Још један дан у Митомановом животу вол.2

Леп дан данас. Кренуо сам да вратим све што дугујем. Књиге библиотеци, свеске једном снобу и мп3 једној несхваћеној студенткињи која има два ока и лепо јој стоје цвикери. Пробудио се сам, ништа боље од тога нема.  Сишао у дневни боравак, изјео најобилнији доручак у животу и онда сео за комп. Ту сам губио време, кога ионако имам на претек. Зар не? Отварао мејл по хиљаду пута у нади да ће се нешто десити. Ипак се ништа није десило. 

Возио сам се двеста километара на час обичним друмом препуном возила. Не питајте како. Ни једног тренутка нисам помислио о смрти или нечему сличном. Било ми је тако добро и тако свеједно да то није нормално. Било је то лепих пола сата. Готивни су мотори, а и рибе се ложе. Мислим да ће киша, тмурно је небо.

Седео сам на дрвеној столици са округлим ножицама и посматрао дугу. Није била обична. Да је обична, не бих ни писао о њој. Била је то најсјајнија и најбоља дуга коју сам у животу видео. Све боје су биле тако јаке, да ме је око често варало говорећи да је дуга стварна и да су те прелепе боје пред мојим носом. Можда...

Ставио сам једну слушалицу у уво и кренуо. Само једну, јер друга не ради. А и боље је тако, да ме не згази нешто. Правац нека кул продавница и најјефтиније слушалице које имају у мом џепу.  Запаковане. Нове и блиставе. Све је такво на почетку. Све, осим човека. Он је ружан кад се роди. 

Правац код персоне са добрим патикама и експресно враћање музичког уређаја. Идем кући сада. Маказе ме нападоше и вратише у живот. Поново имам музику, поново имам себе. На пола пута до куће, музика је умрла. Нисам се снуждио. Само сам уживао у лаганом ветру. А онда сам легао у свој кревет и без икаквих очекивања отворио мејл од непознате особе. И била је то похвала, несвакидашња и неочекивана. Осећам се супер. Ипак постоји дуга. А сада да напишем једну праву причу која ми се мота по глави већ чет'ри-пет сати. Фини сте. Волим вас. Можда...

Прочитај

Једно данас

Недеља. Шетам улицама овог града, гледајући кроз људе, зграде и дрвеће. Гледам негде тамо, у дубину у којој нема ништа. Чим нема ништа, мора да има нешто, логично. Само моје око није довољно истренирано да види суштину ствари. Да сам кинез, сада бих отишао и постао ученик неког доброг учитеља Зен будизма. Свест у сваком трену свог живота? Хм, не. Ипак не бих могао да постанем Зен будиста. Зашто? Зато што онда никада више не бих запао у транс и написао нешто заиста вредно помена. Мада, до сад, једва да сам се помакао са мртве тачке. Неки чича баци кесу смећа тик поред мене, напуших га курца и наставих даље.

Ставио сам слушалицу у уво, ону што ради. Трешти Баја Мали Книнџа, а ја идем даље. Без циља, само напред. Видим жену у ружном црвеном костиму и кажем јој да је ружна. Не зато што сам искрен или нешто томе слично, него једноставно осећам да је то исправно. А није, знам. Једе ми се нешто слатко. Ушао сам у  неку продавницу, ни име јој не знам, само знам да је близу и да постоји годинама. Узимам чоколаду са рижом и шмекам још неке ђаконије, али нема се кинте. Полако прошетам до касе, и док намигујем лепој касирки...Оп, бам, пљачка! Дижи руке, бре! Ти, отварај ту касу! 'Ало, брзо бре! Триста неких повика. Мрзим буку средом у  чет'ри. До'ватим једног и звекнем му главу о касу, па о полицу, па опет о касу. Тај несрећник сав унезверен паде у већ створену локву крви. Онај други је то све запањено посматрао, и тек кад му је ортак пао на земљу, схватио је шта треба да уради. И урадио је. 

Крпили су ме три сата. Пола увета немам и десна рука ми је избушена са три метка. Извадили су ми и слезину. Као да је битно. Јебига, мама је одувек говорила да ће ме слаткиши упропастити. Изгледа да је била у праву. Убио сам оног несрећника. Џаба то што сам се ја правдао и што је он био лопов, џабе...Тринаест година затвора, бато. Па се ти зајебавај. Јебало ме слатко, те ме јебало! Ето шта ми направи од живота. 

