од снова са два-три дупла вискија, или тоном пива, све зависи од неба, друштва, пара и снова. Што су снови виши били - то више неба, компањона, пића и лепоте треба да би прешао на оне праве, егзистенцијалне снове, јер не трипујеш да си Диоген и није ти довољно старо ракијско буре да би био срећан, не макар након сна о фотељи, колима и једној лепотици која те воли...

Писци, с друге стране, проводе своје дане ту и тамо, неки су у пабу, упијају осећаје за књиге о сиротињи, срушеним сновима и курчевом животу, други су пак, на свеже офарбаним клупама, седе у поцепаним кошуљама и фармеркама, мисле о усраном животу и пишу о Диогенима и Заратустри, о Сократу, Канту и неким другим момцима који су били такође шизофрени пајдомани, а трећи, трећи су најгори, они пишу за кинту, пишу о романтици, о идеално тужним и страшним судбинама малих фока и малих веверица, а онда ту кинту односе у клубове за господу, трипују живот, па после краду динаре из црначког шешира... 

Све у свему, славни нису славни, а богати су сиротиња... И тако, гледам све то са мог лепог облака, смејем се и плачем, све може, али сунце им не дам, онда свима буде боље и нема више џезера, сликара, филозофа, писаца и оних осталих, жељних свега... Можда ћу бацити још један џак тих предивних "бејбе", тако их зову сви, сви говоре: "Ај лов ју бејбе", слушају Синатру и трипују срећу, све док она не одшета низ улицу. Онда се опет врате ономе што најбоље раде, животаре и сањају, чекају, сви на својим местима, да их задеси срећа или макар да прође још једна "бејбе"... Ох доврага, овде је тако занимљиво... 

Прочитај

Још једно суботње вече

Седео сам у бусу, поред једне мале, баш онако право слатке. Напољу мрак, уличне светиљке само лагано промичу, одлазе, одлазе. Седим и гледам је, мало директно, мало испод ока. Кренем одоздо, лепе очуване старке, помало излизане фармерке, нека број већа мајица и лепа плава косица. Лице јој не видим, јер гледа кроз прозор. Онда кренем назад, лепа плава косица, ручице мале и беле, ножице лепе у тим искрзаним фармеркицама и старке, љубичасте, лепе. Погледам је онда, она и даље гледа кроз прозор, па кренем све испочетка. 

Седели смо тако и понекад бих скренуо поглед, а чим бих га скренуо она би ме погледала. И тако, гутам је очима, малу слатку рокерку, а гледа и она мене. Помало чудно, ал' 'ајде. Понекад намерно скренем поглед и кад ме погледа, ухватим њен поглед. Задржимо се ту секунд или два, као вечност да је пукла, и онда опет она гледа кроз прозор, а ја гледам у њу. Станицу по станицу, видим да смо се запутили ка истом паклу. Погледам је још једном, извучем из џепа згужвано парче папира, неки стари рачун, и напишем јој: "Маче, извини што зверам, али ти си најлепша ствар која се возила овим превозом у последњих двадесет година." Она ме погледа, директно у очи и каже: "Хвала." Климнем главом и наставим оно што сам до сада радио. 

Такво лепо лице и такво лепо тело и такве лепе старке, а опет, тако лош осећај у грлу и укус у устима оставља. Понекад се запитам да ли људи као што сам ја треба да се мешају са тим неким обичним девојкама. Понекад закључим, да без њих, људи као ја не би били такви, наопаки. Не би ваљали без тих дамица. Стицаја чудних околности, изашли смо на истој станици. Она је изашла прва, ја одмах иза ње... И никада је више видео нисам. Није то ни важно. Ходао сам мрачним улицама са по пар пијаних будала на осветљеним ћошковима, стандардно викенд вече. Било ми је досадно. "'Еј Боже, имам нешто да ти кажем. Сероњо." Ћутао је. Ставио сам руке у џепове и наставио даље. Шта да му причам кад све зна. Нешто ми је кликнуло и легао сам на топли асфалт.

Волео бих да умрем у четрдесет и некој. Оствариш се и умреш на врху свог малог живота. Као да могу да бирам. Бог је био црн, а ми нисмо...

Прочитај

Само једна могућност

Малено скривено двориште, једна лежаљка и неко жбуње. Седимо само, гледамо у звезде и понекад кажемо по коју реч, можда дубоку као то црно небо. Кућица поред, прозор отворен и свира неки џез... Кажем: "'Шта ако постоји Александра која држи куглу, а у тој кугли постоји још једна Александра која држи куглу, а унутар те кугле још једна, па још једна... Како да прва Александра буде сигурна да је прва?" "Хеј, увек може да запали миришљави штапић... Није важно у којој је кугли та једна Александра, све док она има избор хоће ли или неће запалити штапић, осећај је сасвим исти. Свака од њих онда постоји за себе. Била прва или последња, није важно", рече она. Онда опет заћутимо, гледамо горе, небо црно, пар звезда, неки рокер чини да мноштво дама вришти, неки писци седе у задимљеном локалу, а неки пробисвети шетају младе дамице и ми ту ништа не можемо. Устанем и кажем: "Морам да кренем." Ни сам нисам сигуран куда, да ли кући или негде тамо, далеко. Онда схватим да се од света побећи не може. И хоћу да кренем кући, али ово је та и немам где.  

Са друге стане, један тип је стајао испред капије са бројем двадесет и седам и покушавао да вирне унутра. Кућа је била мала, а жбуње се протезало скроз изнад ње. Све је било некако лоше. Ипак, извадио је телефон и рекао: "У реду је, узимам је." Затим се окренуо својој пријатељици и рекао: "Па, макар имамо небо." "Да", одговорила је она, "Хајде да ставимо лежаљку у башту."

Негде тамо, један студент и једна студенткиња су седели за малим столом у грасоњери у центру града. Понекад би рекли реч или две, чисто да прекину ту незгодну тишину којом одзвања двадесет и пет квадрата буке, дима и журбе. Угасила је последњу цигарету за то вече и бацила кутију поред канте. Затим је он устао и убацио је у канту. Сели су опет за сто поред прозора. Мрак је одавно пао, али није изгледало тако. Светла су чинила небо изобличеним, а звезда нигде није било. Узела је миришљави штапић и запалила га. "Ниси морала, сад излазимо", рекао је тип. "Јесам", кратко одговори она. 

Прочитај

Пресликано

Седео сам на клупици и посматрао град. Стара тврђава, стари људи, старо сунце и стари ја. Поред мене, једна дамица са неколико мана и две врлине. Имала је те очи са искрицом и била је добра и бритка на језику. Гледала ме је тим очима, а ја сам јој причао о веверицама. Повремено би ме прекинула са "Ти си бездушан" или "Ти немаш осећања и прави си гад", а онда бих је погледао у те очи, провукао јој руку кроз косу, окренуо се и наставио причу гледајући овај сјајни град како блиста под сунцем. Ја сам причао, полако, овим мојим дубоким храпавим гласом, неке сасвим небитне ствари, приче о веверицама, а она ме је гледала. Као Медуза. Она гледа мене, а ја гледам у сунце. Боље слеп него мртав. Боље мртав него слеп? 

Мислим да је све то говорила само зато што нисам хтео да је пољубим. И зато сам је упитао: "А 'оћеш ти да се ми љубимо мало?" Рекла је да неће, а видело се да 'оће. Гадна је то работа, кад укљештиш женку тако. Она сад мисли да ће испасти лоша ако не држи реч, а не зна да је то мушка игра. И онда се држи онога што је први пут рекла, баш баш...Заувек. А ја баш нисам хтео ништа да урадим. Све што ми је било у глави тада је сунце и ветрић, клупица... По први пут није било ничег битног у овој глави.  Седи, седи, седи...Свет се врти, сунце се врти, седим на клупици и гледам испред себе. "И шта сад?", упитала је. "Па ја сам мислио, ако хоћеш да се мало љубимо." Намрштила се, али и даље је имала ту искрицу у очима. Луда женка. 

Седимо, онда ја устанем. "Могли би да пођемо", кажем јој. Загрлим је, а она се не да. Онда само ходамо, ја за себе, она за себе. Овде свако хода за себе. Ходам и питам се - куда идем? Ногу пред ногу и ето нас, стигли смо до раскрснице, она лево, а ја десно. Узмем и пољубим је у образ, леви. "Ћао." "Ћао, јави се некад." "Хоћу лепа." А нећу. Није ствар у поносу, инату или нечему трећем. Ствар је у томе да ме је баш брига. Јавиће се она, једном. Гледам сунце и чудне шаре које прави по зградама, гледам и ходам, одлазим кући. 