Лепо је овде, не жалим се. Требале ми три године да научим да пишем левом руком. Једем ову њихову 'рану за керове. Јеб'о чоколаду, само ти квари зубе. Никог више нисам изнапушавао курцем. Ипак је ово озбиљна установа и постоји одређени ред. А и бојим се да ће да ме кокну. И то ми је кул, скроз. Достигао сам Зен. Свестан сам у сваком тренутку, јер ово је ипак озбиљна установа и то је потребно да би остао читав овде. Написао сам две хиљаде прича до сад. Имам још две године до изласка пред судију. Сад слушам Пеперсе и њима сличне. Јебига, утицај цимера из ћелије. Он је иначе окорели нациста, али је фин момак. Мало има болестан поглед, и одгризао је уво једном лику кад је дошао, али супер се слажемо. Мислим да ће ми он бити кум једног дана, ако икада изађемо одавде. Један лик ми је рекао да пазим мало са тим затворским причама, да се сутра можда нећу пробудити ако наставим тако. И тако је и било. Нисам се пробудио сутра. 

Прочитај

Изгнаник

Кривудава уличица на крају града. Помало језиви људи свуда унаоколо. Дебели човек у поткошуљи продаје шибице на картонској кутији. Баба са огромним наочарима попује неком надрогираном клинцу. Ћелави лик скида фолију са тетоваже. Плава девојчица шета офуцаног стафорда...Сви изгледају као мртви. Језиво...

Коначно...Оронула зграда са покојим трагом некадашње наранџасте фасаде. Ту живи мој другар Рале. Ушао сам унутра. Пар обриса нестаде иза гвоздене сенке. Врата шкрипе, браве шкљоцају. Мирис мокраће, буђи  и загорелог млека. Један графит на вратима лифта: "Myth je bio ovde." Нормално. Овде само митови могу да опстану. Насмејао сам се. А онда полако кренух уз степенице.

Тупо одзвањање мојих корака по рђавим металним степеницама. Стао сам на четвртом спрату. "Још само три", тихо рекох. Шапат се разли по згради, а потом поново настаде мук. Паук у даљем углу се повуче у мрак. Нисам овде добродошао, изгледа. Поново ми смешак заигра на уснама. Идем даље. Још пар степеника до Ралета. Последњи пут сам га видео пре шест месеци и сада једва чекам да га видим. 

Седми спрат. "57, 58, 403, 60..." Застао сам. Брзо сам извукао папирче на ком је писала Ралетова адреса. Писало је: "Народног хероја 3а, стан бр. 59" Беше ми заиста чудно све ово. Кренух да покуцам на врата стана број 403, али она беху отшкринута. Ушао сам на ризик. Чађави пожутели зидови и побуђавеле тапете на појединим деловима стана. Брдо папира свуд унаоколо. Отворен фрижидер и једна теглица џема од кајсија у њему. Згужване панталоне на ненамештеном кревету и на њима празна винска боца. Празан дрвени сто и поред њега климава стара столица. Једна оловка забодена у саксију одавно увелог цвета који сања вечни починак. Повиках бојажљиво: "Рале...Рале!" Пар тренутака тишине, а онда зачух неко брујање на тераси. Мало ме то окуражи и кренух тамо. 

"Рале, јеси то ти човече?", повиках узбуђено. "Да, ја сам", рече мрачна карикатура смешећи се. Тек тада сам га боље погледао. Подужа коса, брада...цигара и чаша вина у истој руци. Загрлио сам ту носату карикатуру од човека. Мирисао је на дим и сардине. Ни трага од финих парфема које је некада користио. Стоји на тераси у гаћама, пуши, пије и ужива у својој правој природи. Тек сада познајем Ралета. Све прошле године су биле само друштвено прихватљива маска. Сада разумем.

"Уђи, седи", рече полако Рале. Хтедох да упитам где, али нисам желео да се замерам старом другу. Некако, осећам се као да га не познајем. Сео сам на једино могуће место тада, климаву столицу. Имао је једну једину столицу у читавом стану. То ми је наговестило да сам му ја вероватно прва посета још откад је отишао. Грло ми се стегло, пожелех да га оживим,  средим, поправим...И одлучих да тако и учиним. 

"Идемо Рале", рекох, "Водим те у град." Испрва није обраћао пажњу на моје позиве. Ћутао је и гледао напоље. Онда нешто пуче у мени и ја га лудачки шчепах за крагну. Рекох му да ми га је жао, да хоћу да га оживим, и да мора да ми учини ту једну малену услугу, ако не због себе, онда макар због мене, да пође у град, међу људе. Набацах све што ми је лежало на души и спремих се на рафал Ралетових речи, које понекад знају да посеку као жилет. Очекивао их нестрпљиво. Али рафал оштрих речи не дође до мојих ушију. Окренуо сам се и угледао Ралета како навлачи панталоне. "Сад сам спреман. 'Ајмо", рече Рале са истим оним смешком од раније. Унутрашњост ми прокључа од радости и одмах кренух, пред њим, у свет, међу људе. 

Дошли смо на градски трг, велики и шарен. Много људи, много цвећа, много сунца...Граја веселих људи и мирис пролећа. Уживао сам. Позвах Ралета да седнемо на једну клупу, и он послуша. Седели смо ту поприлично дуго. Ја сам причао, а Рале би повремено потврдио. Баш као некада. Сунце је полако бежало од очију радозналаца, а ја сам и даље причао. Угледао сам другарицу и махнуо јој. Лагано је дотрчала до мене и срдачно се поздравила. Рекох: "Ово је Рале", и окренух се ка њему. Није се мицао.

Прочитај

Волим

Прилазим јој, љубим је. Ооо, тако је волим. Јако, најјаче. Седимо на клупи у оронулом парку и смејемо се. Заувек срећни. Нема судбине, нема карме, нема хороскопа...Све су то глупости, ми смо срећни. Урезао сам наша имена у кривудавом срцу на сред клупе, држећи те у крилу. Насмејала си се и пољубила ме. Нежно си рекла: "Волим те." Телефон звони, отварам и затварам поруку, гледам нашу слику. Склопила си окице. Само сам те гледао уз благи смешак на уснама. Додирнуо сам небо. Ти то можда не осећаш, али ја летим. Угризао сам те за усницу, а ти си јаукнула и одгурнула ме. Знам да волиш то. Пратио сам те кући. Ти и ја, везани заједно. Твоја мала ручица у мојој кошчатој. Само се смејемо. Једноставно, срећни. Подигао сам те на оградицу и пољубио. Суза ти је склизнула низ лице. Нисам знао зашто. Љубио сам те још дуго, све док није пао мрак. Ушла си у воз, а ја сам гледао твоје ручице на стаклу. А онда си истрчала напоље и пољубила ме као никад. Твоје ствари су отишле са возом, далеко. Ниси марила. Остала си са мном целу ноћ.

Нагло отворих очи и угледах плафон, књиге, шољу кафе, папире по поду. Бол у врату и згрчено тело на маленој столици. Осећам се лоше. Сан?! Још један сан?! Не могу ово више да поднесем. Грло ми се стегло, очи замаглиле...Телефон зазвони, отварам и затварам поруку, гледам моју слику. Само ја и празнина поред мене. Више нема те. Заувек ћу остати сам, знам. Отворио сам кутију са таблетама. Питам се, шта ће ми рећи мама? 

- Никад нећеш бити сам.

- Никад.

- Имаш нас.

- Ми те волимо.

- Ти си наш херој.

- Мама разуме.

- Много те волимо.

- Највише. И мама исто.

- Оооо...Волим и ја вас. Хвала што сте уз мене.

Прочитај

Љубавни јадник

Прошле године је овде седео један несрећан човек и туговао. Пио, плакао, проклињао, размишљао. И на крају ипак није успео да победи себе. Сада опет тај исти несрећник седи, пије, плаче, проклиње и размишља. А тај несрећник сам ја, Николај. 

Једном је волео једну жену, жену која није била добра. Неко би рекао да је зла, али он то није могао да каже. Није могао да каже, јер није мислио тако. Крај је брзо дошао и њега његова вољена Јанучка, девочка, остави. Није знао зашто је отишла. Можда зато што је сувише волео. Женско осети када је сувише волиш и зато оде. Боје се тога. Нека...