И тако, још један дан прође. Ништа нисмо научили данас, као ни јуче, као ни сутра. Заувек заглављен стојим овде, на излазу из пубертета, ни тамо ни 'вамо, сувише неозбиљан да бих био озбиљан писац или јебач или инжињер, а опет сувише озбиљан да бих био какав скејтер, кулер или емос. Оне пак, долазе у разним варијацијама лепих лица и затегнутих гуза, са личностима од којих ми мало која одговара и очима које волим, косом коју волим и маленим прћастим носићима који су ми баш кул. 

Дођем кући, седнем у фотељу, укључим тв. И онда бам, опет рестрикције.  Седиш у мраку и мислиш да нигде таквог несрећника као тебе нема.  А не знаш да су их градови пуни, да их је свет пун.  И што је већи град то си више сам. Знаш мноштво људи, а опет си сам. Везе које те везују за те људе су танке попут нити паукове. И тако се вртиш у круг. "Хоћеш да се мало љубимо?" Каже "да", мало се љубите и ти одеш кући. "Хоћеш да се мало љубимо?" Каже "не", мало се љубите и ти одеш кући. Погледаш уназад и кажеш себи: "Био је ово добар дан." А онда се запиташ куда иде твој живот и паднеш у депресију. Легнеш у кревет и заспиш за трен. До сутра.

И тако, иде то... Сутрадан одеш и изблејиш са неким генијалцем који пуши и цуга. Чујеш пар ствари. На пример: "Свака гола жена је лепа жена" и "Да би био добар писац, уметник уопште, човек мора да проба све што му живот пружа." То је рекао неки баја што је звекн'о у двадесет и четвртој. Ипак, верујем да му је свака од тих двадесет и четири била право искоришћена и да је он проживео своје, само мало брже од осталих. Мало много брже. Било је још пар паметних ствари које сам чуо, али сам их заборавио. Кад сам јебена златна рибица. И тако...Од данас до сутра, котрља се некако. А сутра никад не умире.

Прочитај

Јебига

Имали смо један бар, у подруму једне оронуле зграде и био је право добар. Током година, жене су одлазиле и долазиле, то је лаж, само су одлазиле, а ми смо остајали. Стална постава животних филозофа, једна пијаница и један наивац. Веверица, Мика, ЏоЏо, Рудар и ја, Рале. Можда мало више пијаница и наиваца, а мало мање животних филозофа. Тако. Свакога дана смо били тамо, углавном само ми и понеки залутали клинац који мора у клоњу. Сели би за шанк, спарушени бармен би нам сипао, увек исто, и онда би почело. 

"Како то да си ти само Рале?", рекао би Џоџо. "Што, шта фали?", упитао бих ја. "Како да ниси Рале превара?" "Или индијанац", додао би Рудар. Јебеш га, наиђе тако некад тешко питање. Ми, док бисмо седели за шанком, увек бисмо расправљали о искључиво озбиљним питањима. Тек после, кад се мало опустимо и раширимо по пустим околним столовима, онда би кретале кежуал теме. "Откуд знам, ваљда нисам урадио ништа вредно помена." "Јебига", рекао би Веверица. "Јебига", натегнули би остали. Мика би мало просуо "за душу", онда би га Метузалем иза шанка нагрдио општећи му с мајком. Није Мику много то погађало, ипак је он био велики човек. "Веверица је наиван, јебига.", отпочео бих ја. "Јебига", дочекали би остали. И Веверица би потегнуо и уздахнуо: "Јебига." "Рудар је провео пола живота копајући злато за друге, Џоџо је био у творзи, а Мика је песник.." "Јебига", закључио би неко. Седимо тако и све је ружичасто. "А шта си ти Рале, кућо?", упитали би након неког времена, а неко би додао: "Јебига", и онда би сви потегли из флаша. "Старино, ја сам ти овде само заробљеник. Нуспојава система, статистичка грешка." "Ти си сероња", рекао би Мика нежно. "Можда и јесам", додао бих ја. "Голубе, пази на жице од далековода", неко је дрекнуо и сви  су почели да се смеју. Голуб се закуцао у жице од далековода и пао као покошен. Голуб је био фин и бео. 