Седео је један несрећник овде, на истом овом месту, и много пио. У пићу је тугу гушио. Није разбијао чаше, није вриштао, није крио сузе. Било му је свеједно шта ће ко мислити, по први пут у животу. Уништио је себе тужном опсесијом, надом да ће се вратити. А она се није вратила. И није не заборавио док му унутрашњи глас не објасни реално стање ствари. Мораш се изборити са алкохолизмом, батинашима, дуговима, рече. Она је вештица, она је зла, окани је се, говорили су сви, а несрећник није слушао. Не док му то исто није поновио унутрашњи глас. Онда је, с тешком муком, успео да је сметне са ума. А потом се десило неколико необјашњивих ствари.

Пустио је да оде из његовог срца, пошто је одавно физички нестала. И у ту празнуну се увуче једна малечка Лена, са прћастим носићем и лепом косом. Била је сушта супротност Јанучки. И несрећник је заволео исто онако јако као и њену претходницу. Покушавао је да јој приђе, али није ишло. И почело је да га копка. Њена равнодушност га је полако изједала, копала по његовој утроби попут пацова који не може да нађе излаз из тунела. И онда сада, тачно годину дана после, поново се јави унутрашњи глас и рече: "Пусти је, пусти..." 

И ја одлучих да је пустим, као и претходну, као и будућу...Слободна си моја вило, лети...Лети! 

Ја, Николај, пас без господара, љубавни јадник, седим на истом месту као и пре годину дана и опет пијем, и опет плачем, и опет проклињем себе...Више не размишљам. Више нема сврхе, није важно.

Прочитај

Курва судбина

Оууу...

- Шта пијеш бејб?

- Све.
- Ти си баш лака за одржавање.
- Чула сам то  и раније.
- Ако, ако...
- Мислим да ћу сада да кренем.
- И хоћеш. Код мене.

Заводљиви кикот се ширио мрачним уличицама. Врата моје куће су цвилила. Кревет се љуљао...Уздаси су замаглили прозоре. Тако добро, тако добро...

Пробудио сам се у соби сам, попут мртваца. Изгледао сам као мртвац, смрдео сам као мртвац. Али сам тромо ходао по соби. Пихх, ипак нисам мртав. Бар не скроз. Погледао сам по соби: разбацана одећа по поду, неки брусхалтер на столици још од вајкада, једна шерпа на столу и буђаво парче сира.  Све је исто као и јуче. Јуче се можда није ни десило. Не знам...

И ево ме поново, улазим у кафану. Ту сам већ двадесет година. Део инвентара. Оууу...

- Шта је легендо, године стисле?
- Није то.
- Но шта је онда? 'Ајде не сери, него седи.
- Да те питам ја нешто. Јесам ја био са неком госпођом овде синоћ?
- Ееее мој заборавни швалеру. Био си синоћ са неком дамицом. Добру гузу има.
- Кул. Уплашио сам се да је све сан.
- Није бре, привео си је. Видео сам кад сте заједно отишли.
- Добро је. Још ми пиће није мозак попило.

Оууу...
Осећам се лоше. Курва судбина. Пресекла је нити које ме за овај живот вежу...Чекам овај дан већ двадесет година. Откад сам крочио у ову кафану. Леп живот сам имао. Дуге ноћи скратио. Пожар у души угасио. Креснуо курву. Оууу...

Био је добар друг. Двадесет година смо делили карте, пиће и жене. Двадесет година доброг живота. Могу слободно да кажем да је отишао и део душе ове наше кафанице. Велики део душе, а опет оставио тако мали бол...И много пића за све. Завештао је све што има кафани, да обрнемо пар тура у његово име. Добар је био он, добар.

Дама у црном је све то посматрала из свог дома, хеклајући. 

Прочитај

Нема више времена

Последњи пут се залећем. Коња немам, само његову главу. Мач немам, само дршку. Жеље немам, само последњи трзај. И вучем се мртвим ливадама, вучем ка њој. Мој крвник, мој бол. А ја сам је створио. Да ме уништи, ваљда. Не знам...

Ја сам сувише уморан. Коњска глава, и крвав траг иза мене...Дршка мача у корицама и звук мојих корака - клап, клап...Идем сада горе, на врх те ружне планине да је сахраним. Ни сам не верујем у то. Корачам преко увелих ливада. Корачам испод олујног неба. Корачам, последњим трзајем.

Нешто је умрло у мени. Не знам шта, ништа се наизглед није променило. Али, опет, све је тако другачије, тако...Сиво. Идем доле, у долину мрака, да победим себе, да победим њу.  Вучем коњску главу за собом, попут лешинара. Видео сам једног малопре. Није то добар знак.

Још само корак, два. Стићи ћу ускоро, говорио сам себи. Мрачна шума скривала је свет од мене. Скривала је поглед на планину, на долину, на њу. Нема више времена...Нема више ничега. 

Не могу више. Не могу...Седим у мраку, ослоњен на једно дрво. Коњска глава поред мене, и хиљаду мува на њој. Посмртно зујање се чује. Дршка мача ми је сувише тешка да бих је држао...Испустио сам је негде успут. Осећам...Осећам да више никад нећу више видети моју ветрењачу. Мој дом.

Ех...Колико сам се пута борио са њом...И колико је пута победила...И колико сам је мрзео због тога. Мрзео је, онако, одистински. А опет, она је мој једини дом и ја је волим. Уморан сам...Смрт је кружила мојим мислима попут лешинара изнад моје главе...

Пун је месец, а ја седим у мрачној шуми. Тек покоји зрак светлости би се пробио кроз испуцале гране. Осећао сам да ће ми се нешто десити овде седећи, а нисам имао снаге да се померим. Ужас ми је преплавио лице. И даље се нисам мрдао. Седам вучица је стајало око мене. Виделе су им се светле очи како пламте у мраку. Видели су им се бели очњаци. Намера, жеља...Све су имале те вучице. Све оно што ја више немам. Нема више времена...Не.

Прочитај

I'm feeling lucky

Рано јутро. Сунце ме пробудило. Имам онај осећај да је овај дан створен за победу. Скачем из кревета, а онда ми понестало снаге, па сам једно петнаест минута стајао на сред собе у гаћама. Сунце се и даље просипа по соби. Облачим се полако. Соба воња. Има и прашине понегде. Распоред се врти окачен о неку стару амајлију. Не знам зашто, овде нема ветра. Тачније, нема ни ваздуха. Моја соба, нека врста вакуума. Још да је мрак у њој, па да могу да је сматрам ништавилом. Иначе, јуче сам сазнао да нисам једини који замишља "ништа" на један одређени начин. И било ми драго. Устао сам ти ја тако, отишао доле, и као и увек доручковао у дневном боравку. Било врх. Нико ме ништа не пита, никог ништа не питам. Волим такву блеју. Сунце је и даље ту. Расипа се по кухињи. Ма свуда га има. Волим ово обично сунце што само лепо и лагано сија, а не греје. То ми је кул. Отворио сам и затворио математику. Осећам се срећно данас. Ал' не као оно кез од ува до ува, него оно као "добићу на лотоу ил' тако нешто." Малопре је био нови поп. Готива је. А сада одлазим, уз Божију помоћ, да добијем два из мате. Слушам музику. А да, тај мп3 сам мазно од једне трооке вештице која има рибицу Мориса и пепељару Џоа. Мало је лујка. Довршићу ово кад се врнем. Биће океј. Осећам се срећно.