"Хајде да га поједемо", повикао је Џоџо крволочно. Мика је хтео да му напише песму, а Рудар да га сахранимо. Веверица је само немо посматрао све  то и климао главом. Неколико минута касније, тенк је прошао главном улицом, а са разгласа се чуло: "Сви војно способни мушкарци да се јаве на трг. Људи, потребан нам је сваки борац, прикључите се борби против окупатора!" "Мех", рекао је Џоџо. Веверица је рекао: "Идите без мене." Мика нас је све погледао и полако рекао: "Изгледа да идем у рат", затим је устао и платио рачун. "Па, боље да кренемо", рекох ја. Рудар је забио главу у шаке. "Видимо се момци", рекао је Џоџо. "Јебига", споро закључи Веверица. Изашли смо напоље и кренули ка тргу. Наишли смо на оног голуба кога је спржила струја, Мика је рекао нешто у стилу: "Дугујем ти песму мали", а онда се само зачуло Фиииијууу и велика експлозија. Легли смо на земљу од удара. Након пар минута грмљавине и пепела, стишало се све. Устао сам и отресао прашину. И Мика је исто учинио. Бацио сам поглед ка бару, цела зграда се претворила у прах. Имала је она година. "Можда и ми погинемо на фронту", рекох ја. "Јебига", закључи Мика. 

Прочитај

О сусрету са чизмом

Била је она
сва дражесна и фина,
једна од оних на које ретко налетиш
у овоме паклу.

Све право, чујеш извини и хвала
чешће него у уличних годину дана.
Очи некако дубоке, незгодне,
гледаш је, па је не гледаш, па је гледаш...

Седели смо у том клубу
светских путника,
ех камо среће да сам обрнуо круг
около и около и да сам ту онако успут,
да се јавим онима што брину.

Седели смо и испијали пића,
а неке су жене пратиле војнике
и неки су хирурзи уграђивали груди,
и неки су људи писали песме
под ноћним светлом
срећни што имају своје музе,
дебеле и срећне, тек тако.

Било је седам сати, и сматрао сам
да је
све после шест или седам
успешно продангубљен дан
и да могу да идем да спавам.
Рекох збогом, рече збогом,
а напољу је био мрак.

И ето, тако то изгледа
кад се састају зналци...
Исто је као када се састају саксофонисти,
одбојкаши и бедници, исто тако.

Лако је бити јебени геније када сви,
баш сви за то знају.
Тешко је бити јебени геније када нико,
Нико не зна за то.
И зато, срећно, можда нешто и буде од нас. 

Прочитај

Кратко и нејасно

Она чека неког принца на белом коњу, а не зна да би и мали тип у црној јакни послужио. И јебига. Тако то иде. 

Тип необичан и незрео, она посебна и озбиљна, толерантна. Стоје на ћошку, он је гледа са малим смешком. Она се исто насмеје, окрене се и оде. И ето. То је прави растанак, а не један од оних из прича. Одржимо привид реалности макар. На његовом лицу смешак, а у унутра мрак. Нешто га је стегло, не може да дише, као да се душа урушава у себе. Гледа уличне светиљке, а оне само жмиркају и не помажу. Тип дође кући и увуче се у кревет. Зури мало у плафон, па се склупча и покрије преко главе. Као дете које се боји бабароге. Лежи и не мисли. Ништа, само гледа у мрак и ћути. И даље га све стеже изнутра. После, баци ћебе и укључи лаптоп. Пусти музику да свира и гледа мало њихове заједничке слике. Клавир, дирку по дирку, матира тог малог типа у црном. Још две-три ноте и мат. Суза. Прави људи не плачу. Још једна. Саме цуре. Пар дугих нота, пар тешких речи и ето, боље му је. Не урушава се више у себе. Устао је и изашао на терасу. Шести спрат. Високо. 

С друге стране, она, лепота, певала је неку веселу песму. Пролазила је лагано мрачним улицама и није се бојала ничег. Дошла је кући и села је за сточић. На сточићу слика њих двоје. Насмешила се и склонила је у последњу фиоку. Потом је ставила слушалице у уши. Пар песама, давала је такт ногом и повремено махала том дивном дугом косом. Није јој се спавало. Још пар песама, смешак и отишла је у кревет. Затворила је очи и видела мрак. Отворила их је, застала на трен да чује цврчке и утонула у сан. 

Ујутру, тип је и даље стајао на тераси. Укочен, повлачио је дим цигарете. Пар улица даље, њена мајка је будила ћерку. А онда је схватила да не може да је пробуди. 

Прочитај