Драги пријатељи сада је 23:26 и ја сам коначно у свом кревету. Драги пријатељи, сада је 00:44 и сада пишем овај пост. Не питајте ме где је нестало ово време између, јер би мој одговор био крајње глуп. Дакле, око поноћи сам затекао себе како зурим кроз телевизор. Ко зна где сам ја био  за то време...Углавном, још једном сам се заклео да нећу више да се губим. Ах да, да вам кажем какав сам диван дан провео. Кренуо сам у школу, каснећи као и обично. Све као и обично помислио би човек. Сео у бус и правац школа.
Драги пријатељи, сада је 09:44 и настављам писање овог поста. Заспао сам ноћас, мало након што сам наставио да пишем. Да, дан. Дан је био хаварија. Дошао у школу да више од пола сата закашњења, сео и осећао се срећно. Разговарао о трећем светском рату са Ћомијем, осећао се срећно. Дошла математика, осећао се срећно. Онда је Лабус(профа) почео да ради неке задатке који немају везе са животом, мозгом или било чим. Нисам се више осећао срећно. Полако сам предосећао оно што следи. Други час је дао контролни. Након погледа у папир, пао сам у очајање, као и увек. Једноставно, не исплати се учити. Разбио сам се због овог контролног, учио брдо дана, научио све врсте задатака из свеске... И све то да би тај кретен од професора(искрено се надам да ће читати ово једног дана, постараћу се за то) који само прича о савршености малог Словенца који се понаша као робот (не баца смеће, не псује, итд...), политици и разноразним лоповима и наравно, о дебелом трансвеститу из Македоније (тако он њега(њу?) зове)...А поред предавања свих тих битних предмета, човек једва стигне да уради два задатка тако што нам заплени одмор пре, између и после његових часова. Када почне следећи час, он се сети да треба да да домаћи, па нам сручи између 6-39 задатака, уз опаску да су сви лаки и да би их и основац урадио за мање од два минута. Не знам како тај човек рачуна време, али мислим да за његових пет минута је могуће направити атомску бомбу или нешто слично. Његових пет минута, нечији цео живот. Дакле, урадио сам три од четири задатка, и све то да би ми он на крају часа рекао да то није рађено његовим методом (којим методом, кад је урадио три задатка из те области?!) и да то ништа не ваља. Таман ми се слика крвопролића (његовог) створила пред очима и грло ми се стегло, када поче српски. Ту се осећам фино. Ок профа, мир, тишина, по која паметна...А онда, након мог благог смирења, човек нас након петнаест минута пусти кући(требали да имамо два часа)...Сва екипа ми се разбежала, и на крају једва наватах Павловића да идемо у истом смеру. Он имао нешто да обави, а ја ишао кући. Дођемо на станицу и посматрамо једно тридесет 73 како одлазе у блокове. Ниједна се није вратила. Након два сата чекања, комбинацијом пешачења вожње и сличних активности докопах се неке (директ из гараже) замене, и седох у 73. Цоа, хвала брате што си чекао са мном два сата, иако си имао три станице да банеш. Легенда си. Углавном,  чак ти ја и седнем у бусу. Сео и слушао дојајне инструментале моје другарице којој ћу врнем мп3, једног дана. Искулирао се, дошао кући. Јео, одморио мало, и онда ме звала Гага. Е да, звао сам све редом да банем, ал' нису били кући. Или нису одговарали на позиве. Углавном зове мене Гага, и ја банем код ње. Изблејимо. Супер било, само што ми њена сестра померила кук из лежишта. Колатерална штета, јебига. Дошао сам гајби и почео да пишем ово...Сад је 10:08 следећег дана и ја завршавам писање.

Сунчано је. Зраци су свуда по кухињи. Ма свуда бре, не само по кухињи. Бићу сам скоро цео дан. Очекујем да се опустим дојајно. Леп дан...Ипак се осећам срећно.


Олујо :*

Прочитај

Странац

У једном граду на северу једне земље родио сам се ја. Око мог рођења има много занимљивих појединости и радо ћу вам говорити о њима једног дана, али то неће бити сада. Ја сам помало чудан човек. Помало заражен страховима, помало старомодан, помало амбициозан и помало ван токова овог света. Лепо је имати свој свет. Када те људи питају како то да си увек супер расположен, ти им само одговориш да је све савршено и да нема разлога да не будеш увек срећан. Али...

Једно велико "али" ту постоји. Да бих одржао тај свет понекад лажем. Углавном су то небитне ствари, али постају битне када исплету мрежу испод твог живота. Онда повлачењем једне нити можеш уништити читав живот. Тако је то. Временом се човек навикне. То је један од проблема маштовитих људи. А ја сам један од њих. Људи ме не познају, а опет суде. Често сам због тога тужан. Тужан, јер је људима попут мене стало да буду прихваћени. Стало ми је да ме воле. А услед јурњаве за туђом пажњом, запостављам оне који ми је несебично пружају. И тако то тече...

Многи мисле да сам лош човек, преамбициозан. А уствари сам само човек који јури своје снове. Такође сам и човек који нема стрпљења. И зато их јурим сада, док још имам живаца...А богами и снаге за борбу са ветрењачама. И људи то сматрају злом. Морам признати да и ја то сматрам злом. Иако постоји хиљаду и један начин (попут овог горе) да се оправдам пред светом, некако не налазим оправдање за себе. Не знам зашто.

Једног лепог дана сам прошетао до парка. Гледао птице, људе. Јео крофне. Најбоље крофне на свету. Док сам прождирао последњу, сетих се једне особе која их је волела као ја, ако не и више. Бацих последње парче птицама, баш као што је и он чинио. Увек је остављао последње парче, није говорио зашто. Ја мислим да знам, али вам нећу рећи. Он то не би волео. Вероватно би га сматрали будалом. Чак и сада...

Прошетао сам до старог гробља. Након њега, нико више није сахрањен на овом, ионако препуном, гробљу. Мој другар, последња карика ланца смрти који је вековима каљен на овом месту. Гробље ко гробље, препуно душа...и корова. Добро сам запамтио где мој друг почива. Недостаје ми, иако га се ретко сетим. Пришао сам једној новој каменој плочи и разгрнуо маховину са ње. Позлаћени иницијали су ме гледали са осмехом: Р.С. Насмејао сам се...

Био си клошар, али ми недостајеш, рекао сам му. И имам један проблем. Сваким даном све више личим на тебе. Само се надам да нећу завршити као ти...А ако завршим тако, тако нагло, попут тебе желим да на гробу пише: "Овде лежи Ђузепе Мартинели, човек од речи, а не од дела." Знам ја да је то лоше, али такав сам. Сувише кукавица да се браним, а опет довољно храбар да нападнем. Једино што знам је да ће моја реч живети много дуже од мојих дела. Не разумем себе. Не разумем ни друге. Можда ја ипак нисам одавде...

Прочитај

Морамо да идемo

Морамо да идемо, говорио је. Они су надомак града. А овде смо само ти и ја. Никог више нема. Плашим се, говорио је. Рале, плашим се. И стварно се плашио. Никад нисам видео човека тако уплашеног као тада. Сав је дрхтао. Право да вам кажем, и ја сам. Понудио сам му цигарету, узео је. Пријатна топлина дима ми опрљила лице.

Велики град, а само два лудака седе у звонику цркве. Један се моли, другоме је свеједно. Један је Ратко, други је Радован. Међусобно се зову Рале. Добри другови, још од детињства. И лепо им је. Допуњују се. Један је нервозан, други је миран. Један добро гађа, други је спретан и брзо пуни. Један воли плавуше, други црнке. Један пије и пуши, други не једе месо. Добри другови. Ратни другови. 

Морамо да идемо, говорио је. Рале, они су надомак града, зар не чујеш? И чуо сам. Заиста сам чуо. А опет се нисам мицао. Мени је свеједно. Остали - отишли, исто ми је. А Рале није такав. Он је  следбеник, не вођа. И знао сам да никада не би одлучио да оде без мене. И знао сам да свашта може да се деси. А опет се нисам мицао. Чак ни зарад њега. Извини Рале.

Морамо да идемо, морамо. Рале, ушли су у град. Ускоро ће нас видети. Морамо да идемо, већ је очајнички понављао добри мој Рале. Срце ми се стегло, али се и даље нисам мицао. Добри мој Рале...

Рале, хајдемо...Морамо да идемо, молим те! 

Рале...Не можемо да идемо сада. Свуда су унаоколо. Боље да пококамо скотове. Шта кажеш Рале? Да их средимо сада све? Успећемо, сигурно, говорио сам. Речи пуне лажне храбрости, више упућене мени, него Ралету. Стегао сам пушку чврсто.

Рале, морамо да идемо! Рале, већ у делиријуму је понављао Рале. Понишанио сам и опалио. Једна малена рупица на шлему и пад зелене сенке. Још четири пуцња, још четири пада непријатељских сенки. Рале је брзо препунио. Још неколико одјека...Још неколико непокретних тела. Звук гусеница негде у близини...Затим се иза ћошка појави тенк. Лагано је подизао цев ка торњу цркве. А ми смо гледали. 

Рале, морамо да идемо! Рале! 

Извини Рале, али плашио сам се. Страх ме је био да ћу умрети. Сада знам да није тако страшно. Мало пецка, али то брзо прође. Рале, требалo је да одемо. Извини Рале, ја сам крив. Не знам где си, јер те нема поред мене. Можда си још негде доле, жив. Лежиш у некој болници док те мазе сисате болничарке. Можда и ниси. Не знам...

Прочитај